Page 12 - NNR 4

БАСАМАЦИ СТРИНА ЛУЛЕ (Завршни део)

Пише: Александар Стојановић

„Здраво, Луло.“- одговори Момир, и
придржа се за шиваћи сто, да не падне.
Стајеше тако, једно наспрам другог,
у тишини, гледајући се, незасито и
неуравнотежено. Као да су тиме све рекли.
Након неког времена, Лула никад није
могла да процени, након колико, Момир
се окрену, и изађе на врата, погледавши
је само још једном, преко рамена. Толико.
Све године ћутања и даљина, све ноћи
проплакане и у пун месец загледане,
стадоше у један одсечан поглед, који као
да каже да им под овим небесима, не беше
суђено. За Лулу, тада умре још један, некада
важан фрагмент живота и надања. Никад
више, након тога, није видела Момира.
Није ни желела. За њу је постојала само
њена ћерка.
Неколико дана након сусрета са
Момиром, Лули стиже писмо од своје
јединице. Пише јој да се не секира, да
студије иду својим током, а и да је, иначе,
нашла оно због чега је у велеград отишла, онаква. Видим ја, реко на моју Олгицу, да -Тетка Дарко, какав је мој живот бија?
и да је то све што треба да зна. Уз то, шаље за мене овде живот нема, и да се ја врћам Мајка умре кад ме роди, татко теше да ме
јој и паре за најбољу хаљину коју може одокле сам и дошла. Изненади ме, ћерка закоље, ал’ се пре тој сам обеси. Од мужа
да сашије, и за возну карту. Пише још и ми је, али ништа не рече на тој. Вика само, слатку реч не дочека, тепа ме и псова. Зет
то, да понесе све што јој треба за живот, „Ако, мамо“. И такој ти је тој, тетка Даро, ме из кућу истера. Ћерка ме заборави.
да се спреми за дуг пут у нови град и врну се овде, на дућан прозори искршени, Године ме, еве стигоше, а и болес’ с њи.
нови почетак. На крају, поручује јој да све изнутра изнесено. Живим у овуј кућицу За лебац имам, за на лебац, не питујем.
буде срећна, јер ће доживети оно што што ми син на Трајка столара издаде, добар Ништа. Само једно могу да ти казујем. Па
деда Здравко за њу, не дочека. Лула се у неки човек, не тражи ни паре, и татко си му ме жал за живот. Па ми се живи.-
бунилу, затетура. Прочита још неколико је такав бија, бог да му душу ’прости..Такој Након што то рече, Лула обриса сузе,
пута писмо, одвајајући сваку реч и изнова си је, тетка Даро...Малко након што се врну, које јој се у очима наталожише, сабра се
је тумачећи, како би видела оно што јој један дан, док јагоде бра’, тамо, при реку, и уозбиљи. Напусти кућу баба Даре, која,
испрва промиче. На крају схвати. Олга осети како ме стомак много заболе, к’о да тек кад ова изађе, поче да плаче дуго и
се удаје. ме неко преполови..срећа па туј беоше и незасито. Стрина Лула прође кроз капиџик
- И такој ти се ја, тетка Даро, обучем нека деца, па брзо хитну викаше, овија ме простране авлије, и друмом се упути својој
најубаво што сам могла, у куфер турим одвезоше у болницу, та ми живот спасише.. кући. Врбе омеђују поток, њишући се на
’аљину што сам за моју Олгицу шила, а у рече ми после доктор, да сам луду срећу лаганом ветру ране јесени. Преко оскудне
’артију шал башка, да гу дарујем, кад већ имала, дек је туј неки бија, иначе би брзо текуће воде, води бетонски мост. Онда,
нема татка нешто у мираз да ву даде, макар на онај свет отишла..Такој си је, које да ти чистина, и трошни кућерак, вечито мрачан
ће шал да си носи. Свадба, питујеш, каква казујем, тетка Даро...- и увек хладан. Испред њега, маховином
беше...ее много убаво, од зета фамилија Знала је то све баба Дара, знала и обрасли басамаци. Лула уђе у кућу, скува
газдинска, сваки домаћин у свилено одело, више него добро. Колико пута јој Лула последњу кашичицу кафе, изнесе иглу,
свака госпођа у кожне чизме, и кафана дође у испомоћ, шта треба, било да дрва конац и кошуљу, седе на столицу, која је
беше убава, и храна, а музиканти што при шпорет унесе, било да краву помузе, вазда лежала поврх басамака. Поче да
беоше, то па тек...Живеше се убаво тој и увек јој приповеда о истим догађајима, шије. Ослушкује звуке млаког предвечерја,
време, мене ме сместише у неку собицу, оним ретким тренуцима које човек дуго људе који мостом пролазе и живот који
чини ми се, у живот несам у већи луксуз памти, и често понавља, како би макар још потоком промиче. Дише равномерно и
била, а и гледа’ да ги не смићам, млади једном осетио како је то бити, срећан. О нехатно. Са овог места, поврх басамака,
су, нека си живив свој живот, шћу им ја... томе, стрина Лула, не зна пуно. свет изгледа као место пропадања и туге.
- причала би о својим догодовштинама Када се напокон вратила из света Место смрти. Лула је, још увек расејана,
стрина Лула некој, још старијој жени, Дари, сећања и неких, драгоцених успомена, лебдећи између јаве и сна, крпила кошуљу,
која живеше недалеко од њеног дома и Лула, понизна каква је одувек била, схвати пијући кафу и слутећи оно што треба да
њених басамака. Приповедање је у почетку да можда досађује овој добродушној будући дани донесу. У тој слутњи, упркос
било диктирано усхићењем и радошћу, старици, и да је време да пође. Дара, свим недаћама, и поред свих несрећа, Лула,
али како је завршавала своју беседу, туга знајући да је тешко да Лулу одговори од вазда неодлучна и у питањима карактера,
се увуче у сваку реченицу. одласка, у руку јој тутну неки динар, а у неупућена, чврсто одлучи. Хоће да живи. За
-Али ти, после три месеца, приметим торбу јој стави малу посуду са пасуљем, све ове године муке и патње, остављали су
ја да се зет промени, па и моја Олга. Зет који беше прескочио од данашњег ручка је сви, заборављајући на њено постојање,
једва проговара кад сам ја туј, видим да код Дариних. Одбијала је то Лула, бранећи смисао и сврху. Само јој је живот остао
ни на Олгицу неје драго. Кријев од мене се од самилости као што се деца бране од веран. Због тога, у овом тренутку, када
кад ручав, к’о да сам ја ала, па ћу ги много осећаја кривице. На крају, када баба Дара свака нада поче да копни, Лула реши да се
оштетим. После неко време, почеше да ми поче да саму себе проклиње, ако је дотле за сваки дан који јој на земљи преостаде,
се навикујев, те ја сам оваква, те ја сам дошло да јој из руку поклон одбија, Лула бори. Све друго, ионако, значи, смрт.
прихвати и за неко време, ућута. *** *** ***
12 Нова наша реч