Page 8 - NNR 17

НОВИ РОМАН СВЕТОЛИКА СТАНКОВИЋА, ПОЗНАТОГ ЛЕСКОВАЧКОГ КЊИЖЕВНИКА
БЛАГЕ СЕНКЕ ТУГЕ, ПРЕЋУТАНО И НАПИСАНО!

(Светолик Станковић: “Брест“, Српска духовна акдемија Параћин, Удружења књижевника Србије, Београд, 2021)
Светолик Станковић својим новим једнак завијању вука на цичи зими. Девет
романом „Брест“ (Српска духовна академија година млађи брати Раде, бриљантан студент
- Параћин, Удружење књижевника Србије Технолошко-металуршког факултета у
- Београд, Подружница УКС Поморавског Београду и докторанд са Масачусетског
округа - Јагодина. Извршни издавач: Нова института за технологију, Универзитета
делта – Београд 2021) још једном нас је увери у Амхерсту, најмлађи доктор техничких
како треба писати добре књиге. Сам назив наука на Београдском универзитету, кренуо
романа „Брест“ (Врста дрвета који нестаје), је одавде (из Брда) да освоји свет науке и
иако се може тумачити као метафора о оно провери своје способности не упоређујући
што је било, што јесте и што може бити, пре се ни са ким. Претужну драму свога брата
свега се може схватити као пишево трагање завршава поруком која призива најачи бол:
за смислом људског постојања. Станковића, „Молим те, реци мајци, да не плаче за мном,
као и све умне, даровите људе, мисао прогања ја сам већ довољно оплакао себе.“
док посматра, у искрзаном огледалу, добоке Читалац, чак и онај потпуно миран у
бразде на своме лицу. Овим почетком у себи, сигурно ће осетити невероватан осећај
педесет и деветој, док се шесдесета удева, туге читајући Станковићев опис сусрета са
присећа се да је „давно слушао Бранка сестром на једној београдској клиници. То
Ћопића када је говорио да је узео шедесету и су дреме у драми, којима нема краја. У истом
да се налази у најбољим старачким годинама. тренутку спојене су, можда, две човекове
Тада је, допричао аутор, њему била трудесета несреће: почетак и крај живота!
и Ћопићева прича „далека и досадна“. %
Станковић је одавно познат као писац О АУТОРУ РОМАНА Светолик Станковић, романописац-
који успешно користе туђа искуства и Светолик Станковић рођен је 5. песник, као да је у себи из средњошколских
промишљања попут Сенекиног: „Чим си јануара 1945. године у Бабичком. Објавио дана понео Драинчеву смисленицу живота,
рођен, уписан си у књигу мртвих“. Сада, у је десет књига међу којима пет романа можда и зато што је на крају школовања „за
тим година, аутор примећује да је „довео себе Пише поезију, приповетке, романе, есеје и одично учење и примерно владање“ добио
на стварну меру кренувши стазом која води афоризме. Добитник је Повеље највишег књигу једноставног назива „Песме“ - Раде
ћутању и слушању паметнијих“. признања „Равничанин“ Српске духовне Драинац. Од тог тренутка, или како пише
Прожет питањем о људској пролазности, академије у Параћину. Поред књиге Станковић, „од сутра одлазим у живот“, који
сећа се речи једног стогодишњака које су афоризама Непоћудне мисли, написао је му је „пружио руке пуне лажних обећања“.
поучне: „Као да сам на ова врата ушао, а и објавио следеће књиге: Последња лука, Аутор овог изузетно ангажованог
на она изашао“. Ту исплетеност мисли и књига песама (ауторско издање, Лесковац романа, каквих је премало у српској
осећања Станковић разоткрива и у новом 2003), Залудна молитва, књига песама (АМА, књижевности, луцидно и са нескривеном
детаљу, новој, поучној слици која брине јер Лесковац 2007), Гласови и сенке из Добре дозом ироније, описује књижевне вечери
„пролазећи поред великих излога, ненадано главе, роман (ауторско издање, Лесковац у Лесковцу и учеснике чија је једина
би у њима угледао свој лик и уплашио се, као 2014), Последње путовање Јосифа Миљина, смисленица да покажу како су тако велики
да је угледао сасвим непознату особу која га приповетке, (Пресинг, Младеновац 2016), „узимали новац од продатих књига“ попут
прати скривено, крадући му време и кораке“. Сидонијин поглед, роман о Исидори Секулић „сироте бакице на зеленој пијаци“.
