Page 16 - NNR 7

ПОРОДИЦА НЕБЕСКИХ САЊАРА

Породица је компас који нас води у мало касније и једриличарства. Своје велико
животу и инспирише нас да досегнемо знање успешно је преносио на младе ученике
велике висине. Небески сањари, летачка као најмлађи наставник у Ваздухопловном
породица Митровић, покоравала је небеске савезу Југославије. Под будним оком свога
висине и оставила трага у историји не само оца развио се у веома успешног такмичара.
свог родног града, већ и читаве ондашње Био је веома амбициозан, талентован и
Југославије. У необичном тандему, отац и упоран. У једриличарству је био првак
његово двоје деце постали су утемељивачи Републике Србије. Ипак, свој максимум
ваздухопловног спорта у Лесковцу. је дао у моторном летењу. У аерорелију
Синиша Митровић, први лесковачки Југославије годинама је био представник
пилот, рођен је у Прибоју надомак Лесковца Србије и постизао је значајне резултате. На
1933. године. Од малих ногу прогонила су меморијалу у Краљеву и Куманову био је
га плава пространства, те је често као дете првак, а на многим другим меморијалима
сањао да лети и ужива у пределима који лесковачком аеродрому. Поред ученика из освајао је медаље. На аерорелију Србије
промичу под њим. Своје снове остварио је клубова широм Југославије, обучавала је 1989. године са Светланом су освојили прво
када је 1952. године у Руми завршио Савезну и питомце Ваздухопловне војне гимназије место и постали прваци Србије. Многи
пилотску школу. Летео је у Новом Травнику, из Мостара. Била је одличан инструктор и новински чланци су по тек завршеном
Мостару, Вршцу, а онда се са породицом у свом радном веку одшколовала је преко аерорелију осванули са насловима ,,Брат
настанио у Банату и радио на каналу Дунав- 100 пилота од којих су многи војни пилоти, и сестра шампиони“, ,,Небеске стазе Саше
Тиса-Дунав. У међувремену се из велике пилоти и капетани путничких авиона и и Светлане“ и забележили историјски
љубави са супругом Радмилом рађа њихово наставници летења. моменат, први случај у историји нашег
двоје деце, Светлана и Саша, који ће кренути -Никада нисам маштала да летим ваздухопловства да се брат и сестра појаве
очевим стопама и наследити његову страст. ,,Боингом“, али зато данас управљам као посада авиона на једном такмичењу. Те
Као мали проналазе очеве летачке књиге и и путничким и војним авионима и године су због својих постигнућа награђени
полако уз његове приче у њима почиње да хеликоптерима преко руку својих ученика. Октобарском наградом града Лесковца.
се буди љубав ка плавим висинама. Волела сам свој посао и радила га са пуно Саша је завршио и Школу резервних
љубави. Највеће задовољство ми је што данас официра контроле летења и кратко време
могу да кажем да сам многима подарила након војске радио је у Загребу на контроли
крила,- наводи Светлана. Током живота летења. Јуна 1990. године напушта Загреб
постала је препознатљива и по чињеници и почиње да ради као управник аероклуба
да је постала питомац Прве класе школе у Лесковцу. Те године постаје и првак
резервних пилота за жене 1984. године при Југославије у Прецизном летењу и постаје
Војној ваздухопловној академији у Задру. државни репрезентативац за Светско
Долазак прве класе девојака у војну базу првенство у Аргентини. Због ових успеха
дуго је припреман, а четири девојке из свих и резултата град Лесковац одлучује да га
крајева тадашње Југославије приступањем децембра 1990. године прогласи за спортисту
војсци побиле су све стереотипе које је године. Саша је волео да пише о својој
тадашње друштво наметало и неповерење љубави, а иза њега остаће његове пророчанске
да своје задатке не могу да обаве успешно речи: “Ја знам да нисам галеб Џонатан, али
као и њихове колеге. Након драгоцене ипак постоји само једно небо, бескрајно,
шестомесечне обуке, иако је Светлана желела плаво, предивно. Постоји само једна љубав
да постане официр Ратног ваздухопловства, и постојим ја. А ја бескрајно волим небо,
није добила прилику да остане у војсци, јер волим Сунце, тишину олује и буку самоће. Ја
тада није било услова за то. Ово ће остати ходам по ивици и знам да када ме моја љубав
-Имала сам само десет година када смо њена неостварена жеља, али је њен животни изда, биће то последњи пут за њу, али и за
мој две године млађи брат и ја пронашли пут ипак обележила њена искрена занесеност мене“. Нажалост, недељу дана пре поласка за
очева документа. Сувишно је рећи да се наш небеским сводом. Аргентину на припремама у Београду Саша
живот од тада свео на одласке у школу и на је несрећним случајем страдао авионом у
аеродром, - наводи Светлана која је наставила двадесетдеветој години живота 4. новембра
да приповеда и сведочи о подвизима своје 1990. године и одлетео у легенду.
породице. Од малих ногу летење постаје Ову необичну породицу обележила је
њихова свакодневица и животни смисао. животна трагедија, а њихова највећа љубав
Митровићи се 1969. године враћају у родни отргла им је из живота најмлађег летача.
Лесковац и Синиша, тада заједно са Петром Саша је у свом матурском раду писао ,,Сањао
Стојановићем, креће у активирање Аероклуба, сам ноћас да сам звезда. Сањао сам самог
који је до тада имао само моделарску секцију. себе негде далеко у простору како сијам. Био
Синиша обнавља летачку дозволу и врло сам заостао траг светлости, чији се извор
брзо постаје наставник моторног летења,
такође први у Лесковцу. Уз Петрово и његово
ангажовање клуб је у периоду од 1975. до
1982. године већ имао четири авиона и три
једрилице, први пут у историји града. По повратку из Задра запошљава се у
Светлана је 1976. године постала Књажевцу као управник аероклуба, а 1986.
једриличар са свега шеснаест година, године се враћа у Лесковац и почиње да ради
а само годину дана касније је добила и као наставник летења до пензије 31. децембра угасио много раније, а ово што сада гледате
дозволу пилота једрилице, да би са свега 2014. године. Ова изузетна жена, пионир у су само одсјаји који због удаљености стижу са
деветнаест година учествовала на првенству свом послу, иза себе има преко 1.100 сати закашњењем.“ Светлана и њен отац Синиша
у једриличарству СФРЈ 1979. године. Тада, на једрилицама, 500 сати летења авионом чувају успомену на најсветлију звезду у
једина жена у доминантно мушкој категорији и два падобранска скока. Као државни њиховом животу која се за њих никада није
заузела је 24. место од 36 такмичара и репрезентативац Југославије, учествовала престала да сија, док је град Лесковац свом
доказала да стоји раме уз раме са искуснијим је на Европском првенству у једриличарству трагично страдалом небеском хероју подарио
летачима. Поред такмичења у којима је за жене. улицу, а његово име понео је и лесковачки
уживала, Светлана је имала циљ коме је Саша је као млађи почео да лети 1978. аероклуб.
тежила, желела је да постане наставник године на једрилицама, а 1979. године на /Извор: https://www.predsednik.rs/lat/
летења, што је остварила 1982. године авионима. У току једне сезоне стекао је и pres-centar/najbolje-iz-srbije/
обучивши своју прву групу једриличара на једриличарску и моторну дозволу, а за врло
кратко време постао наставник моторног, а
16 Нова наша реч