Page 15 - NNR 7

ДВЕ ВРЕЋЕ КОСТИЈУ (1)

Александар Стојановић од грамзивих комшија и похлепних рођака, утиче
на стварање аутентичне суровости која се у овом
КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО… човеку роди још у младој доби. Челичног духа
Блато се лепи за, дотад, углачане ципеле. и тврдих схватања, склон сили и застрашивању,
Киша сипи у лаганом ритму, док се погрбљена беше то уистину човек коме ретко ко смеше да
прилика младића, неодређених година, пење ка противречи.
месту где су сви једнаки. Ништа више на овом На несрећу његове деце, они не беху међу
свету није као у временима када све беше младо одабранима, те током читавог века, осетише
и неистражено. Нису то ни гробља. Уместо у тежину једне истинске свирепости. Све им је то,
дубину, она све више иду у ширину, наликујући како је и разумљиво, тешко падало. Маријола је
на неки, град божији на земљи. Тако се макар чине сатима плакала увијена у оштру овчију чергу.
ове плоче од мермера, на којима беху исписане Бранко по читаве дане није долазио кући, а Арсен
коначне речи живота који једном постојаше. овоме свету, посматрао импозантну силину бика је злокобном тишином и дубоким пог ле дом испод
Стоје, као куле од слоноваче, у којима, као да Гароње, под чијим папцима земља пуцаше и од гаравих бркова (које је током живота, неговао),
бораве древни стражари, који постојано бде над чије рике курјаци дрхташе у својим јазбинама. чак и Тасу колебао у свом срцу.
светом греха и заблуда. Крваве очи црног бика, често ће сањати током Једина која се свиче на очеву непопуст-
Али, има и других. многих ноћи које ће се спустити на провалије љивост и мајчину уздржаност, беше Милунка.
Постоје и хумке које нису обележене овог заборављеног времена, све до оног дана Беше јој непојмљиво да на било који начин
рукописима жала. То је, или због недавне смрти када му један други црни бик, не оконча живот покаже револт због неправди и робовања вољи
покојника, или због далеко тужнијег разлога – на начин жалостан колико и бесмислен. старијих. Како да нешто каже Таси? Како да
почивши више никог на свету није имао. Или Милунка, она која прва крочи на набијену прикука мајци Милеви, тој жени чије кости
никога није било брига. земљу лесковачког засеока, током првих, крвавих иструнуше на пољу дувана и чија животна начела
Томе наликују ова две, тазе закопане раке, са минута свога живота, беше окупирана јужном бешу јасна као месечина над Ветерницом? У
којих се, у потоцима, сливају каљави поточићи страном авлије. Тај јој је дувар доносио мирноћу Милункином уму, простора за сукоб, не беше.
ове касне кише, која прети да се смрзне и окове. и сигурност, због сазнања да иза зида, лежи Како то бива, околности утицаше на карактер,
Леже тако, један до другог, на начин познат сламарица оца и мајке, а још даље, штала и а карактер повратно, даваше околностима ауру
само дугогодишњим брачним друговима, чије амбари и сва богатства која њен припрости ум, смисла или бесмисла. Вођени чврстом Тасином
је постојање окончано неуништивим доказом могаше схватити. С те стране, негде у даљини, руком, деца одрасташе крај неког чија се реч
пропадања. Пропадање, које свој финални чин, беше и кућа у којој се, неколико година доцније, беспоговорно слушала. То је сваком брату
самим одсуством споменика, као да не доживе. зачу плач једног мушког чељадета. С те стране, и свакој сестри, давао карактеристичну црту
Као да би човек, могао да додирне не сасвим још даље у беспућа југа, скровито и хладом попустљивости, црту коју никад неће моћи да се
распаднута тела мушкарца и жене, ако би само заклоњено, лежаше и сеоско гробље, које у оно реше, због чега никад у својим животима, кључне
на тренутак, истражио дубље од ових бразди које време, беше мање него што ће бити годинама ствари неће узимати у своје руке на одлучан и
покров хумке глођу као вукови лешину у планини. касније. Несрећа, у свом пуном обиму, још не непоколебљив начин. Синдром јаког родитеља,
Чини се, као да из ових земљаних рупа, беше стигла на свет. створиће синдром колебљиве деце. Маријола
још увек куја врелина живота који до скора Када је тачно то учинила, Милунка никада утону у варљиву моћ књига и заборав који оне
пулсираше, храњен инатом и вековном тежњом у свом животу, неће са сигурношћу знати. Чак носише са собом. Бранко формира луталачке
да се истраје. У инату. У мржњи. Наравно, то неће ни онда, када онемоћала и оћелавела, буде навике и бригу једино и искључиво, за себе.
нигде остати записано. Ни у књигама упокојених, плакала у старачкој усамљености и безнађу Арсен постаде ћутљив човек преког погледа,
ни у евиденцијама наследника, ни у списима једног промашеног живота. Но, не беше на то повучен и трпељив, кога само две ствари беху
светог Петра, кад душе оду на коначно упокојење слутило у оно време краље-убица и разиграних кадре да га избаце из такта. Галама. И неред.
и коначни заборав. Неће стајати ни на надгробној јагањаца. Одрастала је као и сва деца једног Милунка, пак, постаде опседнута поретком који
плочи, која ће ту, некад, бити постављена. Неће, сиромашног, послератног времена, када одрасли постојаше и који јој наметнуше патријархална
јер људи и богови, воле лаж. А лаж су живели и беху локомотиве опстанка, а деца, нужно зло средина и свет ограничених умова. Таква,
ови гробови, чији несрећни садржај, до скора, или радост о којој се слути, али која се не узима временом, и сама постаде.