Свестан свога унутрашњег бола, остало (Пресинг, Младеновац 2017), Бивши људи, Писаће Станковић о људској сујети
му је да се смеје себи, својој наивности, али роман (Пресинг, Младеновац 2018), Горко- („случај Данила Киша“), о београдским
се истовремено теши да није једини који сатирична стварност у делима Драгомира „великим писцима“, о дисиденству које је
покушава „шаком да захвати море, а капом С. Радовановића, есеји (Српска духовна било у моди, о томе да је „за стваралаштво
улови ветар“. Овај, могли бисмо рећи, уводни акдемија Параћин, Удружење књижевника недостатак талента много опаснији од
део романа, Станковић завршава на крајње Србије, Београд, Подружница УКС комунизма“, о систему који је полако „клизао
занимљив, поучан начин, Ничеовом мишљу Поморавског округа, Јагодина 2019), Сизиф у хаос и распадање“, о чувеној Скерлићевој
„да понекад и време полуди“. између Буњина и Хесеа, роман (Пресинг, оцени: „Ја не умем да снесем јаје, али умем
% Младеновац 2019), Брест (Врста дрвета који да разликујем здраво јаје од мућка.“
Мало ко је у стању, поготово међу нестаје), роман (Српска духовна акдемија, За аутора овог изузетно успелог романа-
савременим српским писцима, да из „сенке Параћин, Удружење књижевника Србије, биографије, „читање је била једина страст,
реализма“ уђе у чисту метафизику живота Београд, Подружница УКС Поморавског али и посао којег признаје. Све остало у
описију тренутака за вечито памћење о жени округа, Јагодина, извршни издавач Нова пишчевом животу „постало је небитно“;
која је „дуго зурила у модрикасту лепоту Делта, Београд 2021). живео је да би читао“.
планине умотане у невину и чедну тишину“. Зачудно, бар за аутора овог приказа,
Станковић храбро испреда приче о први пут срели“. У свом завичајном кругу, делује Станковићева оцена да „професију
теревенкама моћника који су устајали „са сањао је о непознатом свету, „даљино, мајко инжењера сматра изнуђеном стицајем
главама тешким као ковачки наковањ“ у свих жеља“. животних околности и свог социјалног
вили која је сада руина и ругло и тако је Била је то и прича о „долини плача“, а у порекла“. И ту наводи више него занимљиву
постала „још један неми сведок пролазности, књигама је тражио „пут којим би ишао кроз оцену „да свет припада инжењерима, а
пропадања и нестајања“. живот“. Подсећа аутор на једно познато име, његова лепота песницима“.
Писац уверљиво беседи да се „после Стојана Здравковића, из Бојника, и његову Аутор мудро примећује, док анлизира
минулих година и свега што је пропало у чувену збирку „Кад зелене врбе плачу“ у хаос наше збиље: „Кад видим ко све говори,
„безнадно време“ вратио у своје Брдо да којој је нашао „истински пут и смисао свог морам да заћутим.“ Јер, вели аутор, „доста је
као рањени пас лиже ране на души“. И том бивствовања“. било причања, треба заћутати“. Више него
промишљању закључује: „Да ми је ова памет, Особеност Санковићевог стила види што могу и понабољи писци, Станковић
а оно давно време дечаштва, не бих учинио се у многим детаљима, у поређенима, у записује: „Остаће тишина и сећања. Сећања,
ниједан корак ван атара мога Брда.“ метафорама које су брушене до бола, у успомене, давни сунчани дани детињства
У оваквом сагледавању стварности неком тихом, а громогласном разговору са и младости, јер му то благо нико не може
која је „нестварно болна“, Станковић не без БРЕСТОМ, као да се мири са судбином, јер је узети.“
туге закључује да су га „мучили тренуци у све више схватао да је „рођен у туђем времену За Станковића, ту бих се до краја
којима је подједнако бежао од огледала и или је то било само тражење изговора за моје сложио: „сећање – посао који није за младе
своје сенке“. неуспехе“. Тражио је овај талентовани писац људе“, јер, додаје писац, „живот је тежак
Често ће се писац враћати своме Брду, „време и слике којих одавно нема“, јер је за задатак“. Писаће Станковић о „нагомиланом
јер јер је тамо најлепше лечио „горки њега, као и за многе људе, „младост била талогу искуства“, о „благим сенкама туге“, о
талог искуства“. Не скрива љубав према сиротињска, чиста и блага, оскудна у свему, „прећутаном, а написаном“, о стваралачком
том „лутајућем сећању и давним, већ сем у надама и оптимизму, сликама лепих напору, јер вели: „Своју прву збирку песама
затрављеним стазама и ненаданом сусрету дана који ће сигурно доћи“. „Последња лука“ писао сам четрдесет година,
са разгранатим БРЕСТОМ, који ће потанко Станковић је неописивим болом, коме држећи се народне мудрости коју је Андрић
описати и са њим се повремено дружити, нема лека, после смрти сестре и брата, плакао често цитирао: „Само се зрело воће износи
јер је имао „само шест година када су се дуго и неутешно; био је то урли бола и туге, на трпезу“. Са временске дистанце, стихове
8 Нова наша реч