Page 13 - 43

КАФАНСКИ ВИТЕЗ НА ПРАШЊАВОМ ДРУМУ

Годинама после, када је већ прилази са задње стране, где се
био дубоко зашао у доба где се налази штала, да своје кулаше
свака мисао, стаза или жеља остави да се одморе и сеном
завршава путовањем у безвремене намире. Силази из накинђурених
дворане предака, Атанасије се чеза, пазећи да ново одело не
сећао тих дана као најлепшег закачи на злослутни ексер који је
периода свог суморног живота. ту раскош реметио подсећањем
Свежа пролећна јутра, симфонија на тежак живот и немаштину
ситних птица на океанском небу домаћина. Коње оставља на чување
без облака, мирис младости и бес неком сиротом момку, шталару, и
живота који је убрзавао са сваким упућује се према башти кафане.
новим изласком сунца. Давно је Исправља своју мучену кичму; на
речено да лепе ствари брзо прођу, а младом, неисквареном лицу, меће
Атанасије Димић свакако није био туробан поглед каквог чорбаџије
ван тог правила. Некако је највише из заборављених дана, свесрдно
волео суботе. Тада би, као неким се трудећи да скрене пажњу
послом присиљен, китио чезе, посматрача са дрхтавих руку и
тимарио кулаше, облачио најновије несигурности у кораку. крезуби људи су расправљали памет и судбину, не обазирајући
чакшире, кошуљу и јелек, и кретао Тако удешен, озбиљан о закључцима са скорашњег се на спорадичне коментаре са
пут Лесковца. Насипани пут је и наизглед непоколебљив, састанка занатлија; тамо у углу, суседних столова:
ломио равницу, с леве стране је, Атанасије стиже до капиџика поп је, у друштву жандарма и „Целе краља Петра и краља
у даљини, видео тамне врбаке чувене кафане, где га дочекаху адвоката, делио забринутост због Александрапуне с кафане, овај баш
дуж Ветернице, а на истоку су камене очи дебелог конобара. неартикулисаних звукова који овде нашао да теревенчи!“
била и остала брда, расцветана, Лажна сигурност попусти пред допиру из кафана око Дрвене „Море има и код Дрвене и
миришљива, лењо испружена равнодушним погледом овог пијаце и напомињао да томе треба код Кудељне пијаце за такве као
још од планинских висова на прегојеног човека. Унезверен, стати на пут, јер блуд и разврат што је он. У бордел нека иде, тамо
југу. Кола су се у неправилним неразуман, тражи астал, па макар нису дужни да слушају поштени, нека алује, а не овде међу поштени
размацима клацкала, сирова био и неки у забаченом куту, породични људи и хришћани; неки људи, домаћини.“
снага двеју паметних животиња ломљив, са поцепаном мушемом, професор Гимназије и председник А Атанасије, игра ли игра,
је вукла напред, а Атанасије је, за оне који дуван пуше из артије, а Певачког друштва су бистрили заноси се и пије, црвених очију,
већ поприлично загрејан жаром не из позлаћених муштикли. Таман политику, неразумевајући се дебелог врата и знојна чела,
небеским, скидао вунени јелек, кад је мислио да ће, по ко зна који међусобно, покушавајући да пева неку своју песму, што му
и поправљао густу, црну косу пут већ, бити одбијен, гломазни жучну расправу усмере на своју на души лежи. Придружише
и кратке, премда јаке, бркове. човек му доброћудно показа да воденицу, машући најновијим му се неки непознати младићи,
Посматрао би околиш једног има један који би био по мери, бројем Лесковачког гласника, у сличних склоности и година, али
загубљеног времена: дане конопље макар док се не створи гужва, и очају. Све би то слушао Атанасије, не и судбине. Сав срећан због те
и плугова, друмских разбојника, када за њега, сељачког сина, у без жеље да разуме, уживајући и изненадне пажње и неискрене
фабричких димњака и људи, друштву моћних индустријалаца изврћући чашу за чашом и пушећи подршке, Атанасије се охрабри
заробљених у властитој заблуди и богатих трговаца, места неће домаћи дуван, док би му се нечујно у свом лудилу, усмераван
о трајности. бити. Шокиран због ненаданог попут сенке смешило пијанство, пијанством и жалом за младошћу,
Када би, после неког времена, успеха, несигуран у даљи развој сањарење, и туга. која га осакати на начин другима
стигао у варош, пут га је водио њему несхватљивих догађаја, Онда би дошли Цигани, несхватљив и недокучив.
кроз закрчене улице ужурбаног следио јегојазног човека до свог почели са својом галамом, магијом, „Та што ако се веселим?! На
и захукталог градића. Пазарни астала, у углу кафанске баште. Ту грејући пијачни дан у кафанској кога смића што пијем и што певам?
