Page 13 - NNR 14

“ПУТ ЗА ЈЕРИХОН” – ПРЕДСТАВА ПОСЛЕ КОЈЕ

ВИШЕ НИШТА НЕЋЕ БИТИ ИСТО!

На сцени Народног позоришта у Лесковцу, довољно развије унутрашње снаге које дају
у четвртак 13. фебруара са почетком у 20 овој драми веома јаке емоције и експресије.
сати, изведена је монодрама “Пут за Јерихон”, Адаптација, драматургија и режија господина
према мотивима истоименог романа Саше Стојановића достојне су великих позоришних
Стојановића. Адаптацију, драматургију, стваралаца. Бежећи, као ђаво од крста, од лаких,
као и режију потписује сам аутор романа, а стереотипских, петпарачких решења, господин
као “извођач глумачких радова“ појављује Стојановић, као редитељ високе уметничке
се Драгослав Гиле Бранковић, који овом одговорности, водио се је једино геслом И.
представом броји 35 година бављења глумом. Буњина: „Нисам ја златна рубља да се сваком
Да задовољство буде комплетно побринули свидим“ и радио по свом уметничком нерву.
су се Светлана Стоиљковић као инспицијент Имајући стално на уму да је: „Позориште
и суфлер, Јурица Дикић који је бринуо о огледало стварности, али је и ватра која рађа
графичком дизајну и Тања Јовановић, задужена присуство духа.“ Зато и важи стара порука:
за видео дизајн. „Сачувај нас боже укуса и критеријума тихе
А, сада, идемо оно наше! Ништа новог већине.“ Имао сам привилегију да роман
нећу рећи. Све ово сам већ писао још пре више господина Стојановића прочитам и та проза
године, сличним поводом и истоветних намера. и њена једноставност оставила је снажан и
Преписивати, па још и цитирати самога себе, упечатљив утисак.
најгора је могућа комбинација – ноћна мора. и не би га требало препустити на милост и Драгослав Гиле Бранковић игра потомка
Али, идемо редом. немилост нешколоване и неписмене гомиле, Ахмеда Адемовића без имало стереотипа, који
Полако, ове наше Anno Domini 2020., која прави велику штету. Јер, ако То допустимо, су толико типични за нашу позоришну сцену,
мартовске Иде иду сигурно ка свом крају: онда оде маст у пропат, оде све у тандарију. филмско платно или телевизијске серијале.
корона вирус и мигранска криза, које су препале Зато, да кренем редом, идемо на саму Његов сценски говор није нека искварена
грађанке и грађане овог провизоријума од представу “Пут за Јерихон”, доста је било варијанта лесковачког говора, већ говор Рома/
државе и изазвале велику забринутост, сада општих места. Одмах, на самом почетку, да Циганина из циганске махале Подворце; његове
су стварност, а не непознаница. се објаснимо. Овим текстом, својим личним сценске кретње нису у маниру човека који има
Изгледа да није тачна, бар што се Лесковца ставом, желим да читаоцима добронамерно, ментални поремећај, већ сналажљиве особе,
и Лесковчана тиче, она пословица: „ Ко чека без превише мудровања и параде, изнесем која не само да зна шта хоће, већ зна како да
дочека“. Чекао сам и чекао, али, нажалост, своје мишљење о позоришној представи “Пут то добије на интелигентан и проницљив начин.
нисам дочекао да неки културни упосленик, за Јерихон”, ништа више, али ни мање. Ова Господин Бранковић, вођен сигурном руком
представник културне интелектуалне елите, монодрама је Лесковцу била неопходна. Не, Саше Стојановића као редитеља ове монодраме,
јавни прегалац, јавна личност, „независни потребна, већ неопходна; да се у овим сложеним игра Рома без имало гротеске и трагедије, обмане
интелектуалац“ – шта год значила ова друштвеним условима (од почетка света и века, и самообмане; игра га сугестивно, надахнуто,
синтагма – било ко, из културно - друштвених увек исти у Србију) подсетимо и сами себе луцидно, изнајансирано и упечатљиво; игра га
делатности каже неку „благу реч“ на сва опоменемо на наш рајетински менталитет без патоса, без мелодрамског наратива; само
културна дешавања, а чији смо непосредни и поднареднички сензибилитет. Да изађемо на моменте у тек назначеној софистицираној
сведоци, на културној сцени Лесковца. из митова, нарација, гусларења и лажи, и да персифлажи. Драгослав Гиле Бранковић је остао
Толики новинари и „новинари“ ако уопште сагледамо ствари онакве какве стварно јесу. веран натуралистичком глумачком маниру, врло
заслужују та имена, професори књижевности, Монодрама “Пут за Јерихон”, управо говори ретко је претеривао у театралности; понекад
историчари уметности, драматурзи и остали са и о томе. О нама, самима. Без улепшавања, без допадљив у својој лежерној дрскости, а врло
Факултета драмских уметности, социолози, а шминке, без естетских захвата на телу српске шармантан у својој неформалности и веома
да нико ни редак. Мукла тишина у лесковачкој прошлости, већ сирово и сурово, а искрено и дирљив у својој невољи, увек суздржан у
јавности. Као да су им уста зашвајсована, а потресно до бола. свом лиризму. Не гради Драгослав Гиле
пера утамничена, а можда и јесу – враг би Монодрама “Пут за Јерихон” прича причу Бранковић лик трубача Ахмеда који треба
