Page 9 - NNR 17

те песме аутор види као „дневник стања беседи о животу у граду: „Не знам да ли ћете сам, не дај Боже, од силних мука и невоља
своје душе“. моја прича занимати. Није од оних које се померио памећу. Како је могуће да нема
Аутор се, корачајући „свој стазом“ причају радо, нити од оних уз које пријатељи Бреста?!
удаљавао од људи, можда и зато што је прекраћују време. Ружна је и тешка.“ Затим Дошавши до места на којем се доскора
„сва своја искуства платио пијући сопствену следи потресна слика о времену када је „нова уздизао Горостас, мој драги приајтељ,
жуч“. Писаће Станковић о умним људима, демократска власт“ завладала у граду, коју разговорник и утешитељ, стрпљиви служалац
попут Тесле или Милеве Марић, за коју је би требало разумети као једну од људских мојих јада и болова, угледах велики свеж
написао да је „геније из сенке“. Дуг је списак деоница од које се често побољева и још пањ, са много пиљевине око њега.
умних људи које помиње, али не заборавља и чешће умире. Проклета моторна тестера, својим
оне с којима се дружио у лесковачкој вароши, Део у коме описује аутора овога приказа, челичним зубима однела је мог јединог
међу којима и аутора овог приказа. узбудљиво је и занимљив, али прескачем не саговорника, једино живо биће у Брду које
% без разлога. Остављан и деонице у којима ме је, бар мислим тако, још волело. Стајао
Враћа се често Станковић своме Брду, говоре о другим људима, пријатељима, пре сам скамењен, без речи, сузних очију, празне
јер је „овде, на Брду, хлеб био почетна и свега новинарима и писцима из Лесковца с душе, болнога срца. У глави ми је рујао рој
крајња жеља, а састављање краја са крајем којим се дружио уз „чашицу пића“. пчела.“
највећа уметност и врхунска наука“. Пуно Нико, чини се, није на малом простору Сео сам на пањ, запалио цигарету,
је разлога што се сећао прошлости уз романа описао појам кетмама као Станковић. повукао неколико дубоких димова. Речи су
закључак: „Ко не зна прошлост, нема права на То је једна врста путоказа и студије коју би саме навирале. Тихо, лагано, гргољиво као
будућност.“ Занимљива је и оцена Светолика требало пажљиво читати. На крају романа, поток ту близу мене.“
Станковића да су „брестови и Срби браћа“. следи поглавље „Сапутници са стрме Могао је ту Станковић да заврши овој
Следи упитаност и одговор: „Нестају и други, окраћале стазе“, када се улази у „старачке роман, драму свога и наших дана уз поруку
сваким даном све их је мање.“ године“. Ко пре, ко после, али ту смо сви. евентуалном читаоцу: „Немој да поверујеш
Отворено, до бола, што је и моја животна Нажлост, записао је аутор, наш драги Станко ни за тренутак да сам писао да бих послао
порука: „Одлазак из Брда у град на даље Миљковић отишао је прерано и заувек, славан.“
школовање, данас сматрам мојом највећом не довршивши други део свог животног Вредело је, уверен сам, пажљво читати
животном грешком.“ Следи детаљно, поучно књижевног дела „Тумач сопственог сећања“. овај роман који нам, поред изванредног
објашњење о досељавању давног предтка, Вест о његовом одласку саопшти ми је пишчевог талента, открива и другу, важну
који се, бежећи испред арнаутско-турске Данило Коцић, телефоном...“ страну: скромност и ециклопедијског знања.
освете, зауставио овде. „Побио је колац, како % Роман је на почасном месту моје породичне
се каже, ено горе на оном ћувику понад нас.“ Оставши без посла, аутор се и буквално библиотеке, у одабиру малог броја књига
Станковић од самога почетка до краја нашао на улици. Прохладног јануарског које вреди читати више пута, јер подстичу
свога успелог аутобиографског романа јутра 201.. године Станковић долази у Брдо. да живот, ма колико био тежак, има и другу,
подсећа да „креће лаганим кораком, у Одлучио је да оде до пријатеља, Бреста. лепу страну: нешто вредно, ипак, остаје
годинама сам када се више не жури“. И затим Имали бисмо, записује, још понешто да после нас!
се пита, а одговор му дописује Брест: „Док кажемо један другоме. И онда, описује
моја браћа, брестови, нестају свакога дана, драму у драми људске туге: „Шума је ту, Лесковац, 9. маја 2021
ја се држим. Докле?“ поток такође, стене изнад њега и даље су Данило Коцић
Посебно су занимљиви они делови сиве и мргодне, али, ох ужаса! – Бреста нема.
романа у којима разговара са Брестом и Уплаших се да можда не халицунирам или
ИСТИНА И ЊЕНИ

