Page 10 - 41

РАБАЏИЈИНА УСПОМЕНА

Кад се јесење сунце разбије о мекану лесковачку равницу, одбијe
се као од добоша, шири у правцу ведрог неба, ка планинама и брдима,
прелазећи преко изрованих њива, лишћарских шума и прашњавих
друмова. Тада се човеку чини да овај свет и није тако лош. Благе падине
планина остављају свој отисак на међама видокруга, облаци надгледају
зреле винограде, а стамени јабланови се њишу по лаком ветру, на радост
гугута и ситне перади. Шарајући по земљи, светлост далеке звезде,
спонтано, открива и људе. Њихове уморне удове, знојна чела и одсутне
мисли. Несвесни недодирљивих истина пустог неба и ћудљивих облака
на хоризонту, они размишљају о причи обичних људи: о тегобном животу,
неухрањеној деци и недовољном роду. Ломе оштар кукуруз, беру стасалу
паприку, разбијају мочварне грудве стајског ђубрива и бацају их око
себе, по сувој земљи почившег жита. Раде и ћуте.
Каткад их из ходника слутњи прене Ветерница. Стидљиво ронећи
песак и расквашену црницу, река лелуја кроз котлину, слушајући своју Сокацима пролазе разни. Прашњава дечурлија правe галаму, спретно се
вољу и древне законе неразумљивих, виших сила. Успут ломи поље, мотајући поред стамених ногу волова. Дрека постаје израженија када
раздвајајући стрништа и кукурузишта, тихо, тихо. А када би се одвећ у својим играријама налете на неку љуту домаћицу. Она их метлом
учинило да је на делу гробна тишина, хармонију спокојне реке, хладовине подсети на поредак у свету, ако се дрзну да од ње краду кокошија јаја,
тополиних шумарака дуж њеног тока, и немих, ужурбаних људи, руши сушено месо или гњиле крушке. Презнојени и ужегли ковач ради пуном
њиштање нестрпљивих дората. Угљени коњи су мрзовољнији и од својих паром. Прави нове и оштри старе секире. Ваљаће за сечу дрва. Млади
преданих, намргођених господара. обућар, газда у настајању, крпи и преправља опанке и чизме, покорно
А људи, разних судбина и мука, а истог, сељачког соја, журе и трпе. служећи гунђаве муштерије. Берберин, крупан човек дебелих подлактица
Подносе спарину октобарског дана, прашину родне земље и тежак ваздух и дугих бркова, сређује браду хаџи Омару, мршавом човеку јаке браде и
који раздваја лето и зиму. Радују се скором завршетку посла и одласку избледела погледа, једном од тројице чорбаџија колико их је преостало.
кући, да прашњаве чакшире и поцепане кошуље замене хладовином Тај се спрема за пут у Стамбол, ради трговине или чега већ.
столетног дуда, бунарском водом и јаком кафом. Жене, измучене мајке Поп и школски учитељ у дворишту Рајкове механе, за четвртастим
од старине и оне млађе, полетне и румене, беру распукао парадајз, асталом на коме су чинија са босиљком, два хладна шприцера и крављи
нехатно намештајући памучне мараме преко знојна чела. Када их умор сир, живо расправљају о ценама пшенице и политици битних глава.
савлада, а тај незгодни, погнути положај изнури, исправљају болну Тамо, у другом ћошку, за истим таквим асталом, седе три друга. Бије их
кичму, да предахну и приначине фанелу и сукно. Тада не размишљају. најцрњи глас што постоји у Срба. Воле да ашикују, нису орни да раде.
Посматрају шумарке поред реке, сенку древног дрвећа и земљани пут, „Кафана ги друга кућа, не знав за срам ни за мерку“, често се чује пред
који као да извире из дубина стране и недокучиве таме. Баш тим пољским сеоским авлијама, на оним клупама које су и направљене као места
друмом, ископаним и осушеном травом омеђеним, пролазе запрежна састајалишта брижних и, у туђе животе, упућених домаћица. Младићи
кола и истимарени коњи: превози се последња детелина, чврсто увезана се на приче не обазиру. Недељом ујутру, миришљави и очешљани,
да не падне када точак дрвених кола удари о коју џомбу; тазе обран уместо у цркву, иду код газда Рајка, доброћудног, на једно око ћоравог,
кукуруз златних боја; грожђе од којег се душа топи; џакови брашна из кафеџију. Наручују кафу и ракију. Гладе меке мустаће док срчу кафу
уклете воденице покрај старог моста. Тек понекад, у росним јутрима из филџана, меркају сеоску женскадију што туда пролази док иде ка
ране јесени, туда пролазе млади занесењаци, ловци на дивље патке у цркви. Стрпљиво чекају доручак, „баницу“ баба Стане, пунокрвне жене
врбацима невелике реке, опијено певајући о женама, лову и младости. ситних очију и здепастих ногу, куварице каквих нема пуно. Онда играју
Ових дана, том угаженом пољском стазом најчешће пролазе рабаџије. шах, причају, галаме, све до ручка. Тада једу тихо и ужурбано, глођу
Превозе дрва. Нестална је ћуд овдашњих планина. Низ падине шумовитих свињска ребарца, топе врућу погачу у сласни кајмак, а на крају, Стана
брегова, мраз уме да се спусти раније. Зато ваздух лесковачког поља пуца им спреми по парче баклаве. Када обедују, устају, протежу се, иду кући
под туробном риком волова. Створови тужног погледа вуку голем терет- на починак, и онда се врате, након пар сати, окрепљени и орни за пиће и
кола са балванима букве и јасена, послушно трпећи ударце неког мршавог весеље. Траје то до касно у ноћ. Сваке недеље исто. Рабаџија не окреће
старца. Мучена врата, прокрвљеног дебелим жилама, са шеширом на главу када наиђе на боеме. Трапавим покретом скида сламени шешир,
препланулој, набораној глави, вредни рабаџија поздравља познанике, показује проћелаву главу и поштовање, насмеје се на опаску младића,
распитује се за новости, шали се и обећава: „Ајде, ајде, па натам ће си и наставља кроз село, према авлији Станка Поглавара.
