Page 9 - NNR 17

РЕЗУЛТАТИ КЊИЖЕВНОГ КОНКУРСА ЗА КРАТКУ ПРИЧУ

Књижевни конкурс за кратку причу, који је расписала Нова Наша реч, Темељним читањем више од педесет пристиглих прича, у оштрој и
још једном је недвосмислено показао да људи нашег говорног подручја, магичној конкуренцији аутора из свих делова Србије, али и из Црне Горе,
имају смисла за писану реч и аутентични балкански сентимент. Због Босне и Херцеговине, Хрватске и Словеније, одлучили смо да посебно
чега „балкански“? Због тога што је конкурс, расписан од стране култног истакнемо, похвалимо и наградимо следеће ауторе и њихове радове:
лесковачког недељника, требало да окупи, пре свега, лесковачке и писце
овог дела Србије. Испоставило се да се добра реч далеко чује, тако да је, Прво место: Гала Бончић - „Сазнање“
на наше огромно задовољство, и конкурс Нове Наше речи, замишљен Друго место: Давид Наум - „Сан“
као локално, на крају постало, међународно књижевно такмичење. Треће место: Љиљана Терентић - „Реч која најлепше звучи“
Четврто место: Славица Дамњановић - „Изгужвана сећања“
САЗНАЊЕ Пето место: Јована Стевовић - „Бирам да вјерујем“

