Page 11 - NNR 10

Лесковачки културни центар
„БОЛНИЦА СТОБАРТ“ ИЗАЗВАЛА ИНТЕРЕСОВАЊЕ УЧЕНИКА

књижевник, каже да је циљ ове изложбе био да се Крагујевчанима покаже
колико мало знају о својој историји, а посебно о војним мисијама, где није
било само шкотских мисија, него и руских и француских.
„Ми немамо адекватних података, да су оне ту боравиле, немамо ни
некакав споменик који би подсећао на то. Имамо само комеморацију у
знак сећања на докторку Елизабет Рос, али се и ту види предрасуда коју
ми имамо према другим земљама и народима, али и према себи самима.
Имамо три гроба, три жене странкиње које су умрле лечећи српски народ, а
помиње се само докторка, а не помињу се и ове друге две. Татјана Јанковић
је управо кренула од питања „ко су ове друге две жене?“ Други сегмент
који смо желели да нагласимо јер у рату имате море мушкуих прича, а ово
су типично женске приче. Желели смо да откријемо како су жене кроз свој
сензибилитет доживеле рат и управо су ова три различита сведочанства
то показала. Трећи сегмент који треба да нас забрине је да је она држава
била далеко озбиљнија него она која је дошла после 1945. Међутим, ту се
види нека врста аљкавости самољубља. Није поентирано, јер ми смо имали
већ 1918., 1919. или 1920. године аутентична сведочанства жена које су
учествовале у рату и које су оставиле дивне слике о Србима, које су хтеле
да науче од Срба понешто и то нико није искористио. До прошле године
нико није превео ова три превелика текста. Зашто? Да ли је нама довољно
само да говоримо о жртвама које смо имали у том рату, а никада нисмо
искористили управо оно што нам је долазило из средине која нам није
била претерано склона? Долазиле су нам похвале, дивна емотивна слика о
нашој сиротињи, која нам је била наклоњена и која нас је доживљавала као
божанства. То и јесте наш генерални проблем, што не тражимо савезнике
Преко хиљаду ученика средњих и основних школа у Лесковцу посетило међу другима, неко тражимо конфротације, подлежемо предрасуди да су
је у претходних десетак дана изложбу „Болница Стобарт - Крагујевац 1915” сви против нас, а да смо ми једини невини. Има у нашој свести и нашем
у Лесковачком културном центру, која је приређена поводом обележавања понашање неке самодовољности и ми смо овом књигом и овим пројектом
стогодишњице завршетка Великог рата. Изложба, која је први пут постављена то хтели да покажемо. Ове жене су покушале да нашу трагедију покажу у
у Народној библиотеци „ Вук Караџић“ у Крагујевцу, се састоји од 80 паноа својој средини, оне које су преживеле су практично читавог живота радиле
на којима се налазе фотографије комбиноване са сведочанствима болничарки у корист Србије држећи предавања о трагедији Србије у Првом светском
које су у то време биле чланице хуманитарних добровољачких мисија. Аутор рату, скупљајући и шаљући помоћ и после тог несрећног рата.“
изложбе Татјане Јанковић је рекла да је мало историјских података, иако је Изложбу „Болница Стобарт“ помогло је Министарство културе и
данас махом све доступно преко интернета, али оно што је тешко наћи су информисања, док је објављивање књиге омогућио Град Крагујевац.
управо аутентична сведочанства. Приликом отварања изложбе представљена
је и књига „Болница Стобард“ која садржи сведочанства чланица мисије Иван Спирић
Мејбел Дирмер, Монике Стенли и Олив Олдриџ. У периоду од априла до
новембра 1915. у Крагујевацу је, као једна од хуманитарних мисија, боравила
организована група медицинског особља и волонтера коју је предводила КОНЦЕРТ СОЛО ПЕВАЧА
Мејбел Синклер Стобарт. Уз помоћ Војне команде формирана је пољска
болница са 60 шатора на територији Вашаришта. Циљ мисије „Стобарт“
био је пружање медицинске помоћи војницима оболелим од тифуса, али је У Центру за стручно усавршавање одржан је концерт ученика Средње
болница на отвореном врло брзо почела да лечи и локално становништво. музичке школе „Станислав Бинички“ који су били полазници мастер класа
