Page 16 - NNR 37

ЗИМА БЕЗ ВРАБАЦА (33)

У улици 14. децембра, сада Цара Николаја Димића у UTVI из Панчева, Леви Хаима у жалиш ли се на кога. И тада ти деда каже:
Романова, отворио је пројектни биро за машине MACEDONIA STEEL у Лондону, магистра „Видим да си ти моја крв.“ То је највећи израз
за биомасу. Осим тога, први је у нас дефинисао Милију Милановића у истраживачком центру дедине љубави, али то се схвати тек када деде
параметре енергетске ефикасности. Пре тога, за моторе и моторна возила у Иституту у више нема.
радио је у више фирми, између осталог у Винчи, доктора Душана Грудена у PORŠEU Да су људи и околности дозвољавали,
„Иво Лола Рибар“ у Железнику и Институту у Немачкој, Бранка Танасковића у SLOBODI могли смо, када је за то било време, да оснујемо
„KIRILO SAVIĆ“. Причао ми је да је због из Чачка и Индустрији кугличних лежајева странку од нас без иједног деде, па да позовемо
Јовише Прокопијевића напустио Институт (IKL) у Београду, Милоша Кнежевића у RUDI да се у њу учлане и они који су имали само
„KIRILO SAVIĆ“, јер није могао да поднесе ČAJEVCU из Бањалуке, Предрага Мицића у једног деду, па и оне који су имали мање од
Јовишине уводе и упадице: „Дошао сам са IBM-у у Радовљици у Словенији, Војислава пет играчака, па и оне који нису имали Деда
мојим инжењером Стојановићем“; „То ће вам Вранића у IKARUS-у, Руждију Кријештарца у Мраза, као и оне који су живели на тачкицама
објаснити мој инжењер Стојановић“; „Позваће RAŠKOJ, моја маленкост у Индустрији мотора из режијских карата R1, R2, R3, D1, D2 i GG.
вас мој инжењер ...“; и то стално „мој инжењер“ у Раковици. Нисам све набројао. Нажалост, све Била би то највећа странка у Србији, која би
наљутило је мог другара и пријатеља Антонија ове фирме су пропале, и за сваку појединачну владала Србијом уместо оних чији су дедови
да напусти Јовишу. Пре доласка на студије, судбину може се применити упозорење песника пуцали на наше дедове.
Антоније је, у чину морнаричког официра, Бранка Миљковића: „Ако смо пали били смо Жао ми је што мојој баби и мојој баки нисам
био у обезбеђењу другарице Јованке Броз паду склони!“ Чини ми се да смо погрешили написао ни једно писмо, ни једну дописницу,
на Брионима. Десило се, на Брионима, да код власништва. Када је Индустрија мотора ни једну разгледницу. Много сам грешан, јер
је, непажњом дежурног официра, Јованка Раковица прослављала педесет година рада, ми је баба Настасија више пута говорила: „Ова
затекла, у друштву са гошћама високог ранга, 1977. године, директор Азањац је на тавану ће рука да напише једно писмо на бабу.“ Она је
раздрљеног и необувеног Антонија на палуби пронашао тапије власништва предратног била неписмена, али могу да замислим колико
брода. Следио је моментални отказ из Армије. ИМР-а. Била је то велика површина за коју би пута њој морали да читају моје писмо, и то не
Тако смо, захваљујући непажњи дежурног смо први пут сазнали. Површина насеља само у Доњем Трњану. Шта ћеш. Чим пођеш у
официра, ми упознали на Машинском факултету „Извор“ већ је скоро била изграђена кућама школу годину дана раније, цео живот си осуђен
сјајног човека и друга Антонија Стојановића, људи запослених у ИМР-у. Окретница аутобуса на кашњења, често и судбоносна. Мени је мој
који нам је био и партијски секретар. Елем, бр. 47 налазила се на земљишту ИМР-а, па је, унук Марко написао честитку за Нову 2017.
позове ме Антоније да ми покаже свој биро за захваљујући Бранку Пешићу, ИМР добио два годину, и њу не бих мењао за све моје дипломе.
пројектовање. Одем из истих стопа и упознам стана као надокнаду за окретницу. Азањац је Био сам богат теткама и течама. Оне су све
младог колегу Павловића, тек запосленог. При инсистирао да се ИМР-у врати власништво, али биле различите, а они су сви били јединствени.
самом крају посете, упита ме Антоније: „Је у томе није успео. Међутим, поставио је питање Не бих желео да се схвати да су били једнаки,
си ли ти Страхиња носио као студент Титову чије су машине, које је ИМР отплатио својим истоветни.
штафету?“ „Јесам“,одговорих одсечно. „На којој средствима, јер је држава сматрала да су то Мој теча Драгутин Ст. Сибер радио је,
деоници?“- наставља да ме испитује Антоније. њене машине.И на том питању власништва смо после пензије, у Лесковцу као главни пројектант
„Трчао сам мање од педесет метара на деоници сви пали, јер нисмо били упорни и доследни да у грађевинској фирми „Црнотравац“ из
између Господарске механе и Сајма, ка кафани докажемо да су те машине и зграде наше, пошто Власотинца. Године 1956. пројектовао је, за
„Мостар“,- објасних ближе. Антоније се смо од наших уста одвајали да вратимо кредите оно време, јединствену зграду од четири спрата
