Page 14 - NNR 2

БАСАМАЦИ СТРИНА ЛУЛЕ (2)

Пише: Александар Стојановић

Прича се, богами, да је права срећа што у
оно доба, пси лутаху сокацима и пољима. Да
није било једне такве изгладнеле луталице,
која у свом очају не уједе девојчицу за ногу,
тежећи да млечним месом новорођенчета
утоли своју глад, ова прича би се завршавала
овде, јер би мраз довршио оно што Ранко не
могаше. Плач уплаши пса, а богами и рабаџију
Здравка, који оближњим друмом беше
пролазио у то магловито јутро. Средовечни,
наглуви чова затече стравичан призор. Тело,
које се попут заставе, вијори, обешено на
глатку грану ораха. Секиру, која беше меко
заривена крај главе крвљу обливеног детета,
и лулу, из које дим још увек беше лелујао.
Рабаџија подиже чедо, девојчицу, коју воља
за животом сачува од полуделог оца, страхоте
зимске ноћи и чељусти вучјака. „Што ти све
не неће човек види за век...нек ти је срећан
живот, дете моје. Како да те викам? Лула.
Она ти прави друштво цел’ ноћ, по њума ћу дек мајку нема, умев деца гадна да будев, сам се да кренеш да учиш за шнајдерку код
те и крстим.“ Те зимске ноћи, случај и добро - испраћао би их Здравко у школу, учећи Драгутина кројача. Добар је он газда. Да
срце једног човека, дозволише да из смрти овог слабашног дечака како да се развије у си имаш свој лебац. Жал ме само што те не
настане живот. истинског човека. Временом, између одлазака удадо’. Тој ћеш си сама. А с’д ме остави да
Лулина рано доба беше обележено и долазака, поред Земљописа и покрај Рачуна, одспијем малко. Све ми је теже да се после
свим оним ситницама које су касније, међу Момиром и Лулом поче да се рађа нешто сан разбудим.“
када човек стаса и, тобоже, сазре, ретке, чему ни одрасле овце не знају узрок ни Са сузом у оку је слушала поуку свог оца
драгоцене и непролазне. Дуго је током објашњење, а камоли чељад у добу јагањаца. и спаситеља. Случај, божанска сила, шта ли,
свог живота памтила мноштво детаља, али Тако, једног новембарског дана, када паде онај али Здравко Рабаџија стварно умре у недељу,
временом, листа постаде краћа, али самим лепљиви, први снег, Момир се поби с неким кад други петлови запојаше. Како је речено,
тим, догодовштине упечатљивије. Сећала Симоном. Овај је, изгледа, Лулу задиркивао Трајко сандук дотера, и сахрана се спроведе
се како јој је мирисао кревет у коме је, као због поцепаних опанака и мараме која јој није као и све друге церемоније дана умирања.
кћер Здравка рабаџије, спавала. Волела је била опрана. Њихов учитељ, строги и насилни Десетак дана након што остаде сама,
оштрину черге, којом се покривала током чова густих веђа, их прописно измлати због Лула поче да учи за шнајдерку код газда
дугих зимских ноћи. Соба јој је, премда недисциплине, а Момира његов отац Вукадин Драгутина. Беше то прек човек, самовољан,
омалена, скучена, мирисала на босиљак и додатно удеси. Па ипак, брзо се заборави то. дубоко разочаран у свога сина Милутина,
млади сир. Кроз прозор, могла је да додирне И учитељ, и Вукадин, па и сам Симон пређоху коцкара и пијаницу. Лули даваше ону надницу
гране неке леске, због које јој је тепих био
пун лишћа и зрелог лешника. На тој грани, преко туче, као да никад није ни била. Једино коју беше са покојним Здравком договорио,
ближе стреји, беху гнездо направиле гугуте. је Лула памтила. И никад је није заборавила. не толико због обзира према својој речи, а
Годинама касније, када јој ти дани детињства Године се низаше, и вазда ће остати још мање према мртвацу, него што се беше
беху немилосрдно и коначно сахрањени истина да школско доба брзо прође, и да све силно плашио беса своје жене Стане, масне
пепелом промашеног живота, за њу су гугуте оно што дође након тога буде макар делом и тешке српске мајке од старине. Лула је брзо
и даље била створења од посебне важности. обележено жалом што макар још мало не учила занат, и брзо јој игле и конац постадоше
Још као девојчурак, радила је кућне послове. потраја. Негде пред крај осмог разреда, одвећ главни ослонац у животу. Људи почеше чешће
Њен отац, јер је тако називала и сматрала чича велики, али још увек у себе несигурни, Момир да навраћају у дућан, хвалећи спретне руке и
Здравка, беше несрећан, усамљен човек, коме и Лула се први и једини пут пољубише, и мирну ћуд ове усамљене девојке.
жена умре од срчане капи, још прве брачне то, рекло би се, случајно. Беше то пољубац Како је време пролазило, минули дани
ноћи. Лула му беше једина радост. Када би растанка. Недељу дана након тога, воз дође испунише Лулу лепотом друге младости.
свршила са обавезама домаћице, изводила и одвезе Момира далеко од места свог Струк јој се стањи, груди усправише, а дотле
би пар јагањаца на оближњи кладанац, да детињства. За Лулу, почињало је ново доба, обло лице, постаде оштрије. Приметише то
их леденом водом напоји и свежом травом иако она, заљубљена и због силне туге, сви, а најпрече и најодлучније, Милутин, који
намири. Због тога би често умела да се задржи растројена, није желела да икуд даље иде. би у дућан навраћао често, углавном пијан и
дуже но што је потребно, па се кући враћала Здравко поче да обољева. Године и тежак одлучан да од оца тражи новце за провод и
у сумрак, бринући тако свог старог. живот га стигоше и у кревет оборише. Како је уживање. Тако се деси да једног дана Лула
Памтила је, касније Лула, како су се болест одмицала, тако су му ноге отказивале, остаде сама у радњи, и да тај џаболебарош,
звезде у оно доба јасније виделе. а живот у њему се гасио на начин ужасан добрано загрејан куваним вином, дође у
Шездесет и неке године, Лула, заједно и жалан. Лула је морала да га пази, да му дућан, спреман на кавгу. Кад виде да је ту
са својим вршњацима, Титовим пионирима, унередену постељу мења, да га храни и купа. само ова тиха и небрањена девојка, реши да
крену у школу. Тог септембарског дана, отац Тако је било, макар у почетку, док могаше искористи своју мушкост и храброст бедног
је у најновију одору обуче, и обави је марамом ту ситну Здравкову уштеђевину да круне и пса. Међу хаљине и чакшире, преко чарапа
у боји ондашње идеологије. У школу је, сваког парчају. и марама, он употреби девојачку невиност
дана, ишла са неким Момиром. Момче, малко „Ћерко, нешто ’оћу да ти казујем. Видиш на најогавнији начин. Силова је.
главато, у души добро, али у памети кратко. и сама да нећу још дуго, и ако ме сан не
-Момире, синко, овуј моју ћерку да чуваш извара, сандук од Трајка у понедељак да (Наставиће се...)
као очи у главу, не давај да гу деца задевав дотераш. Он ће ти све помогне. Договорија

14 Нова наша реч