беше зван именима Милунке и Борка, древног здраво за готово. Уосталом, гробља дечијих хумки Тако су пролазили дани на лесковачком
пара супружника, који друмовима овога света, беху сведок дана у којима право на смрт имаше пољу. Растрзани између тешког сељачког рада,
ходаше више од осам деценија. Све до ових многи, а на живот, ретки. трпљења и тихе, сасвим притајене, наде у боље
влажних јесењих дана једне уистину болесне Срећом небеса и бригом неуких, али стамених сутра. Дођоше и времена школе, те ретке и за
године, када им кости иструлише под тежином људи, Тасе и Милеве, створише се услови да женску чељад, често забрањене привилегије.
година и несреће којој се не зна име, али се зна се једно мучено детињство материјализује у Но, срећа се не материјализова у пуном
последица. У њу гледа младић, бришући дрхтаву пуном капацитету и на прави начин. Од чувања обиму у расположењу Милункином. Не беху
браду бика у напону снаге, потресен пролазношћу јагањаца у доба када још увек сламарицу беше довољне ни речи стимулације њене мајке Милеве,
времена и епилогом људског постојања. Туга. бојила бојом људском отпада, преко прасади на која, иако неписмена и вечитим сељачким радом,
Чемер. блатњиштима брегова, до окопавања кукуруза затуцана, препознаде у књигама бољу будућност
Заборав. и низања дувана – сваки посао је осетио печат за своју децу. Али, то не беше довољно кући и
Али, није увек тако било. једног тврдог особењаштва. Особењаштва, не окућници настројеној Милунки, да се букваром
Скоро деведесет година раније, у трошном због слаткоће дечије, ни због суптилне магије занима, уместо черупањем кокошака и кувањем
кућерку, из трбуха млађане жене, изађе девојчица. једног необичног интелекта, већ због исконске пшенице за задушнице. То је био њен свет, у
Беше то прво од четворо деце колико ће Милева склоности ка опадањем у доба када цветање коме се осећала сигурно и спокојно. Црте једног
очувати, заједно са својим, годину дана млађим требаше бити константа и судба. ретроградног карактера беху формиране, рекло
мужем, Тасом. Сва крвава од порођајних борби Још у најранијој младости једног баксузастог би се, врло рано.
своје матере, загасити дувар једног скромног створа, указаше се контуре будућих промашаја. Тако је и сама мислила, годинама касније,
сеоског дома, угледа чедо, које ће за сва времена, Одгајана под палицом ауторитарног када је у старачкој самоћи, плакала. Сећала се
себи и другима, бити позната као Милунка. оца и меке снисходљивости мајке, у времену јасно свога ума, чак и оног мартовског дана,
Случај или воља виших сила, шта ли, глади и крви, Милунка врло брзо научи сву тридесет и осме, када се по комшилуку проломи
одлучи да свако од четворо браће и сестара, суровост једног тешког живота. Истине које глас о рођењу једног дечака. Он на свет дође
током рођења, поглед прикове за један дувар и јој се приказаше, истине о животу и смрти, у једном крвавом пиру, убијајући, несвесно,
једну страну света. Током шест година, Милунка, раду, трпљењу и покоравању вољи старијих, властиту матер.
Арсен, Бранко и Маријола, свако ће се определити научише је тескоби и притајеној, никад ишчезлој, Због тога, и ни због чега другог, Таса и
са математичком прецизношћу, за један зид и фрустрацији. Милева говорише о овом догађају, необичном не
један смисао. Тињајуће незадовољство, навика и трајни толико по рођењу, колико по смрти. Но, Милунка
Маријолу судба натера да заволи западни страх од очеве суровости, изазва темељне ће заборавити и тај дан и тај догађај у нехајном
дувар, онај који гледаше ка споредном капиџику. промене у загаситом уму једне патријархалне уму седмогодишњакиње, све до оних страшних
Годинама касније, кад буде стасала за удају, девојке. У том уму, чврсто место заузимаше дана, годинама касније, када ће у властити измет
а да ни сама тога није свесна, управо ће тим Таса, отац и стваралац читаве династије, која ће, умазана, чекати благотворну смрт, проклињајући
капиџиком ући њен будући муж Житомир, водећи деценијама касније, освајати свет, неко књигом, тај мартовски дан тридесет осме, када је, по
је у ноћ и својој кући, која, опет, беше на западу, а неко, криминалом. њеном схватању, почело њено пропадање.
иза отужних врбака Ветернице. Бранка привуче Рођен у једанаесточланој породици, он Док се стварност овог девојчета сводила
страна на којој беху врата, која гледаху пут севера беше сведок гладних година Царинског рата, на испуњење воље одраслих, воље, која она на
и далеких друмова света. Тај ће чова пропутовати убијања у Великом рату, те грозоте пегавог крају преузеде као да је њена, конструишући
више и стићи даље од све своје браће, све док тифуса и сличних зулума. Оца није упамтио, уобичајене навике једне конзервативне цуре,
га, годинама касније, не буду стрељали због јер овај, кости остави на једном од бојишта. свет се спремао да падне на колена.
велеиздаје. Арсен је, пак, волео исток. С те стране Тежак живот, свакодневни рад на грубој земљи
је, кроз замагљени пенџер, још од првог дана на равнице и непрекидна борба за очување имања (Наставиће се...)
Нова наша реч 15