Page 14 - NNR 4

Сава Димитријевић: ЛЕСКОВАЧКИ СПОМЕНАРИ
БЕЉАКОВИ

Још као ученик осмогодишње школе са својим школским другом
Верољубом Димитријевићем сваке недеље после подне шетали смо се
од Споменика до железничке станице левом страном улице. И увек смо
застајали пред опанчарском радњом изнад чијег улаза је на зиду још
при изградњи зграде било написано БЕЉАК 1889 - 1931. То и сада,
после толико година још увек пише - на истој згради и изнад истог
улаза у радњу.
А застајали смо и дивили се лепим опанцима и папучама изложеним
у њеном невеликом излогу. Тада нисмо знали чија је то радња пред којом
застајемо и гледамо оно што је изложемо у излогу.
Неколико деценија касније врло често сам свраћао у ову радњу и
разговарао са њеним власницима - опанчарима Бранком и Милетом
Стојановићем – Бељаковима. Врло често, могао бих рећи чак и
свакодневно, у радњу је долазио Миле Голотрпче из Вилзонове улице
( улица Стевана Сремца ), Добри опанчар, отац чувеног сликара Драгана
Лисца, а кад је имао времена или га је на ту страну навео пут, долазио
је и Антон Стојиљковић, некада чувени голман легендарне екипе
фудбалског клуба „Дубочица’’, врстан музичар, незабораван као човек
уопште, и директор штампарије „Напредак’’.
Касније, када сам и ја почео да долазим чешће схватио сам да је
Бељакова опанчарско – папуџијска радња била место где свакодневно
свраћају на разговор и размене сећања и успомене из Старог Лесковца ФОТОГРАФИЈА: БРАНКО БЕЉАК У РАДЊИ СА ПРИЈАТЕЉЕМ
многи други Лесковчани – Бранкови и Милетови вршњаци, они Снимио: Дејан Вељковић
старији па и млађи пријатељи и познаници и да су ту вођени бескрајни Бранко Стојановић Бељак je волео стари Лесковац. Увек
разговори о Старом Лесковцу, његовим сокацима, о минулим годинама и насмејан и спреман на разговор. Познавао је многе људе, нарочито
далеким временима из којих су куљале и наметале се лепотом и дивним чарширлије – трговце и занатлије и причао о њима, рекао бих, онако
успоменама приче из младости, па и касније.. како се прича о онима које смо заволели једном да бисмо их памтили,
Ја сам био најмлађи међу њима. Али, и њима то није сметало. носили у сећању и о њима причали – заувек.
Прихватили су ме као „себи равном’’ јер су знали да сам из Пижиног Такав је, каже, онда био Лесковац. Такви су били и људи који
сокака ( Вождова улица ) где су Бељакови и сада, а добро су познавали су живели у оном, тадашњем Лесковцу за који сада кажемо – Стари
и мога деду по мајци Владу Јовића пекара чија је пекарска радња била Лесковац. Мало ко кога да није знао. И мало шта се није сазнало и знало
до Ђермановићеве кафане ( на том месту сада је меркатор АБЦ ) а кућа ако се догодило. У време када су дворишта била повезана ар капијама
у Пижином сокак комшије су комшијама кроз те ар капије долазиле ако ништа за друго
Били су то незаборавни дани и незаборавна сећања и успомене а оно само онакој – на разговор и да се видимо! Да чујемо које, какво
које сам брижљиво бележио и тако многе догађаје и сећања на људе и и за које је тој било. И доносили да обиђев оној што гим је у бачу
сокаке старог Лесковца сачували од заборава. родило – праске ли су, шљиве ли су, шефтелије, кајсије, дуње.. Ел па
Моја сећања из тих, сада доста далеких година, највише су, ипак, да дођев да не викнев - данас или јутре ће тресев дудинке у чаршави
везана за сусрете са Бранком Стојановићем Бељаком, који је до краја па да дпђемо! А дудинке, комшијом не да су дудинкеее – него оволке,
свог живота седео за мајсторским столом али сада више као обућар а благе не мож се опише..
поправљао је ципеле, а врло ретко – правио папуче. Тој време кад су комшије ишли едни куде други па и - на
-То је, говорио ми је, и разумљиво. Ко ће данас да носи опнци, дудинке! Е, тој је тој време које не искача кз памет и груди! - говорио
када може да бира и купи које и какве год хоће ципеле! је Бранко Бељак. Када су комшије на ар капије доносили едни на други
Ја сам код Бранка Бељака навраћао око седам ујутру. Он је већ да обиђев (пробав ) оној што гим је у баче родило, да пробав баницу,
седео на столичици испред „радног сточића’’’ и био у великом послу. суклијаш ел па на покладе кад питије и носећи све то на тањир доносили
У радњу, каже, долази као као што се долазило откако она постоји су са собом и оно најважније што се само најмилијима дава – срце и
– још око шест! Још сабајле - као што се то радило и онда када је био поптовање! Комшијско!
млад – попрска патос и помете радњу, а затим попрска и тротоар да се
не би дизала прашина док мете испред радње. (Наставиће се)