ДЕРИВАТИ

„Не сећам се да је икада
забележено шта је јаче
‒ храброст или страх од смрти…”
Пре живота и после смрти,
Сава Димитријевић
Велико је читалачко задовољство када доживите да после
толико година и толико Димитријевићевих романсираних сторија
о Лесковцу на дијалекту, коначно имате пред собом ефектан
кратки роман намењен широј публици. Димитријевићеве радио
драме својевремено су се могле чути широм Југославије, али то и моралним стегама. Врховни наратор подједнако је подложан
је било некада. У међувремену смо могли само да наслућујемо свим опсенама које, као саставни део живота и употребе свести,
шта би његов приповедачки дух подарио у другачијем руху. подилазе његове јунаке.
По вокацији новинар, аутор се посветио отимању локалних Разрешити границе које двоје оно што су „ ... живот и смрт.
сторија од заборава углавном путем документаристичке прозе Љубав и прељуба.
или романсирањем истинитих догађаја. Роман Пре живота и Поштење, превара и грех...” жижни је моменат аутора,
после смрти наставак је те посвећености статистима, а пре премда из визуре неких ликова проблем је или нерешив или бива
свега протагонистима – крвницима и жртвама – једне узбуркане препуштен најближој, каткад неочекиваној рационализацији која
епохе и једне вансеријске драме. Та драма никада није дошла омогућава наставак живота или прибегавање његовом окончању.
на врх дневног реда, и као да пред оном новијом, везаном за А једно од решења је могућност да све буде „ ... гурнуто под
национални неоромантизам, скоро неће ни доћи. тепих до самог заборава, чак и даље од тога ‒ до самих, танких,
Горепоменути цитат, лишен контекста, може се користити испрекиданих, несигурних мисли и сећања, већ покривених
као лично оправдање и као професионални изговор. Будући дебелим слојем временске паучине. Дакле, све донде докле нас
да је роман писан у првом лицу, а ЈА, свезнајући наратор, мисли могу одвести, а то је до самих ивица заборава иза којих
минималистички сведен на мешавину истраживачâ и приповедачâ је временско па чак и људско ништавило...” Горак закључак је
братоубилачких, идеолошки и лукративно мотивисаних догађаја да ништавило чешће побеђује било да смо за њим посегнули,
везаних за Други светски рат и период непосредно по ослобођењу, било да смо нехотично усисани у његов вртлог. Вртлог усисава,
могло би се помислити да аутор, скоро неутрални посматрач, али након временске дистанце и избацује, исијава... људска
свакоме даје прилику за морално коректно свођење сопствених тела, мисли, закључке и деловања „ ... ослобођене од забране и
рачуна; наратор ипак дискретно али експлицитно читаоцу страха од последица...”
ставља до знања да је злочин злочин, а жртва жртва, само што Тешко је прихватити исходе потпуно супротне од наших
то чини са финесом, без патетичног пренемагања. Чак је и скучених искустава, замисли, жеља, идеализованих или
екстаза препуштена читаоцу на дораду и оплемењивање. Том сатанизованих особа. Јер: „Oво што причам је измишљено – осим
одстојању од врховног тумача доста помаже посебна атмосфера истине.” А врлудав је наративни ток ове приче, као и животни
– атмосфера субјективног, непоузданог, арбитрарног, јаким ток, као и мисаони или спознајни. Стилски контрапункт аветима
осећањима распетог јунака који покушава да рационализује које муче јунаке књиге дат је ефектно у самом уводу романа
њему непозната догађања и доживљаје или оправда своја дела. кроз потресно, аутентично сведочење обичног човека свиклог
Ликови су, већ према потреби приче, разрађени, и њихово дубоко на страх и немоћ. Питање је да ли ће га читалац схватити (осим
преживљавање убедљиво увлачи читаоца у радњу додатно као пружену руку катарзе) као оштро упозорење, као memento
субјективизирану, осим описима природе, и прелепим лирским mori, али то би требало да је једно од могућих читања пролога.
узлетима душа што покушавају да се изборе са хиперреалношћу Предраг Станковић

Нова наша реч 9