У пољској болници „Стобарт“ лечено је око 20.000 оболелих, али је и део првакиње Македонске опере и балета и професора на ФМУ у Скопљу
особља био захваћен тифусом. Волонтерка Мејбел Дирмер и медицинска Весне Гиновске Илкове.
сестра Лорна Ферис умрле су током ове мисије и сахрањене су на Градском
гробљу у Крагујевцу.
„1914. упућен је апел савезничкој јавности где је речено да је Србија
остала без готово трећине медицинског особља и да је неопходно упутити
хуминатарне медицинске мисије“ подсећа Татјана Јанковић.
„На овај апел одазвала се и Велика Британија и већ крајем 1914. године
кренуло се са формирањем првих мисија. Почетком 1915. у Крагујевцу су
већ биле присутне неке мисије, а једна од чувенијих хуманитарки била је
докторка Елизабет Рос, која је самоиницијативно дошла у Србију. Она је
средином фебруара 1915. године, лечећи српске војнике и сама оболела
од тифуса, умрла и сахрањена је у Крагујевцу. Она је прерасла у симбол
свих хуманитарних мисија које су помагале Србији током Великог рата.
Крајем априла 1915. у Крагујевац стиже мисија „Стобарт“, јер је овај град
сматран за најугроженији. У њему се налазило око 100.000 људи, пре рата
Крагујевац је имао 18.000 становника. Ову мисију предводила је Мејбел
Стобарт и болница је била постављена под 62 шатора, јер се имало у виду
да ће се носити са епидемијом тифуса. У то време епидемија већ јењава и
у договору са српским санитетом се усмерава на лечење рањених војника,
а почиње да лечи и локално становништво. Кроз ову болницу, током шест -Ово је моја прва сарадња са школом „Станислав Бинички“ и сигурно
месеци њеног рада на простору Србије, је прошло око 20.000 пацијената. неће бити последња, - најављује Весна Гиновска Илкова.
Отворена су и шест диспанзера у околини Крагујевца, тако да је та група -Мастер клас је организован врло професионално и верујем да ће ово
са почетних 45 чланова, на крају бројала 80 чланова.“ постати традиција. Лесковац има сјајне потенцијале што се тиче гласа
Јанковићева каже да се три сведочанства налазе у књизи „Болница младих уметника. У ових неколико дана сам осетила да они имају порив,
Стобарт“. жељу и јако велику дисциплину, посвећени су ономе што се зове оперско
„Мејбел Дирмер, која је била задужена за дистрибуцију рубља, слала певање. Све то су постигли захваљујући њиховим професорима, али и
је своја писма породичном пријатељу, који је та писма након њене смрти њиховом индивидуалношћу. надам се да ће овај мастер клас наставити да
1915. године објавио као књигу. Од прихода је подигнута меморијална чесма живи, а потпуно је неважно да ли ћу ту бити ја или неко други. Ова деца
у месту одакле је она кренула у Србију. Моника Стенли, главна куварица, то заслужују, као што заслужују и да имају што више наступа и да што
имала је 27 година када је дошла у Крагујевац. Водила је дневник током више сазнају о опери.-
рада у болници и тај дневник је у књизи. из тог дневника закључујемо да Тродневни мајсторски курс је похађало десет полазника, али је још
је она била у договору са неким новинама у Британији и да им је слала десетак њих присуствовало и слушало предавања. Весна Гиновска Илкова
одређене сегменте који су тамо објављивани, јер је у то време владало је радила са сваким учеником понаособ. Ученици су из класа порфесора
велико интересовање за вести са фронта. Она је свој дневник објавила Наде Јовановић, Нинославе Стаменковић и Драгане Митић, која каже да
након повратка 1916. године у Британији. Треће сведочанство је написала је ово и увертира за републичко такмичење.
Олив Олдриџ је написано након повратка у Британију и публиковано такође -Деца су мотивисана и расположена, тако да смо овим курсом хтели
1916. као мемоарски записи који много више описују повлачење српске само да им дамо још један подстрек и додатно их мотивишемо да на
војске него сам рад у диспанзеру.“ такмичењу у Београду показали себе у правом и што бољем светлу.-
Мирко Демић, директор библиотеке „Вук Караџић“ из Крагујевца и И.С.

Нова наша реч 11