дан тражи свој данак. Воловска неће сметати. башти. Као кроз маглу, чинило би Можете ви паре да имате колко
кола, са раним поврћем, заосталим На равну, излизану столицу, му се да је види. Још од оног давног оћете, али овуј душу и овој срце,
тиквама и џаковима брашна, Атанасије седа као политичар дана када је са својом мајком ушла у никад нема да имате! Затој да
се тромо крећу према пијаци; у државну фотељу; испрва кројачку радњу где је он био шегрт, ћутите, да сад не кренем редом да
млекаџије спретно возе „точак“, уплашен, а касније све силнији до дана данашњих, Атанасије је обаљам оној што Господ промину,
хитајући ка својим муштеријама; и распојасанији, опијен жељом замишљао у најчуднијим причама, та дозволи да народ кулучи за
изнурени радници неког млина, да се одатле не миче док је света са најневероватнијим судбинама. фукаре!“- побесне пијани, иначе,
прашњави и животом, разочарани, и века. Од истог оног конобара- Као привиђење би је видео како тихи Атанасије, брецајући се и
свраћају у неку оскудну крчму, добротвора, наручује ракију и рану се возом враћа у далеки град, јер на птицу у лету, разјарен до бола,
на освежење и смисао; даме салату, кафу и бунарску воду, затим му је било незамисливо да нешто сумњичав у све и свакога, до у
улице, свој занат спроводе увек, а џигерицу на жару, питу од јабука тако нежно и недодирљиво може да чистоту својих намера.
нарочито онда када гужве закрче и хладан шприцер, немилосрдно се роди у овим суровим крајевима; Гости, градска елита и они који
сокаке ове оријенталне вароши. трошећи дукате које је тешком видео би је како своје бистре себе тако доживљавају, остадоше
Касабе, у очима многих. Промена муком зарадио. очи шета неким непознатим, шокирани дрскошћу овог сељачког
се тешко прима на овом простору „За овој ме и неје жал да ми калдрмисаним улицама, док јој сина, који у њиховим очима беше
и то ће истина која ће трајати. грбина пуца од конопљу“, мислио сваки корак одзвања телом, а недостојан да у њиховом друштву
Дим се вијори ваздухом, пунећи би у тим тренуцима. Како би се буцмасти образи дрхте у ритму седи, а камоли да са њима збори
празнину мирисом печене кафе, преподне полако претварало лаког хода. Сећао се, мучени и да о њима суди. Музиканти
врућег бурека и босиљка, из неког у послеподне, башта хотела Атанасије, изгубљених дана и своје намах престадоше са својом
јеврејског дућана.Арома укусног, „Костић“ би била све испуњенија. слабости, када му страх од среће, свирком, ућуташе, и главе својим
Атанасија опомену да ништа Долазили су разни: лекари и судије, пресуди да се довека гуши у сети и инструментима, покрише.
од јутрос није јео, и да би било официри и чиновници, трговци и незабораву. Седи тако, поприлично У тарабама ограђену башту
ваљано да потера коње, да газе занатлије, а виђенији Лесковчани, пијан, загледан у далеку зимску кафане, уђоше два кршна момка, у
мало брже. индустријалци, наследници ноћ, само делимично развејану белим кошуљама и чакширама, и са
Богами, тих дана кафана је каквог Тонке Поповића или Мите уличном лампом и првим снегом, крвавом кецељом. Углавном, снагу
било на претек. Код ове пијаце, Теокаревића су вазда имали своја када је први и последњи пут користе у кухињи, да ударцима секу
код оне кланице, поред ове места, која су увек била слободна, пољубио њене крупне, смарагдне жилаво коњско месо или говеђу
месаре, крај железничке станице, односно заузета, како се узме. очи. бут, али она добро дође и сада,
дуж реке и те и те улице, и тако Пре него што би Цигани „Таско, немој да ме викаш ни да се савлада дрскост пијанице.
редом. Годинама касније, неко ће заузели своје место и улогу главних да ме тражиш. Мајка ми вика да Међутим, не беше прилике да је
израчунати да их је било више од забављача, музиканата, Атанасије ми је време да се удавам, а да ти употребе.
стотину, али у том прегладнелом је могао да чује лако дисање једног неси прилика. Праштај ако можеш. Изненада отрежњен, постиђен
тренутку, Атанасија никаква заборављеног Лесковца. Причало Неје до мене.“ јер је тек сада схватио да сви у њега
математика не занима. Пробаће, па се о разним стварима, за једним Хвата се за главу пијани гледају, Атанасије плати превелик
шта буде. Пролази даље, градским столом, госпође из високог круга, Атанасије, плаче и цеди пурпурну рачун и тетурајући се између
сокацима, трагајући за спокојем у модерним хаљинама и шеширима чашу. Већ озбиљно пијан, позива двојице грдосија, напусти хотел
у овој тарапани пијачног дана. са перјем су коментарисале Цигане да му свирају, мумлајући „Костић“. Испратише га различити
Напокон, на педесетак корака, позоришну представу која се и колутајући очима. Сам у свом погледи; вечито поносне госпође
пред њим извире сва боемска синоћ нудила у хотелу „Париз“; свету, он пати и ужива, куне своју подругљиво фркнуше, важно
лепота хотела „Костић“. Хотелу за другим, погрбављени и
Нова наша реч 13