Одлете кандило, а поп задиже мантију па у бежанију, а крст носи
Драгослав Гиле Бранковић: ТЕЗГЕ к›о штафету. Онај што је носио крст не испуштајући га удари у дрво
БАБА ЂУРЂА испред себе и не диже се. Једино она четири момка што држе ковчег
немају појма о чему се ради, јер им баба није у видокругу. Њима није,
Ја наставих да копам, па кад се уморим неко од копача избацује али мени јесте! Гледамо се очи у очи к›о у филму Добар Лош.
земљу, све пијући за бабину душу, а наше здравље. Онај деда оде -Синко, а где путујемо? - пита ме баба. Чувши њен глас с висине,
гуњђајући како нас треба побити, а мени душа у носу. Одвикао сам се ови што је носе потрчаше, уз обавезан крик, на све стране света. Ковчег
физичког рада, укапирах да само ја копам, а она двојица наизменично тресну о земљу, баба устаде и пита ме - А што бегају ови људи?
избацују. Ухватих се и ја за лопату, а њима уступих крамп уз поглед који -Ја се онесвестих.
убија. Ништа није лакше ни избацивање земље, али чисто за промену. Не знам колико је времена прошло, али у неко време сам отворио
Ону стенчугу поткопасмо и једва склонисмо. Направисмо паузу. Звезда очи.Видим небо.Плаво, без иједног облачка. Сунце ми жари лице. У
упекла, а тек једанаест сати. Пописмо ону ракију, а ја сиђох у раку да сећање ми се враћа поглед баба Ђурђе и питање ,,зашто бегају ови
избацим земљу. Таман на време, јер видимо да је погребна поворка на људи». Не смем да се подигнем у паници да не видим бабу. Окренем
пола пута до гробља. главу и видим лобању! Деда Радивоје «гледа» у мене. Замало да се
Још две три лопате и готов посао. Набацих земљу на лопату и учини поново онесвестим. Док ме облива ледени зној на плус 30 у хладу,
ми се да видим...није ваљда?Јесте...лобања! Ледени жмарци прођоше некако се успех да седнем и окренем главу да не гледам лобању. И
ми низ кичму, а уста се осушише. Осећам како ми коса ко игле штрчи угледам ковчег. Празан. Сатенски покров. Згужван. Ја себе сматрам за
увис. Вриснуо бих од страха, али ме срамота од ортака у послу. Они ко човека са јаким живцима, али ово је било превише. Уз језив крик који
сви пијани трућају нешто о политици, а ја се укочио. И не знам зашто, диже у ваздух врапце скочих на ноге лагане и брзином за неверовати
ја се сагох и узех лобању. Да ли од ракије или се пробуди глумац у мени, за годиште које памти пионирску заклетву сјурих се у правцу завичајне
те ја ставих лобању на руку коју испружих тачно испред мојих земљака. ми куће. Сеоске џукеле су одустајале од јурњаве за мном. Ја нисам брзо
Како су били сели лобања је била тик њима уз лице. трчао већ ниско летео! Уз пут претрчим, тј. прелетим неку бабу. Чујем
-Бити ил› не бити питање је сад! „ама› што сви бегате»
Јој, тај њихов поглед! Било како било, то вече баба преспава код мене. Спремих ја и вечеру,
-Да није ово ђед Радоје? а пре вечере пописмо и по ракију две. Љутња све више обузима Ђурђу,
Уз синхронизовани крик -ААААА!!! - скочише на ноге лагане и сева очима. А имала је ледено плаве очи и биле су змијски хладне и
ударише тутањ све једног другог престижући и то у моменту кад је кад је била добре воље, а камоли кад је бесна. Кад рече како ће им се
погребна поворка улазила у гробље. крви напити кад уђе у кућу, ја јој брже боље пожелех лаку ноћ и одох
Пројурише поред пратње без намере да се зауставе у скоријој у своју собу да спавам. Закључах се, а и столицу заглавих испод кваке.
будућности. И ока не склопих, а ујутру одведнх моју гошћу кући.
У том моменту баба се исправља у ковчегу! То видиим ја и пратња
иза ковчега. Наста бежанија и вриска. Поп се окрете да види о чему се (Наставиће се)
ради па кад виде бабу...

14 Нова наша реч