Page 13 - NNR 9

СВЕТИ РАНЂЕЛ 1944.

(Посвећено Јелици Митровић, снажним ветровима одједном обрли над градом часно суђење!
професорки Немачког језика у Гимназији претећи олујним невременом. Само тада се У 33 наставку фељтона који је моја мајка
чију су мајку стрељали партизани десило да прођемо том улицом јер је мајка на истргла из новина, чувала и носила на вечерњу
по уласку у Лесковац у октобру 1944. тренутак - ЗАБОРАВИЛА да ту не пролазимо. мису посебно пише о ликвидацији извесне
године.) Али сада, када после толико година пребирем по Олге Митровић...
сећањима, мислим да је моја мајка. не мислећи „Одмах по уласку у Лесковац партизани
Увек када одемо на гробље моја мајка и на невреме, то урадила из навике. Махинално. су ухапсили Олгу Митровић. Педесет шест
ја посетимо породичну гробницу велетрговца Као нешто што је увек радила – да иде том година касније у дворишној згради познатог
улицом. Сада бих рекао – својом улицом. И
лесковачког адвоката разговарамо о људима
Митровића и мајка положи букет цвећа на – кад смо већ били на средини улице одједном које су партизани ликвидирали првих дана по
ЊЕН гроб. Само то - положи цвеће на ЊЕН
гроб. Затим неколико минута стојимо – ћутећи. је застала, као да се – укопала пред кућом пред уласку у град. Зима је при крају и у оголелим
Знао сам да моја мајка док стојимо крај гроба којом смо застали и гледали се – она у нас и ми гранама дрвећа у дворишту адвоката и суседним
- плаче. Тај плач се није чуо. Али, ја сам знао у њу. Моја мајка је испружила руку према тој двориштима бљеска сунце и подсећа на долазак
прелепој кући са великом терасом ограђеном
пролећа. Иако је иза догађаја о којима причамо
да плаче јер је из ташне вадила марамицу и украсном гвозденом оградом, пространом више од пола века, сећања су свежа. На једном
брисала сузе. А знао сам то и по томе што је
њена рука којом је држала моју руку дрхтала баштом, гвозденом капијом око које се оплела од саслушања шеф Озне је тражио од ње да му
са прекидима – онако како је безгласно јецала. ружа пузавица са ситним црвеним цветовима каже који су све људи радили за Гестапо.
На споменику израђеном од сивог мермера, и рекла: - Ту сам рођена и провела детињство. - Господине, каже Олга, ја то нити могу да
уронулом у густе љубичасте сенке дивље У тој кући си рођен и ти! Само тада. И само кажем – нити знам!
- Госпођо – дајем вам рок од неколико дана
ту! Од тада се о тој кући у улици којом нисмо
шљиве никле крај гробљнске стaзе, на овалној
белој порцеланској мермерној плочици била је пролазили више није разговарало. Нити се икада да размислите и ја вам гарантујем да ћете бити
слика старијег човека и крај ње – рупа. Празна. споменуло да смо прошли том улицом и стајали ослобођени ако кажете људе који су сарађивали
Без слике. И ја сам увек помислио да је то с пред том кућом... са Гестапом.
Али, постоји у нама нешто притајено.
Али, она је остала при свом – да она то не
временом плочица са ЊЕНОМ сликом отпала Нешто болно што одлажемо у непознате пределе зна. И Олгу врате у подрум. После неколико
са споменика.
О ЊОЈ се није причало код куће. Али мисли за неку другу, повољнију прилику да дана поново је доводе на саслушање.
је зато мајка често из дубоке фијоке на дну буде доречено. А сада ћути у нашим мислима - Госпођо – јесте ли се предомислили?
креденца узимала кутију за ципеле у којој и тражи путеве и разлоге да се појави и чује Хоћете ли рећи или не?
у неко друго време за разговоре које сада и да
- Не, господине – ја немам шта да се
је умотане у карираној марами чувала старе их водимо - не бисмо разумели. предомишљам. Ја остајем доследна ономе што
фотографије и разна документа. Из кутије је
вадила фотографију - и један лист из новина. Али, то више неће бити ово време када сам рекла да о томе не знам ништа!
Прво је дуго гледала фотографију, а затим ме је моја мајка на вечерњој литургији држала - Госпођо, значи – међу нама је све
читала чланак на том листу из новина. за руку и безгласно плакала, већ ће то бити завршено!
разговори који ће ме и поред болних опирања
- Завршено је, господине!, каже Олга.
Уочи славе Свети Ранђел мајка је из кутије
за ципеле узимала ЊЕНУ фотографију и лист из да се то догоди - преселити у време које ће ми И Олгу су стрељали.
