Page 13 - NNR 17

Александар Стојановић: Прича
ПУКОВНИКУ НЕМА КО СУЗЕ ДА БРИШЕ

Из испуцалих зидова црквене авлије, је проглашен најбољим питомцем Војне
као да зјапе чељусти самог Хада. Тама академије. Четрдесет и четири, како га
извире на начин мучан колико и нестваран, оптужише за силовање. Тридесет и осам,
онде где би само светлост требало бити од када је преживео потапање подморнице
судбина. у Беринговом мореузу. Тридесет и седам,
Тако изгледа, оку случајног посматрача, како му сифилис није дошао главе у
када од звоњаве Вождовачке цркве, џунглама Конга. Тридесет и пет, откад
дрхте вампири у удаљеним маглама беше погодио надређеног у ногу, у лову
Трансилваније. Невелики храм, изграђен на усташе у магловитим предвечерјима
у доба неких других бесмисла, данас Торонта. Тридесет и три, како сазнаде да
постојано држи позицију на месту где се му је оца убио гром, а мајку, лака сила
укршта нико и ништа. Дебела, испуцала змијског отрова. Двадесет и девет, пошто
врата крију хришћанску богомољу у свом властитом мокраћом беше прао ране на
старом, препознатљивом руху. Иконе и смрдљив. Е, баш та тројица хероја улице, грудима, у оном босанском лудилу, када
светаца, тих старословенских душа, на бојиште историје иду наоружани богови падоше на теме. Двадесет и осам,
којима коб додели нова имена, али исте престоничком ароганцијом, лузерском како му кожа са ногу беше отпала, јер из
склоности. Коб, или Стефан Немања, рекло репутацијом, потпомогнути дечијом пожара беше спасио три бебе. Двадесет
би се. Унутар хладовитог простора, подно глупошћу и иглама од којих вене пуцају и шест,откако је организовао војни пуч.
фрескама осликане куполе, утеху, заборав, као престасала августовска бресква у Двадесет и четири, како му ребра попуцаше
наду или ништа од наведеног, траже разни. миленијумским воћњацима на планинама од тихог миловања жандарског пендрека.
Понедељком, негде између четвртог Југа. Пуковник Арсеније на овом месту,
трамваја и петог аутобуса, кроз живом Суботом, пак, сви голубови овог, од сузама мије двадесетогодишњу успомену на
оградом омеђену ограду цркве, улази нека испарења, замагљеног града, ћуте у својим жену која га остави, и једанаестогодишњу
старија госпођа. Бака, по стандардима гнездима од отпада. Ћуте и посматрају бол јер деца заборавише да постоји.
света, али сам бог зна да у дубинама свог литургију и венчиће и звончиће и врбин Баш на овом месту се чини, као да га
непоколебљивог срца, она остаде иста лист и шећерлеме и рингишпил и децу је тек сад стигао усуд.
она шипарица која пре тридесет и седам и Лазареву суботу у сјају какав може да Овакав, ненадан и непотребан, он у
година, лудо заволе свог драгана; иста она замисли само Маркес у варљивој топлоти овом доконом, грешном и мање грешном
лудача која рођеног оца отера у мајчину колумбијске џунгле. свету црквеног јутра, изазива осећај да
у име љубави; иста она гуска, која се са Суботом, стижу сви. И лујка и сировина на овим земљама има још чуда која треба
столетним страхопоштовањем, покори и курва и педери и дилери. Стиже и гомила видети, када и овакви окорели лузери
вољи мужевљевој, који је избаци на улицу, других, утемељенијих грађана и смернијих проналазе мотив да држе ногу пред ногом,
са двема кћерима, које не беху његове, и верника, од ових маргиналаца чија душа уместо да се препусте спокоју терања бога
вучјаком, који беше. воња као кувано срце сатанино. у вражију матер, канапа и столице која
Уторком, након што заврши са ручком Овог дана, пред капију која као да само на филмовима пада са драмском
у оближњем ресторану, у цркву улази неки води у исконску опатију ужаса, застане елеганцијом једног брзог самоубиства.
плавушасти момак. Високог стаса и празног пар несигурних ногу. Тешко се ослањајући Пуковник, након што усправи отежалу
погледа, беше то исконски призор свих на омашћен штап, у панталонама боје кичму, очима боје свих океанских дубина,
развалина људске глупости. Он, пред иконом маховине, у блузи боје крви, у шајкачи достојанствен у болу, своје сломљено тело
светог Ђорђа, сваког уторка, са понизним боје смрти, на меки травњак Вождовачке изнесе ка вратима цркве, кроз ваздух кроз
