Page 10 - NNR 9

МОЈ ДРУГ ОТАЦ У КОМУНИСТИЧКОЈ ОКУПАЦИЈИ (8)

Пише:Сава Димитријевић је време, а књиге су преживеле. Преживеће људи погинуло. Зна се да су сахрањени у
и ову “шумску власт’’ и њено Цензурно масовним гробницама на којима никада није
За нас у улици Стевана Сремца – то је оделење! стављен крст нити одржан парастос.
било време када су се срели јесен у одласку А онда су другови из Народног фронта Већ на самом углу улице приметићете
и први наговештаји зиме у доласку. За Трећег реона другу оцу доносили да чита кућу, велику башту засађену воћем и бунар
“народну власт’’ 15. новембар 1944. био је “Капитал’’ од Карла Маркса и књиге које су уз оградни зид. По томе што су са крова
- дан када је у ослобођени град дошао први написали друг Лењин и Максим Горки. Као на неколико места пали црепови, што је са
воз. Локални лист је тај догађај забележио провереног члана партије поставили су га за зидова одавно пао малтер и башта урасла
као “весник коначног ослобођења’’. Писало директора радионице бомбона и ратлука, а у коров и шибље лако ћете закључити да
је: “На перону испред железнилчке станице затим Ресторана друштвене исхране.. у њој одавно нико више не живи. Па ипак,
окупио се велики свет – људи чекају да дође Истог месеца Цензурно оделење је вероватно ћете за тренутак застати јер
први воз у служби народу и новој држави. упозорило на још једну “негативну појаву’’- ће вашу пажњу привући прелепи чардак
Стотине грађана изашло је на станицу да да “велики број цивилних лица још и данас, који као да виси у ваздуху, а када боље
дочека ту чудну, огромну машину која се зове када је поштански саобраћај успостављен на погледате видећете да читава та грађевина
воз. И да се грађани и и лично увере да заиста ослобођеном делу наше земље, врши пренос са два окомита овална отвора који су некада
постоји та гигантска направа изникла из приватне поште и тиме намерно онемогућује били прозори још увек чврсто стоји навећ
јаких радничких руку. Поред првог колосека цензурисање писама и нема се увид у оно поцрнелим гредама бочно забијене у зид
постројен је жељезнички батаљон. Гвоздени што грађани пишу једни другима. Да се ово у од куће.
мост преко колосека искићен је цвећем, будуће не би понављало, Цензурно оделење Василије Сретеновић, вулканизер, чија
заставицама и паролама. У средини велике Команде града најстрожије ЗАБРАЊУЈЕ је кућа преживела у бомбардовању, рећи ће
петокраке звезде стоји Титова слика. свако даље преношење приватне поште од вам да је у чардаку који је привукао вашу
Окићен венцима цвећа са неколико стране цивилних лица. Ко се буде ухватио пажњу живео Станислав Митровић,капетан
путничких и теретних – коњских вагона да и после ове забране врши пренос поште ЈНА. Да је у чардаку са њим живела жена
воз је око два сата по подне стигао на искусиће најстрожију казну..’’ веома лепа и много млађа од њега. Да нико
железничку станицу - пун наше војске, уз А онда су код трговца Ж. Поповића ништа не зна о њој. Нити би је било ко од
пуцњаву из пушака и урнебесно клицање дошли активисти Народног фронта Трећег комшија препознао по гласу,јер нико је није
одушевљене масе. Писак локомотиве грађани реона. Вика која се затим чула трајала је чуо да прича или да било шта каже да би
су поздравили као сигнал да нас опет прима кратко, Затим су из куће изашли актвисти сада могао да је препознао по гласу. Али
у свој челични загрљај...То је сигнал којим носећи радио апарат. Ж. Поповић је газећи по зато се сви у улици сећају да је после одласка
локомотива поручује:. “Нема више окупатора. дубоком снегу ишао за њима и молио их да капетана Станислава на робију и она убрзо
Моји вагони служе моме народу!’’ то не чине и врате му радио. Један од другова напустила чардак. Од тада је нико више није
Тај исти “весник коначног ослобођења’’,у активиста је одједном стао, извадио из џепа видео нити се зна куда је отишла. И да осим
коњским вагонима, четири године касније, папир и потурио га под нос Ж. Поповићу. лепоте по којој је и сада памте за собом није
али сада у супротном правцу –одвозиће на - A је л ти видиш шта овде пише оставила никакав други траг.