обрадовао: банкама. И када сам донео одлуку да отплатим у Лесковцу, на углу главне улице и улице која
„Трчао си када сам ја био секретар Партије све иностране кредите, нисам јасно рекао да су води ка лесковачкој гимназији. Да би разбио
и када сам покривао баш ту деоницу. Партија и те машине власништво запослених, а не државе. монотонију социјалистичке архитектуре
Удба су се интересовали како су Титову штафету Али сам ово питање поставио 1997. године као (такозване сандучаре), теча Драган је бочне
носили студенти Машинског факултета. члан Управног одбора ИМР-а: „Људи, побунимо стране пројектовао са косим углом, који
Написао сам да су студенти машинци штафету се и ставимо свима до знања да су машине прати и балконе на њима. И данас та зграда
друга Тита носили чврстим кораком, уздигнута наше, а не државне. И у овој приватизацији, изгледа необично и симпатично. Прилажем
чела, широког осмеха, са очима пуних љубави било каквој, не дамо да их држава продаје, њену фотографију. Као велики заљубљеник у
према вољеном Маршалу, снажних руку и да продаје оно што је наше“. Нисам добио позориште и проверени обожавалац позоришне
спретних ногу, са одушевљењем видљивим и подршку ни од кога. Једино је госпођа Лидија уметности и глумаца, пројектовао је и извео
после предаје штафете“. Остао сам забезекнут: имала примедбу да још дугујемо иностраних етажно грејање у лесковачком Народном
„Антоније, морао си то да пишеш?“ „Да, то пара за машине купљене преко кредита од позоришту, које је пуштено у рад неколико
сам написао и потписао, јер се то тражило од немачке фирме „Хеншел“. Замолио сам је да недеља пре посете Елија Финција позоришту
мене!“ Погледао сам у колегу Павловића, који донесе картицу. Била је љубазна и објаснила, у Лесковцу. Тадашњи управник Народног
је баш тада предложио да скува још по једну на основу картица, да је дуг настао куповином позоришта господин Томислав Цветковић,
кафу. Антоније ме ухвати за раме: „Па ниси машина после мог одласка из ИМР-а. Био наш пришка, увео је праксу бесплатног улаза у
ваљда очекивао да напишем како су машинци сам задовољан. Међутим, да се схватило да лесковачко позориште, чиме је постигао потпуну
трчали као ислужене раге!“ су отплаћене машине, уређаји и зграде наше, попуњеност гледалишта. Господин Ели Финци
Генерација студената Машинског другачије би изгледао разговор и са државом, је чуо за овај изум нашег пришкета, а посебно
факултета, уписана 1957. године на студије, и са политичарима и са синдикатима. Почео му се свидела повећана заинтересованост
дала је генералне директоре великих и познатих сам да се, под старе дане, буним, а цео век Лесковчана за позориште, и дошао је у посету.
предузећа, Института и установа: Бранка сам провео у послушности. Прво што сам Као што је и ред, господин Финци је, у првом
Шалипура у фабрици аутомобила у Прибоју, запамтио, било је: реду, био између господина Сибера и господина
доктора Десимира Јевтића у 14. Октобру у „Пусти друге да се буне, а ти ћути и Цветковића. Давала се „Нора“ од Ибзена. У
Крушевцу, Радмила Грковића у фабрици слушај!“, „Не може шут са рогатим“, једној сцени, Нора каже свом изабранику да
компресора у Смедереву, Вићентија Јосића „Што ти први да се истрчаваш“, „Паметнији га дефинитивно напушта и да одлази из ових
у фабрици аутоприколица у Лозници, Ђорђа први попушта“. Тако то бива када те васпитавају стопа, а из препуне дворане зачује се један глас:
и Марину Деликладић у фабрици котлова у мајка, бабе и тетке, јер је отац мало закаснио „Пиши кад стигнеш!“ Господин Финци је остао
Загребу, Бранислава Милановића Рафа у GOŠI због заробљеништва, а деде нисам имао. озбиљан и поред општег смеха, а Цветковић је,
из Смедеревске Паланке, доктора Радољуба Нисам имао ни једног деду. Деда зна праву касније, причао мом оцу:
Мицића у ZASTAVI из Крагујевца, Јована меру грдње и висину похвале. Не прича ти о „Пришке, да је могла земља да се отвори
Ђенадића у TERMOENERGOINŽENJERING-у манама твојих родитеља. Чека да порастеш и да ме прогута од бруку. Пре претставе причам
из Београда, Киру Алтипармакова у фабрици сам да их уочиш, и пожалиш се деди. Ако си на Финци, а подржава ме и твој паша Сибер,
расхладних уређаја у Битољу, Антонија их погодио, деда је задовољан, јер зна да ће од каква нам је много убава, васпитана и учена
Стојановића у PROJEKTOMONTAŽI из тебе нешто да испадне. Деда чека да напустиш публика!“
Београда, магистра Љубинка Ђуровића у PRVOJ свој сокак и одеш у чаршију, па диваниш са
PETOLECI из Трстеника, доктора Драгана дедом шта си видео, шта мислиш и шта осећаш, (Наставиће се)

16 Нова наша реч