Page 12 - NNR 37

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ЈОВАНЕ (2)

Ненадмашна беше и хармонија покрета ове него другима; другарство, које поприми један
нераздвојне групе, када испуцалим, оронулим другачији вид; љубав, која јој беше узмицала
тротоарима лесковачке вароши, ходаше складно са ревносном решеношћу да се појави, или
и грациозно попут каквог кола старословенских никад, или, прекасно.
вила. Растом најнижа међу њима, беше иста У једно малено срце, инч по инч, поче да
она девојка која је двадесетак година пре, у се увлачи црв сумње и неспокоја: Хоће ли наћи
пеленама, међу стазама звезданим, прочитала неког, ко ће јој уточиште и слободу, пружити
своју судбину вечите сањалице. Но, недостатак као вољени њених другарица? Шта ако не нађе?
сантиметара не беше препрека да се међу Куда иде? Чему се враћа? Има ли јасан циљ у
сличнима, распозна по оној енергији коју животу? Да ли је проблем у њој самој?
емитују особе са интензивним, на добро или Беху то питања, која јој се, временом, све
лоше настројеним, унутрашњим бићем. Јовани чешће наметаше, са све израженијом звоњавом,
таквог сензибилитета, никад није недостајало. која се беше чула до најдаљих кутака једног
Та је група, вазда складних и наоко, сложних ватреног бића... Јована поче да осећа дрхтаје
девојчурака, у својој комуни, прегрмела све нелагоде, дрхтаје, који се не могаше лако
перипетије ране младости: прве љубави, спознати иза чистог, виспреног лица девојке
темељна разочарења, велика раздвајања и још коју ништа не може поколебати.
већа окупљања, трагичне губитке и мистичне Милунка настрада под железом захуктале Али, сам бог зна какве су јој мисли
добитке, све то, у складу са темељним локомотиве. долазиле у мутним октобарским ноћима, када
аргументима који говоре да на овом свету, нема Друга, не толико обилата детаљима тешка јесен проспе своју утробу на стрвине
много бољих ствари од потпуног и безрезервног, усхићења и треперења, беше она коју доживе света, терајући човека на повлачење у властиту
пријатељства. Све је то, на својој кожи, осетила и сама, као плод брака својих родитеља. Ту се, самосвест и властите дубине.
јунакиња записа, упијајући благодети тих и изнова и изнова, увери које су границе човекове Бог, и можда још неко. Онај, чије очи виде
таквих односа, на начин који значи срећу и да трпи и ћути. Јер се, последњих година, до најдаљих јама човековог пакла. Такав враг,
ништа друго. претворио брак Слађанин и Владимиров, у једну беше, удобно смештен у кутак задимљене
Али, трајање среће има свој век, и он је, истинску голготу неразумевања и саботирања, лесковачке кафане, оне веселе јануарске ноћи,
махом, условљен игнорисањем опасности чији ће крај бити озваничен звиждуком виших када Јована, са самопоуздањем грчке богиње,
од њеног проласка. Управо у ту замку упаде сила. Све је то Јована посматрала и упијала, уђе у светло предворје једног места, које памти
израженом сентименту склона, душа Јованина, не увек свесно, а само понекад, са намером, много, на добро и зло кадрих, људи и нељуди. У
када дани и године постадоше прогутане у долазећи до својих закључака, који формираше црној хаљини, која прикриваше витко тело срне
незајежљивој мешини времена и пролазности. постулате. Знала је шта за себе жели, а шта у данима највећег божанства, лепо обликованог
Тада, страх откри своје лице у виду латентне не жели. лица на коме ноншалантно беху смештене очи
силе, која човека тера на сумњу. И слутњу. До Уосталом, и сам јој је, сада почивши, деда боје смарагда, ходом који прети и одушевљава,
тога не дође случајно, већ у виду недвосмисленог Драги више пута говорио, у мирним летњим беше то исконски призор који значи, за једне,
доказа који са собом носи аутентични дах ноћима без месечине: “Ћеро Јоцо, прво што радост, а за друге, опасност.
коначности. Негде на средини другог разреда човек треба да зна, то је ко је и шта је, па онда Управо се таквог, двојног карактера,
средње економске школе, Јовану из слаткастог све остало. Ако мир свој са себе немаш, ништа учини и у уму једног исконског занесењака од
полусна пријатељства и повремених љубави, немаш.” старине, који у истој тој кафани, обитаваше у
прену стравична вест о смрти деда Драгог. Добро је памтила речи свог праоца, и када удаљеном углу, где се сурваше тежине као облак
Старац је скончао крај поштанског буде, деценијама касније, сама спроводила густог дуванског дима, пресољеног роштиља,
сандучета своје рођене куће, у снегу који се старачку дужност саветодавца разиграних млаког шприцера и еуфорије столетних другова.
