Page 14 - NNR 24
P. 14

Реаговање Николе П. Илића
                       ОДГОВОР ХРАНИСЛАВУ РАКИЋУ

         Директору “Нове наше речи”
         Лесковац
         Због здравствених разлога нисам могао
      раније да дам одговор на текст Хранислава
      Ракића “Књижевно стваралаштво?” који
      сте објавили у “НН речи” од 17. маја 2019.
      године, а који се односи на књигу “Књижевно
      стваралаштво Вере Пешић”, коју сам ја
      приредио. Молим Вас, зато, да у следећем
      броју  Вашег  листа  објавите  ово  моје
      реаговање.
         С поздравом,
                            Никола П. Илић

         У болници сам, борим се против болести,
      кад мој посетилац донесе “Нову Нашу реч” од
      17. маја 2019. године, у којој налазим изненађење
      - чланак:  “Књижевно стваралаштво?” у коме
      аутор Хранислав Ракић износи своје мишљење
      о књизи “Књижевно стваралаштво Вере Пешић”
      чији сам приређивач.   Поред упитника на   историја), па често “утрчава” у јавне критике   можда и због тога што не одговара друштвеном
      крају наслова, који треба да баци сумњу на   (понекад оправдано), често тенденциозно и   систему власти, у обликовању уметничке слике
      уметнички ниво писања Пешићеве и наговести   сујетно.                     живота и времена између два светска рата.”
      неке скривене намере приређивача, изненађење   Заборавио  је  или  није  никада  знао,    Ракић се даље пита, није му јасно, који
      је било и то што се Ракић потписао не као   филозофски наук: Човек није оно што мисли   је  мотив  приређивача  књиге  “Књижевно
      председник Градског одбора СУБНОР-а већ   да јесте, нити је оно што жели да буде, већ   стваралаштво Вере Пешић” Николе П. Илића
      као “професор историје и музејски и педагошки   га човеком чине његова дела која друштвена   да објави њену критику друштвеног поретка
      саветник”, без напомене бивши. У тексту он   заједница вреднује. Знамо да је за књижевност   у Совјетском Савезу. Вероватно је, по њему,
      износи негативан став у погледу моје три књиге   “стручан” од када је о себи у књизи “Писци   требало да хвали социјализам, а укључена је у
      о контроверзној Вери Пешић, Лесковчанки,   Лесковца” написао да је “књижевник”, иако   рад обавештајне службе нацистичке Немачке!
      четвороструком агенту у Другом светском рату.   ниједно књижевно дело није објавио.  Ракић затим сам даје тенденциозан одговор:
      То су: “Вера Пешић у вртлогу шпијунаже”   Услед помањкања умења и знања, а прожет   “Једини је закључак да жели (Никола Илић)
      (2004), “Лепотица Вера Пешић - шпијун” (2018)   комплексом да све зна, Хранислав Ракић као   да се додвори данашњем друштвеном систему
      и “Књижевно стваралаштво Вере Пешић”.   “књижевник” ниподаштава приче које је Вера   у Србији”.
      Будући да му је аргументација у овом кратком   Пешић објављивала у Лесковачком гласнику од   Велика глупост!
      тексту веома слаба и неуверљива, склон сам   1939. до 1941. године у рубрици “Приче”. Не   Крајња неозбиљност!
      да помислим да је мотивација за његов овакав   узима у обзир њену младост (рођена је 1919) и   Изречена  и  написана  пером  бившег
      “иступ” у јавност жеља да се на неки начин   да је међу првим, ако не и прва Лесковчанка која   професора историје и музејског и педагошког
      заустави снимање документарне епизоде, а   се латила пера, а редакција листа и ондашња   саветника. Где су му чињенице и аргументи
      касније и играног филма о Вери, чега се већ   интелигенција су њене приче прихватали као   за изречени суд!? Нема их! Као председник
      прихватио РТС, с једне стране, а, с друге,   уметнички успеле. Он тврди да су приче Вере   Градског одбора СУБНОР-а, требало би да
      потреба да и он оставио неки траг и да себе   Пешић “на средњошколском нивоу и да не   зна, сваким радним даном смо седели у истој
      представи као непристрасног критичара.  могу да се упоређују ни са једним српским   борачкој канцеларији, више нас, дружили се
         Што се тиче мојих књига, прва је била   књижевним ствараоцем. Када у њима жигоше   годинама - ваљда би се приметило да сам и
      најчитанија у Библиотеци “Радоје Домановић”у   неправде и тежак сељачки живот, она сматра   најмање променио своје идеолошко и политичко
      Лесковцу у време када је објављена (о томе   да то може да се реши новим друштвеним   опредељење!
      су  писале  “Вечерње  новости),  а  веома  је   системом…”                    Ја,који сам припадао Народноос лободи-
      тражена и у земљи и иностранству. О њој су   За разлику од Ракића, који није компетен-  лачком покрету 1941-1945. године, као партизан
