Page 12 - NNR 10

Александар Стојановић: Путопис
НЕИСПРИЧАНА ПРИЧА (1)

Човек воли оно што је трајно и откривајући, о неком студентском овој земљи, ми који је нисмо до непредвидивог чамца, чија нас је
сигурно. Мучи га непредвидивост путовању, које треба да се спроведе сад посећивали, закључивали физиономија држала напетим у
живота, недокучивост дана, који кроз пар месеци, када снегови на на основу приче неког кршног, краткој, не баш јефтиној пловидби.
пролазе тако, сигурно и неуморно, Старом континенту почну да копне. начитаног чове, који нам је био Узани сокаци града су крцати
крај њега, малог, нејаког, и за силе Требало је посетити Италију, вођа пута. туристима из свих крајева света, па
космоса, неважног. Слутња му Шпанију и Француску. Богами, за Након Хрватске, прешли су и џепароши честа појава. У мом
испуни срце увек када се суочава неког ко је у мислима неколико пута смо у Словенију, овога пута, без сећању, поред наведених, опште
са стварима непознатим његовим препловио свет, стазама Магелана мукотрпног чекања, сви одреда познатих знаменитости, остале су
промишљањима и искуствима. и других пустолова, могућност да сањиви, још увек, ненавикнути и пице, које је неки крупни, знојави
Временом, жаба заволи воду у уживо видим планинске пролазе на услове путовања, и с тога, мајстор, правио као од шале, у
којој се кува, па се препушта тој којим слонови Ханибала прођоху, мрзовољни. Негде пред зору, у дебљини осредње погаче, и мирис
кобној топлини предвидљивости и злокобна мора, којим управљају, оно доба када сунце и месец нису устајале воде, који се шири градом,
договорили поуздану границу нарочито ако сте непосредно
између дана и ноћи, видео сам поред канала, што је готово увек
Словенију кришом, закључујући о случај. То је нешто што се не може
уређености ове алпске и словенске закључити на основу холивудских
земље на основу сређености филмова и фризираних љубавних
винограда. А они су, заиста, били романа. Како год, цео дан смо
призор за себе. провели шетајући под ужеглим
У Италију смо ушли код италијанским сунцем, покрај
Трста, те ничије земље која доста споменика грдне историје и не
дуго беше камен спотицања у мањег значаја.
односима Италије и бивше Југе. Навече, пошто смо се
До тада су већ сви моји сапутници вратили у аутобус, кренули
били будни, и усхићење победи смо у краткотрајни обилазак
немирну ноћ, коју смо провели на Вероне. Моја је импресија да
пословично „удобним“ седиштима овај град има два, поприлично
аутобуса. Наша прва станица је различита лица. С једне стране,
била Венеција. Град трговаца, ту су ремек дела архитектуре
морепловаца, политичких сплетки, и стила, Трг Ербе, катедрала
уметности и моћне флоте. Из Дуомо, палата Кастелвекио,
и равнотеже, све док је ужитак не сада забрањени богови, беше аутобуса смо изашли на обалама или рецимо, Ђулијетина кућа,
испуни, парчајући је. Али, то не нестварна. неке лагуне, чије име не памтим, балкон и капија, на којој се пишу
мора увек да буде случај. Али, како то обично бива са а која поступно и незасито, из љубавне приче. Наравно, постоје
Када у неко доба касне овим нашим светом, необјашњиве године у годину, прождире „град још нека позната и мање позната
јесени или ране зиме, током ствари се каткад саме разјасне. на води“. До Венеције пловимо места, посластичарнице, цркве
оних ледених ноћи, када иње и Овако је то било. осредњом барком, која неумољиво и тврђаве, као и узан пролаз,
студен ломе последњу наду, када Кренули смо са неког ломи зеленкасту воду језера. над којим виси ланцем закачено
у тај час залута неком шумском пространог, не претерано уредног,
стазом, изнад тог истог, малог и паркинга. Аутобуси, њих десетак,
неважног човека, пружа се поглед и ми, студентарија са свих рубова
на бљештави покров света. Знано овог нашег живописног Балкана.
је да се звезде најлепше виде током Како смо се, онако несигурни и
зимске таме, над стварима које напети, смештали у аутобус, у
расту. Тада, човеково срце испуни ноздрвама смо још увек осећали
жудња. Анксиозност налази задах дима из гротла ових машина
ривала супериорнијих моћи, коме које друмовима плове надугачко
је чаролија, штит, а маљ, порука и нашироко. Кроз прозоре су се
да је живот само један, да га због пресликавали обриси наших жеља,
тога треба вредновати и из истог уткани у меко паперје цируса и
разлога, живети. кумулонимбуса, божанских
На тај начин, сметен путоказа ка далеком и непознатом.
мистичношћу тренутка, магијом Путовање је, у овој почетној
далеких светова који орбитирају фази, необично. Ненавикнути смо
у свом лудилу, човеку се учини да на тескобу седишта и скученост
је разумео вечни плес почивших металног ћилима. Пред нама
змајева, које ми, људи, погрешно, су многе миље, али зебња врло
називамо звездама. брзо напушта млада срца, када
Да не беше те ноћи, те стазе крвотоком проструји гутљај
и те мистерије, тај човек, који је вињака или пива, обавезних Каква је Венеција, питате ребро кита. Са друге стране, када
задњих двадесетак година себи и студентских реквизита. Пратимо се? Искрен да будем, поред прошета одређеним, туристички
другима познат именом писца ових линије аутопута, уједначено и спољашности која са ове, прилазне неатрактивним улицама, посетиоцу
редова, не би сада писао о ономе лагано, а онда, на међи Србије и стране, делује као тврђава оног објективног кова, каквим
што се зби, а збило се доста тога Хрватске-застој. Чекање, најпре најсилнијих императора знаних себе сматрам, учинило би се да
вредног и непоновљивог. најављено као једночасовно, на историји, њу карактерише и онај шета улицом неког нашег града.
Како је то путовање почело, крају се одужило на пет сати отпразни, неаутентични осећај Италијани гаје сличну страст
питате се? Па, почело је као и нестрпљивог тапкања у месту и градова који живе од туризма и према спорту, па и не чуди шту
све друге добре приче-случајно проклињања богова што нам не за туризам. Куле, Мост уздаха, су кафићи те вечери били пуни.
и непознатим силама изазвано. усадише крила, да се као птице Дуждева палата, Мост Ријалта, Уосталом, играо се „ел класико“,
Шетајући у друштву других, винемо на небо, ван ове гужве и Трг Светог Марка, јесу призори тако да је тиме све речено.
себи сличних младића, који беху патње. Када смо, напокон, ушли у који се памте, нарочито ако су
на завршној години факултета, до Хрватску, ноћ је спустила завесу упамћене из угла онога који се (Наставиће се)
мене дође глас, познат, али ипак на пољане нашег света, те смо о вози на гондоли, тог климавог и
12 Нова наша реч