новина. Затим смо одлазили у цркву на вечерњу немилосрдно, огољено до самих оштрих ивица „Не памти се такав Свети Ранђел као што
литургију. Док је трајао обред мајка је лист из истине одговорити на питања чије сам одговоре је био те 1944. године. Из свих делова града
новина и фотографију лицем окренуту према кроз цео живот избегавао да знам – зашто ја долазио је народ – људи испуњени страхом и
пуни зебње јер се тога дана кроз град пронео
нисам имао бабу по мајци и зашто нисам ништа
олтару држала на грудима и безгласно плакала. знао о кући пред којом смо стајали и мајка глас да ће уочи славе Светог Ранђела партизани
Чак и онда када сам већ одрастао и ишао у
средњу школу моја мајка је узимала ЊЕНУ плакала, а ја се прибијао уз њу и стискао јој затворенике отерати из затвора и стрељати. Да
слику и лист из новина и држећи ме за руку руку не знајући шта се то заправо догађа... ће затворенике провести улицом Цара Душана
Много година касније, као некада с мајком,
- ишли смо на вечерњу литургију уочи славе ја сам сам одлазио на гробље и на ЊЕН гроб, а затим ће колона проћи преко моста и даље
улицом према Болници.. И сви који су чули за
Свети Ранђел. испод рупе на споменику од сивог мермера то и чији су рођаци били у затвору Озне дошли
Још од раног детињства знао сам да –
немам бабу по мајци. Сви моји другови из улице полагао букет цвећа и затим дуго седео на клупи су код болнице.
и школе ишли су код бабе, а ја – не! Пошто то крај гроба у густим, топлим сенкама старе Пред поноћ окупио се огроман број људи
у кући нико никада није спомињао нисам ни дивље шљиве. – стајали су са обе стране улице од болнице
па све до окружнице (раскрснице). А, ноћ је
Претурајући по документима у кутији
ја питао – зашто ја немам бабу по мајци кад је за ципеле наишао сам и на лист из новина била славска, сутра је Свети Ранђел – било је
сви моји другови имају.
Чак је била и улица којом моја мајка никада и фотографију коју је мајка носила на хладно, небо ведро и пуно месечине. Колона
није пролазила. Не знам зашто, али и ја, чак и вечерњу мису уочи славе Свети Ранђел. То затвореника и партизана на коњима наишла је
кад сам био сам – нисам хтео да прођем том је био чланак из фељтона локалног листа о тачно у пола један иза поноћи. Затвореници
идеолошким обрачунима по уласку партизана
су били везани конопцима два по два и колона
улицом. Тако нешто слично причало се и за у град октобра 1944. године и ликвидацији је била дугачка од краја болничког зида где је
Мирославу, жену доктора Радована – она никада
није прешла преко дрвеног моста на углу улице „народних издајника“ „радничких крвопија“ капела па све до раскрснице.. Са обе стране
Цара Душана. Па чак ни преко бетонског моста и свих других „идеолошких противника“ који колоне на коњима су јахали партизани са
код Поште. До моста – да, али преко моста – коче успостављање „народне власти“, и с којима упереном пушком. На тротоару уз болнички
се треба немилосрдно обрачунати...
зид и доле према раскрсници и с друге стране
не! Говорило се да се у њој, кад дође до моста Читаоци су писали редакцији, а неки су уз парк – народ, народ – људи вичу и гурају се
– укочи и откаже моћ и говора и ходања. Да
је то због тога што је преко тог моста уочи и лично долазили у редакцију и с неверицом – сви хоће да приђу затвореницима, а стражари
славе Светог Ранђела 1944. прошла колона питали - да ли је заиста било тако као што пише у оне који желе да приђу колони туку кундацима
затвореника Озне за које се после чуло да су их листу да су „ослободиоци“ септембра, октобра, и наводе коње на њих.... ‘’
новембра 1944. и касније ликвидирали „народне
Лист из новина сам вратио у кутију за
партизани стрељали и да је у тој колони био и непријатеље“. И ако јесте - како је могуће да се ципеле и кутију поново ставио на дно фијоке
Предраг, њен син. И да од тада она никада није
прешла преко тог моста и да више никада није о томе што се тада догађало деценијама ништа од креденца.
јела оно што је њен син Предраг волео да једе. или врло мало знало или само нагађало. Неко Фотографију моје бабе Олге однео сам
Исто или слично томе било је и са мојом мајком је чак споменуо да је све то вешто скривано иза каменоресцу. Он је пресликао на белу овалну
порцеланску плочицу и ту плочицу са сликом
расклиматаних година када су „родољуби“ и
– мора да је постојао велики разлог због кога „наши“ имали право да знају све и право на - моје бабе ставио сам у рупу на мермерном
и њој то НЕШТО није дозвољавало да прође
том улицом. Осим једном. И то онда када смо све, подразумевајући и „ликвидацвију“, а они споменику на породичној гробници велетрговца
журили да нас не ухвати невреме, када су се који нису „наши“ - ништа, па чак да ни на то Митровића...
тешки, тмасти црни облаци пуни кише гоњени НИШТА, као „издајници свога народа“ - немају
право, подразумевајући и право на поштено, Сава Димитријевић
Нова наша реч 13