поседимо, здравље нека је.“ Тако овдашњи људи прелазе преко учмалости А до тамо, ваља проћи поред једне скрајнуте махале, удесно од
предодређених живота и заокругљених судбина: наговештавајући скоро главног пута, преко потока. Ту живи фамилија Петројевих. Неколико
окупљање под другачијим околностима. У топлој соби, која мирише на кућа, четири амбара и два ораха. Чују се пуцњи из ловачке пушке. То
печен хлеб и незаситу ватру. Уз туршију, грејану ракију и домаћи дуван, деда Јеврем прославља рођење унука, дуго чеканог наследника посустале
међу стопут испричане приче о прошлим временима, приче које су увек куће. Плач нејаког детета пробија свежи ваздух јесењег предвечерја,
ведрије и топлије од оних којима описујемо стварност. дајући му арому наде и новог почетка. Утом се рабаџији учини да
Након што је начас прекинуо своје мисли да би „пооратио“ са, њему завесе маленог кућерка прекопута задрхташе, као лаганим шаптајем
неважним људима, суви чичилија тера волове напред, према бреговима додирнуте. Ту живи, тешко и суморно, нека старица. Мајка је то, мајка
који се лако и безидејно спуштају са истока. Посматра падине ниских у рату погинулог сина. Тек понекад даје знаке живота, утвара на вечну
гудура, црнило великих шума и одсјај винограда који су стигли за бербу. тугу осуђена.
Напушта поље и оне у њему. Рабаџија стиже до авлије купца. Станко, сеоски кмет, дебео човек
Долази до раскрснице. Кривудава пољска стаза сече широк и непријатног даха, је већ чекао на вратима авлије. Отвори му капију
камењем посипан пут. Ако се крене према планинама, води ка Вучју, а да уђе у двориште и показа му место где ће истоварити дрва. Када
са друге стране, према Вароши. Уместо тога, он иде право, у сенку брда, свршише са послом, уђоше у кућу, складну и не претерано велику. Врата
фосила времена када овај свет још увек беше млад. Ту се налази село. им отворише деца, кћери и синови сеоског главешине. Топлу воду за
На улазу, десно од путељка, на проћелавој ливади, налазе се рушевине умивање им изнесе домаћица. Седоше, вечераше, луле попушише. Тада
неке зграде. Угљенисане цигле и багрем који је окупирао темеље су све рабаџија примети да је ноћ близу, и да треба ићи до Рајкове механе, да
што је остало од турског хана. Увек када туда прође, рабаџији у памет волове отпреми и преноћи. Домаћини га испратише у прохладну ноћ.
дођу дани из давне младости, када се са својим вршњацима, немирном Излазећи из авлије, рабаџија на младој месечини, кроз голо грање ораха
и штрокавом дечурлијом по васдан јурцао ливадама, како су газили недалеко од њега, уочи неку камену плочу.
младу детелину неком газди Симону, преком и хромом човеку, који их Споменик палом хероју из изгубљених дана.
је клео суморном жељом „да их Туци на хан истакну“. Тада нису знали Нико се више не сећа његовог имена, његовог гласа и корака. Његов
шта те необичне речи значе, а када су сазнали, више није било битно. је живот непознат, његове заслуге и муке су заборављене. Остао је само
Рушевине. Све што је остало од хана и детињства. камен, да спречи сурове ветрове да успомену на обичног човека однесу
Тесне улице пред копитaма волова откривају заоставштину турских на неке далеке рубове света. Са том мишљу, рабаџија потера волове у
дана. Неке авлије су и даље опасане високим плотовима, који их раздвајају беспућа дана који умире.
од других, тарабама ограђених. Жилавом старцу се тада учини да је и
живот такав. Увек растрзан између старих навика и нових очекивања. Александар Стојановић
10 Нова наша реч