га знао. Синекура је почетак и крај, једино достојну хеленских трагедија; прича о Ахмеду персонификовати у магнет за злу коб и
интересовање; нема на свету лепше удобности: Адемовићу, трубачу из лесковачког ромског катастрофалне породичне трагедије, него као
нерад, а пара капље, иде стаж – лепота света. насеља Подворце; повест о војном трубачу у тежек и опор свет инкорпорисано људско биће,
Да ли због „библијских зараза“, презира, српској војсци током Првог и Другог балканског од крви имеса, ком, Ахмеду срећа окреће леђа
незаинтересованости, равнодушности или из и Великог рата, који је својом трубом допринео онда када му је најпотребнија. Колико му је
страха, незнања, тек „ил не да ђаво ил не да преокрету на бојном пољу. Свирао је турски срећа помогла на бојном пољу и учинила га
Бог“, нико ниједну јавну реч не написа. Нико! знак за повлачење турске војске за време Првог херојем због спасавања хиљаде живота српских
Ни једна једина реч о премијерним позоришним балканског рата у чувеној Кумановској бици, војника, толико је њему, носиоцу “Карађорђеве
представама у ЛНП, сликарским изложбама, у великој и одлучујућој српској победи, и за звезде”, иста срећа окренула леђа и поравнала
новим романима наших, лесковачкох писаца, то био одликован „Kaрађорђевом звездом“. космичке рачуне на релацији судбина – човек,
тотални мук. Као да су сви ови људи одједаред Међутим, за време Другог светског рата одузевши му два сина, нове трубаче, његове
постали босоноге кармелићанке из редова доживљава велику породичну трагедију наследнике, животну радост. Он страда, “он
заветника тишине. Ма, није могуће, а можда и када су му два сина, Реџу и Раму, стрељали који је газио крви до колена и преживео црвене
јесте, да лесковачку интелектуалну елиту чине Немци у Араповој долини, приликом одмазде године клања, ради овог светог сазнања, што му
само кукавице, „празне тикве“ и „шупље лејке“. по принципу “сто за једног”. Сам Ахмед је је донело пропаст“. Сазнање о томе колико су
Је ли ово “оно време“ - последње време - сумрак избегао смрт јер је немачки официр показао људска бића крволочна, безосећајна и способна
етике и реквијем за идеологију. И онда, из тог поштовање према носиоцу ордена и извео га за монстроузна дела. Гиле Бранковић зна, из
брлога, сељачко пренемагање, али громогласно из строја за стрељање. Наравно да је Ахмед, свог тридесетпетогодишњег искуства бављења
– као јерихонске трубе - а зашто ви? Саша по старом српском богобојажљивом обичају, глумом, да позоришни глумац има ту срећу да
ветеринар, а позоришни стваралац; ja инжињер, толико карактеристичном за небески и од може да општи са публиком, која је живо месо
а пишем о позоришту. Како смемо? ко нам даје Бога изабран благочестиви и многострадални и пулсира са глумцима, у тренуцима надахнућа.
право? Само смо Ми ,од Бога, миропомазани народ србски, скончао у сиромаштву. Умро Како позориште, као дивна људска радионица,
за велика дела; Ми, препотентна ништавила, је гланцајући своју трубу, из које више није има тако јаку „чаролију непосредног додира
правоверни, вечити незадовољници, пуватори засвирао, испред кућног прага и гланцајући између глумца и публике“, тако и Гиле, који
и критизери опште праксе; ми нешколовани и ципеле гостима испред лесковачког хотела, поштује своју публику јер је њен војник, зна
неписмени, дрљави и осиони, назови новинари, дакле, као улични чистач обуће. да јој се увуче под кожу, својим раскошним
петрификовани у свом незнању и злоби, Аутор романа “Пут за Јерихон”, талентом, и придобије је на своју страну.
неартикулисани у изговору, писању; ми смо господин Саша Стојановић, урадио је сјајну Позоришна сала ЛНП била је испуњена
Богом дани да судимо живима и мртвима и драматизацију свог романа и као монодраму ју до последњег места, чак је део публике и
нашем царству неће бити краја. Све То кусо је поставио у сопственој режији на сцену ЛНП. стајао са стране. Дуготрајан аплауз присутних
и репато, које према позоришту има осећај У његовој редитељској концепцији преовладава гледалаца, који је измамио вишеструки излазак
као према нечем неприступачном тај, ничим тежња ка стварном животу – видна у мешавини на сцену актера ове монодраме, довољно
поткрепљен, нарцисоидни башибоз(л)ук горког хумора и привидно лаких описа тешких говори колико им се допао позоришни комад
испливао је на површину и преотео и окупирао животних ситуација, а без наклоности према који дефинитивно помера границе класичне
најзначајније полуге, културне власти Лесковца мелодрами или према гротесци. Без имало монодраме. Све у свему, једно дивно позоришно
и претворио га, гле, у заосталу и културно илузорности о животу, дајући га онаквим какав вече у фебруарском Лесковцу.
запуштену паланку. А ја, који знам Те аркане, је: чаша меда и чаша жучи. Његова режија
нешто се мислим: позориште је озбиљна ствар, је била озбиљна и студиозна, и успела је да др Вјачеслав Нешић
Нова наша реч 13