робијање инфорбировце и друге “издајнике ГОСПОДИНЕ Жико. Овде пише црно на бело Ако којим случајем будете пролазили
наше Партије и друга Тита и шпекуланте који да Команда града позива све грађане који Вилзоновом улицом на сасвим другом крају
су трговали златом и тако покрали народ и поседују радио апарат, а нису га пријавили града, на месту одакле почиње да се успиње
опљачкали народну касу. Велики број њих – да то учине одмах! У противном радио ће пут за Светоилијско гробље, не можете а да
“отпутовали’’ су на “заслужени годишњи им бити одузет. Они који то нису урадили не приметите кућу са великом терасом до
одмор’’ на Голом отоку да се купају и уживају биће најстроже кажњени! А међу онима који које се долази полукружним степеништем.
на нашем плавом Јадрану - говорила је баба то нису урадили у означеном року си и ти Ако би сте било кога од комшија питали ко
Лепосава.... ГОСПОДИНЕ Поповићу! Према томе боље ту станује рећи ће вам да је то кућа трговца
У децембру 1944.Цензурно оделење је да нас не ометаш у обављањзу дужности Живојина Поповића и да је у тој кући по
Команде града је, на основу Уредбе о ако не желиш да и ти пођеш с нама заједно завршетку рата присилно усељен капетан
војној цензури, забранило продају, ширење са радио апаратом! Станислав. Они који у сећањима још увек
и растурање свих књига и публикација - Дакле, рекла је баба Лепосава која је имају то рано поратно време рећиће вам да је
издатих за време окупације или увезених увек имала свој коментар на све што нам се Станислав био мобилни официр - оперативац
из иностранства. “Сви књижари и остали, дешава у кући и комшилуку – одузели су Озне и да је његова жена и после толико
који желе овакве публикације или књиге да нам и спалили књиге, заплењују нам радио година остала у сећању комшија по својој
продају морају да их донесу у Команду града апарате да не бисмо слушали Радио Лондон, изузетној лепоти.
на преглед...’’ дакле – остаћемо и глуви и ћорави! А пошто И управо ове две куће, смештене у
Да би проверили његову припадност без цензуре не смемо једни другима ни да различитим деловима града, повезују
комунистичкој партији и оданост учењу пишемо шта мислимо и како смо – можемо успомене на друга капетана и његову веома
Лењина и Стаљина,другови из Комитета су да кажемо да нас је задесило велико зло – лепу жену. У улици Стевана Сремца по томе
мом оцу донеливрећу пуну књига писаца право мртвило! што је са чардака силазила у башту да залива
из омражених капиталистичких земаља - Отац је стајао крај прозора који је мајка и негује руже, а у Вилзоновој улицишто је на
нама вечитих непријатеља! да их спали – отворила широм да се кућа излуфтира од тераси једном недељно, углавном суботом,
до последње. Ни корица на корицу да не дима и смрада од крџи које је пушио , гледао водом из белог порцеланског бокала заливала
остане. Добривоје је у дворишту скупио ћутећи у бабу и после дужег времена –није олеандер у великом земљаном ћупу.
суву траву, метле и грање и запалио. Када је затвори прозор и тако спречио да оно што То је слика од пре 40 година – стара,
ватра сукнула у пламен је бацао књиге које баба каже на изађе на улицу.. пожутела, са искрзаним ивицама као
величају радничке крвопије у омраженим ... истргнута из неког прашњавог албума са
капиталиастичким земљама. . И док су књиге Ако којим случајем прођете улицом Цара породичним сликама одавно затуреног у и
гореле трчао сам око ломаче и молио друга Лазара сигурно ћете приметити да уз саму заборављеног у некој фијоци. Да је којим
оца да ми дозволи да узмем неку од књига. улицу има доста порушених кућа, дубоких случајем била урамљена - лакирана боја
Не мора да буде краљевска и буржујска него кратера, много гомила цигли, поломљених би већ била ољуштена и дрвени оквир
о биљкама и животињама.. бетонских плоча из којих штрче гвоздене захватила црвоточина. Али, ја и сада у тој
После краћег размишљања мој друг отац шипке и другог набацаног грађевинског неуквиренојпожутелој слици видимбабу
ми је дозволио и ја сам узео прву књигу материјала. То је оно што је остало још од Лепосаву како стоји крај капије са ослоњеним
која ми је допала до руке. Била је то књига шестог септембра 1944. године. Тога дана лактовима на дрвеној огради и чујем је како
немачког научника Ерика Фрона Фриша – у подне око педесетсавезничких тврђава каже:
Загонетка живота писану на ћирилици са бомбардера бомбардовали су град. Повезане - Само се питала када ће се то догодити
фотографијама из природе... ланцима једна за другу бомбе супадале у – да се у кућу господина Ж. Поповића усели
- И у неким другим временима књиге теписима и за само двадесетак минута велики неки “шумац!’’
су стављали на ломаче и палили их, рекла део града сравнили са земљом.
је баба гледајући како отац баца књиге у Никада није тачно утврђено колико је ( Наставиће се)
ватру. Инквизиторе који су то радили појело
10 Нова наша реч