гневом, тражи благотворно копље, како би цркве, међ’ децом и псима и звончићима који струји отужан мирис пропадања:
се једног за свагда решио свог конкурента, и врбиним гранчицама, ступа пуковник тамјана, воска и неискреног саосећања.
оне аждаје чија мегаломанска аура беше Арсеније. Њиме, као да беху обавијена тела
довољан разлог да му тазе венчана супруга Огољених чељусти, над чијом се верника, који у ројевима палише свеће,
у сну гори, шапућући безобразне речи празнином надвија облак браде од ношени аријом Лазареве суботе – дечијег
прошлости и страсти. три дана, и задах од хиљадугодишњег смеха, црквеног спокоја, звончића, врбиних
Средом, након поподневне дремке непрања; искривљене кичме, преко које гранчица и рингишпила који памти боље
у хладовини оне биртије која памти деца прескачу као преко кравље балеге; генерације.Крај живе ограде богомоље,
много зима, из расклимане корсе, излази очију, дубљих од свих српских разочарења, пуковника Арсенија са спонтаним актом
средовечни пар. Он: проћелав, презнојен овај човек са самопоуздањем издатог, са разумевања, поздрави и неуједначена група
и дебео. Овај други: проћелав, презнојен речитошћу, немог, са силином убогог, улази већ поменутих фукара.
и дебео. Лаким ходом једног окорелог у реку непознатих људи и добро познате Кад одвећ беше ступио на саму капију
покварењаштва, од кога пуцаше принципи незаинтересованости. Пролази крај лујке, црквене авлије, маховином обрасле чакшире
у катакомбама светог Августина, ова деца мимо сировине, близу курве, поред педера, остарелог војника, осетише сасвим одређен
Божија тражише пород на који имаше кроз дилере, са решеношћу човека који додир старих божанстава.
право, не по законима природним, већ нема шта да изгуби. Пуковников ход беше заустављен
људским. Тако, макар, кажу. Од црквењака тражи свећу, од попа, снагом једне дечије наивности и доброте
Четвртком, преко псећим изметом благослов, од бога, милост, а од људи... која се с годинама, гаси као оптимизам у
измазаног тротоара, једре лаковане ципеле Баш ту, крај кандила, под свећама и новембарско јутро.
једне уистину маркантне госпођице. погледима и осудом блудних и светих, на „Чико, шта ти је?“, упита девојчица, у
Бујних облина, наоружана осмехом који глаткој површини богомоље, низ храпаво хаљиници боје живота, у ципелицама боје
стаклоресце тера на промену занимања, ово лице једног загубљеног човека, засветлеше радости, са косом на којој могаше јахати сви
женско чељаде беше уистину биће маште. сузе. пастуви дивљине. Са очима изнад сваког
Чак и док, невешто, телефоном разговара Дрхтаво дишући, на коленима која зла.
пред кандилом из ког се вијори дим стар пораз осетише у миру, а не у рату, гоњен Пуковник, као да у одговору одмери
као и сам грех. Чак и док, на освештеној силином једног неуништивог губитништва, сваку рану коју носише са собом више од
клупици, намешта шминку из доба фараона, остарели пуковник Арсеније исплака цео седамдесет година, и једном једином речју
мајичицу из доба блуда и сукњицу из доба свој живот у цугу, неоптерећен славом пружи одговор.
разврата. Беше исконско биће маште, чак и уникатног ратног хероја, погођен бедом и „Живот.“
док беше улазила у затамњеним стаклима пропадањем живота. И достојанства. Старачка самоћа се спусти као
сачувану мечку. Јер се рачун зна. И у цркви, Чини то сада, седамдесет и три године јато пустињских скакаваца на куполу
и у колима. пошто је рођен у трошној чатмари, подно Вождовачке цркве, док се њен најтрагичнији
Петком, овом несрећном улицом самог врха Шар-планине. Шездесет и две син беше удаљавао у беспућа једног
са које се слива слина људи и богова, године, како је сазнао да није син својих загубљеног града и још загубљенијег
пролазне локални момци. Њих тројица. родитеља. Педесет и седам, након што времена.
Онај први, онижи и буљав; онај други, је зубима заклао крадљивца његових За њим, остаде само траг суза.
космат и необријан; онај трећи, претовљен јагњади. Четрдесет и девет, од дана када Суза које нема ко да брише.

Нова наша реч 13