од скривеног жара овог човека, беше топио у јагањаца, Јована ће својим унуцима преносити Пијаних, како то обично бива. Но, и поред
потоцима. На том је месту остао финални траг ту једну, једноставну, истину. дивоте кафанског весеља, и мимо десетак
ове дементне старкеље, који је, последњих Мимо одлазака драгих људи, проток других, елегантних и мање елегантних девојака
месеци, ревносно слао љубавна писма својој, времена се прецизније и учесталије, мери од имена, чини се, као да се читава мешавина
давно преминулој жени, Милунки. Чинио је променама које се дешавају, а које не гласова, музике и уздигнутих чаша, поклони
то са истом оном преданошћу, као у давним представљају ударац те врсте као изненадност пред дивотом једне исконске инспирације.
данима свог војниковања на сплитском разарачу. и коначност смрти. Много чешће су то друге А Јована беше управо то. Током двеста и
Богами, и повраћао је као тад, с том разликом ствари, једноставне цртице из живота сваког кусур ноћи, и још толико дана, преко многих
што узрок не беше морска болест, изазвана појединца, које озваничују крај једног, и друмских миља, и још већих небеских даљина,
мучним јадранским ветровима, већ једна друга, почетак другог раздобља. Тако је, у свом уму, она у једном злочестом уму, покрену ону
далеко подмуклија константа. Иста она коб, Јована вршила једну, не савршено прецизну, ненадвладиву силу, са јасним усмерењем и са
која у прошлости, у крви угуши плућа милиона периодику свога младога живота. Ако ју је још јаснијом намером.
људи. прва родитељска свађа уздрмала на начин Потоња се, лако, може препознати у
На Јовану је, овај догађај, имао трајнији ни пријатан, ни краткотрајан, ако ју је смрт редовима који претходише. Створена је од
утицај но што на сваког од нас, неминовно, деда Драгог емотивно урнисала, онда јој је једног чврстог, ненадмашног материјала
утиче губитак блиског бића. Одлазак деда упознавање вечних пријатељица подарило дуго решености и поштовања, маште и радозналости,
Драгог није био само неумољиви сигнал да свет чекани спокој поузданости и извесности, и у једној исконској ковачници многоструких
није увек место ужитка и маште, већ то беше осећај безвремености и трајања. мисли, али јасног и нескривеног осећаја.
темељни ударац идеји која се у Јованином уму Тај осећај је био аксиом, ком ће се Осећаја који се остварује као једна далека
беше створила, о неуништивости једног човека. Јована увек враћати, у тренуцима лутања и успомена, успомена на свет у својој младости,
Но, смрт тела не значише и смрт идеја које беху несигурности. Чињеница да увек постоје људи када ствари беху нове и неистражене, и када
његова заоставштина, и које се репродуковаху који ће бити део њеног живота, испуњаваше је магија још увек беше снажна, неискварена злим
у времену које је наступило након његовог дубоким осећајем поуздања и тишине. мислима и још злобнијим делима. Сећање на
одласка. Најважнија беше она, која учише Биће тако, све док не дође време да се чаролију, сада изгубљеног и заборављеног, у
о темељној потреби за срећом, и израженој исте те другарице, које су већ имале младиће, уму једног исконског занесењака од старине,
решености да се то исте, дође. скуће и породице заснују. Корак по корак, пробуди један необични девојчурак, који још
А срећа се, у својој супстанци, налази у свадбу по свадбу, Јована ухвати себе како, увек, тамо негде, шета истим оним грациозним
дубоком осећају битности у својим и туђим усред огромне и несебичне среће због радости ходом старогрчке богиње.
очима. До тога се, пак, стиже неуједначеним сестара од других мајки, размишља о себи и Тамо негде, једна цурица, још увек, о
ритмом и не увек истраженим стазама. Јована свом путу. Иако је својом појавом привлачила стварима дивним и волшебним, машта.
је у својој ближој околини посведочила једној знане и незнане, тупаве и начитане, богате и Име по ком је познаваху други, стаде у
успешној, и другој, која то не беше у свом распуштене мушкарце, Јовани се учини, да је наслов овог записа. Исконски карактер њеног
пуном капацитету. Прва се огледаше у више деда Драги цео свој живот провео у заблуди, бића, који не беше свима познат, оствари се у
пута испричаним причама свог почившег те да познавање себе и својих квалитета, неком свом делу и облику, у реченицама које
деде, који приповедаше о великој, страственој не значи нужно и проналажење подударног у ројевима, беху исписане.
љубави њега и његове Милунке, која издржа пара. Све то, скупа, утицаће на постепену, али Тако се завршава ова необична прича. Или
све потешкоће, све даљине и све сумње, и коју сигурну, промену у њеној души и њеном уму: почиње...
не могаше поразити ни онај јулски дан, када године које јој измичу, како јој се чинило, брже Александар Стојановић
12 Нова наша реч