      објављивани прикази и фељтони у средствима   тан да оцењује књижевност, модерна критика   два пута рањаван, борио се за ослобођење
      јавног информисања. Сада, после друге књиге,   позитивно пише о Верином књижевном ства-  Србије,  односно  Југославије,  и  рушење
      о овој младој жени са југа Србије снима се   ралаштву. Тако је Саша Хаџи-Танчић оце њивао   капиталистичког експлоататорског друштвеног
      документарац и ради на играном филму о њој.   да је Вера Пешић у писању примењи вала реали-  уређења, био на руководећим дужностима:
      У обе књиге  описани су објективни догађаји   стички поступак: „све је у причама јасно и   политички  комесар  чете  и  омладински
      прошлости  и  наведена  аутентична  имена.   објашњиво“. Тражила је нови смисао живота и   (скојевски) руководилац батаљона! Да се ја
      Тема је романсирана ради побуђивања већег   нове перспективе из којих ће настати бољи свет,   сада додворавам неокапиталистима. Ракић зна
      интересовања читалаца и лакшег читања.  рушењем старих уверења. “Једни ће, данас” -   да од 1991. не припадам ниједној партији, да
         Ракићу се, у 92. години живота, причињава   пише Хаџи-Танчић - “једнострано да суде да   од локалног руководства не добијам новац за
      да све зна о културном и историјском стварала-  је њена проза без вредности зато што је била   писање и штампање књига које објављујем,
      штву (књижевност, уметност, филм, серије,   и шпијунка, без упуштања у суштину дела, а   и да ми је градоначелник Лесковца др Горан
                                                                                Цветановић, када сам 2018. тражио подршку за
                   ГРОМСКА МУЊА - ХРАНИСЛАВ РАКИЋ…!                             објављивање једне књиге, пред око тридесетак
                                                                                његових  сарадника  и  руководилаца,  јавно
          Као упосленик УДБ-е, на захтев кадровика Комитета Комунистичке партије Лесковца,   рекао: “За комунисте не дам ниједан динар!”
      о Храниславу Ракићу дао сам позитивно мишљење, из пијетета према његовој браћи који су   Такође, присталице неолибералног капитализма
      били партизани (један погинуо, други рањен). Тако је он постављен на дужност директора
      Народног музеја у Лесковцу, буџетске установе. То је било веома добро радно место, са онда   називају  ме  “комуњаром”  зато  што  сам  у
      четири упосленика, где и три месеца да не дође на посао - неће се осећати. Колико се сећам,   души, друштву, на јавним скуповима увек
      још два пута сам давао позитивно мишљење о њему.                          јасно испољавао своје левичарско идеолошко
          Када је организовао објављивање часописа “Лесковачки зборник” и адвокат Јован Јовановић,   опредељење, а у писању књига и чланака
      бивши осуђеник, антисоцијалиста, доставио му је рад за објављивање. Ракић је дошао у   о НОП-у највише сам у Лесковцу написао.
      канцеларију код мене и питао: “да ли се дозвољава његово објављивање”. Лично сам му одобрио,   То су неспорне чињенице. Мене интересује
      с напоменом да ће, као уредник, ако буде пустио антидржавни текст - одговарати.  објективна истина о прошлости и максимално
                                                                                се, док пишем, држим изворних, веродостојних
          Ракић је у почетку објављивао хронологије НОР-а села (непроверене) а ја сам га, као   и проверених докумената, тако да иза сваког
      искуснији, храбрио и наговарао да пише значајније радове. И послушао је.  изнетог податка у мојим књигама стојим и могу
          Али зато, када сам 1969. написао прву књигу под називом: “Јужноморавци у Октобарској   да га потврдим документом, а то моји читаоци
      револуцији 1917”, није хтео да је објави. Условљавао ме је да сам обезбедим новац за штампу   и стручњаци умеју да препознају и да цене.
      иако је Музеј имао расположива финансијска средства. Зато је та књига објављена тек након   Ракић  је  изнео  још  једну  неистину  у
      две године. Под истим условима, касније, објавио је више мојих књига, а хонорар за књигу   погледу мојих књига о Вери Пешић. Површан,
      “Јабланички НОП одред” (1986) у вредности данашњих 40.000 - 50.000 динара прокњижио   без дубљег улажења у проблематику, он тврди
      је у корист Музеја.                                                       да  се  у  писању  ослањам  на  “емигрантску
      14                                                                                               Нова наша реч
   9   10   11   12   13   14   15   16   17   18   19