Свим осталим учесницима желимо да се захвалимо на учешћу, уз
Знам човека без једног прста. Он учи децу да возе градом и учи поруку да опе тучествују у неком наредном књижевном конкурсу, који
их како да се нашљокају док возе. Човек без једног прста познаје моју ћебити набогатом репертоару нашег недељника.
другарицу. Он јој је рекао да је сам себи појео прст и открио нешто До скорог читања,
што још нико није, у овом свету где је свака идеја већ одавно поједена Ваша Нова Наша реч.
и рециклирана касније. Рекао јој је: „Девојчице имаш лепу косу, црну
као зло и тама. И да знаш - кад поједеш себи прст увек смислиш неку Књижевни конкурс Нове Наше речи подржан је од стране Local
нову филозофију“. Онда ју је упитао шта мисли о животу и тим тако Press-а.
пролазлим стварима. Она му је показала своје шаке. Још увек има све Local Press Laboratorija је пилот пројекат развијен у сарадњи
прсте на њима и нема став о животу. са организацијом Free Press Unlimited и уз финансијску подршку
Шетам градом и гледам људима у руке. Знам да више волим кад Министарства иностраних послова Краљевине Холандије
имају свих десет прстију или колико већ. Испод рукавица не препознајем
да ли су моји још увек на броју. Биће да јесу. Гледам себи у промрзле
прсте и жао ми је да их једем а знам да сам обична као и сви други
који се одрекну ванвременских сазнања и нових филозофија, имају све САН
прсте на рукама и само понекад, понекад, грицкају нокте као мишеви.
Не сећам се када ми је то дете ушло у сан. Ваљда човек у позном
Аутор: Гала Бончић добу у вези свих непријатних ствари убеди себе како ће све проћи
изненада као што су се и појавило, али тај малишан је постајао све
РЕЧ КОЈА НАЈЛЕПШЕ ЗВУЧИ бахатији. Гласно је причао сам са собом, из досаде је сатима тапкао
лопту, до изнемоглости, понављао брзалице. Сећам се, целу једну
ноћ је изговарао: Ен ден динус, саваракатинус, саваракатикатака, ен
Иза стабла старог кестена стајала је старица и крајевима црне ден буф, триф, траф, труф.
мараме брисала сузе које су купале изборано лице. Гледала је у једно Мој труд да га отерам из сна само се завршавао јутарњом
двориште и чекала да се отворе врата лепе двоспратне куће, да угледа психичком исцрпљеношћу и од зноја мокром пиџамом.
лице унука. Већ је подне и он треба да крене у школу. Сваког дана је Нису помагали чак ни лекови за спавање, чајеви које су ми
ту стајала и крадом га пратила, гледала онако из даљине и тражила у препоручивали пријатељи, дуго седење пре одласка у кревет. Напросто
њему нешто Иваново. уселио се у мој сан, без икакве назнаке када ће се како ће се уклонити.
Њен син напустио је земљски живот пре три године, а она сваког Покушао сам са навијањем будилника који ме је свака два сата враћао
дана обилази његову вечну кућу, кити је цвећем, разговара са њим. И у реалност, али оног трена чим бих заспао, тај дечак би се појавио.
данас је понела букет белих ружа из своје баште да окити његову слику Покадкад само глас, јер је често скривен оградама камењем гађао
што се смешила са белог мермера. Опростила је давно свом јединцу, јер мете од празних конзерви, или упорно вабио мачке желећи са њима
како не опростити својој души, свом срцу, како не волети део себе? Зна да подели своју кришку хлеба намазану пекмезом, или би напросто
стара да нам је Господ заповедио да волимо своје ближње и све људе равномерно каменом ударао по олуку.
а да се не бринемо да ли они воле нас. Знала је да њен Иван има душу, Онда сам осетио и своје постојање у сну. На моје молбе се није
да није лош, али је знала и да је био поражен тешком свакодневницом обазирао, чак и на претње, а велика разлика у годинама му је уливала
која га је пратила од рођења. Све је то допринело да љубав и осећања сигурност да се хитрином ногу увек може померити на безбедну
замруи никако није могао да сагледа узрок кризе у коју је упао мимо удаљеност. Већ сам се предао својој судбини, не спомињући снове
своје воље. Платио је данак лажним вредностима, доста је стекао али лекару код кога сам одлазио једном месечно по лекове, и пријатељима
је запао у духовну беду. Њена снаха није желела да чује за њу, сироту и које сам виђао два пута седмично, када се десило оно што нисам
слабо писмену жену, а Иван, бежећи од сиромаштва у којем је одрастао, желео. Појурио сам за њим док је у мојој близини возио трицикл у
потпуно се удаљио од своје мајке која је живела за њега. Када је добио круг певушећи непрестано један једини стих неке дечије песмице.
дете, није јој јавио, да не би дошла, да га припроста мати не брука пред Видевши ме свом силином је почео окретати педале точка између
таштом, судијом, и тастом, директором банке. Не замера мати, разумела својих ногу, бежећи уз радосне крике детета које ужива, али трицикл
га је увек, али је боли. Многи људи проживе свој живот а да сами себе је много спорији од трчања детета. Сустизао сам га.
не упознају. Ми само имамо неку представу о себи, неку уобразиљу Звук кочења аутомобила је нађачао све друге звуке. Био сам
која зависи од наших амбиција и осетљивости на увреде. А истина је, међу пролазницима који су окружили тело. Потом сам, сутрадан,
то њен Иван никада није схватио, да смо понекад несрећни, сиромашни, кроз гробљанску ограду, гледао укопавање малог ковчега на празној
слепи ма у каквом богатству живели. „Њена рана“ како га је звала није зеленој површини.
знао да му је име знак а презиме које носи дужност. Зато се она слаба Од тада није прошло много времена, али нисам у стању да
и нејака свакодневно моли за његову душу и сузама залива мермерну проценим колико, јер у мом добу некада и обичан дан траје као година.
плочу са његовим именом. Моли се усрдно без гласа, са сузама и зна да Тек један од пријатеља, који је тврдио како се знамо из детињства је
само кроз молитву она може после свега да дише и живи. А кад падне донео фотографију на којој смо наводно били он и ја. Снимљено у
ноћ њој је најтеже, њена туга је дубља. Зато ноћу клечи пред иконом једном градићу који је давно припао другој држави и из кога смо се
Створитеља и разговара са Њим кроз своје молитве. обојица иселили знајући зашто, али не памтећи како се то догодило. У
Од сутра унука неће видети све до септембра због распуста. У дом општем бежању, ретко ко се сећао да понесе фотографије, тако да смо
свог сина никада није ушла и забрањену зону је посматрала из даљине. сви погубили доказе да смо били деца. Одмах сам, у тој скупине дечака
Избегавао је сусрете с њом, а она је желела да застане на улици, загрли је који се прекинули играње фудбала ради фотографисања, препознао
и каже „Мајко!“ Док гледа унука срце јој се пуни неком топлином, дође дете које ме је прогањало у сну. Зато сам већ следећег дана отишао до
јој као лек који продужава живот. Стрпљива је она, чекаће и септембар и градског гробља, нашавши место са кога сам у сну посматрао укоп.
поново ће крадом пратити млади изданак како временом постаје снажни Ушавши унутра претраживао сам међу густо посађеним споменицима
платан све више личећи на свог оца. дела гробља где су се сахрањивала деца. Један од белог мермера, сав
„Мајко, да ли вам је добро?“- чу глас и подиже главу гледајући у рошав од лишајева који су по њему давно настанили је имао овалну
брижно лице младог човека који је видео тугу у њеним очима. „Мајко!“ Он емајлирану слику на којој је био лик са оне фотографије. На камену
ју је назвао „мајком“! Како та реч лепо звучи! Ни једна реч не испуњава су сва друга слова киша избрисала и поједена временом и лишајима,
срце као реч „мајка“а она је годинама није чула. Ганута до бола кроз осим три почетна слова имена: Вид.
сузе се насмеши и тихо рече: „Добро сам сине!“ Тако су ме звали као дете у породици која је живела у граду кога
се не сећам. Скраћено од имена Видак.
Аутор: Терентић Љиљана Аутор: Давид Наум

Нова наша реч 9