Page 15 - NNR 44

МОМ УНУКУ МАРКУ А. МРВОШУ (8)

Прича Розмари Савић Ушла је младост у мој стан и ту ће да
остане...Извините, не могу да зауставим
Хансова екипа је, нормално, прво сузе...“ Мика Јагодинац командова покрет.
окречила Бранкову вилу. Свака жеља Хансова екипа је била све траженија.
другарице Цаце је била испуњена. Више Другарица Стана и друг Гојко били су
пута се ишло до Гргиног магацина на задовољни и захвални како су им немачки
Сењаку по потрошни материјал, а две собе молери окречили кућу, али имају озбиљну
су два пута моловане, јер је другарица примедбу: „Бацали смо бомбе на немачке
Цаца променила мишљење о шарама са гараже у центру Београда, а дали су нам
једног ваљка и боје са другог. За услугу ову кућу у Миријеву. Не можемо да
и слепо слушање, другарица Цаца их је отворимо прозоре од штала у суседству.
наградила пуним тањиром лење пите. Како Наше заслуге су много веће. Ми да вам
би посетили и друге муштерије на Дедињу кажемо“!
и Београду, Бранко им је обезбедио војни Друг Спасоје их је дочекао испред
џип VILUS прљаво жуте боје и уредног зграде до хотела „Централ“ у Земуну:
брку, наоружаног Мику Јагодинца као „Кад ми је друг Бранко јавио какву има
возача и чувара. Ханс је, касније, причао молерску екипу и како вас је похвалио, ја
са поносом да су их у Београду, са мало мислио ето мени крупнијих Шваба. А ви,
аутомобила, поздрављали војни полицајци, болан, ситни и још ратовали против нас.
а на раскрсницама имали предност, јер су Живели ви мени. Моја другарица Милена
мердевине на крову изазивале поштовање каже: „Немој Спасоје да плашиш људе“.
као симбол рада у порушеном Београду. Ма нисам ја таки. Овај вас, кобајаги, чува.
Нису радили четвртком и недељом, а радно Види како му виси пиштољ. Е, мој Бранко,
време им је одређивао Мика Јагодинац другарице били равномерно распоређени ниси га научио. Ајде, за мном, на четврти
чим процени да је неко од њих уморан по целом Београду, а не само на Дедињу. спрат. Лифт су однели на поправку, па
или гладан. Надгледао је и чишћење алата Трећег дана их је задржавала морамо пешке. Дај , болан, мени ту
и просторија после рада, јер је Бранко госпођа Лепосава, показујући им слике скаламерију“. После кајгане са сланином,
наредио Хансу да иза његових швапских са предратних балова у Београду и друг Спасоје куцну ножем о чашу: „Пази
молера мора све да остане чисто и да се Вршцу. „Знате, ко је био на Официрском овамо. Партија каже мени: „Друже
сија као јајца од кера, а не да га другарице и Светосавском балу тај може да каже Спасоје, ти си нама потребнији у Земуну
зову и оговарају мајсторе. да је упознао рођене Београђане. Ову као интендант него као кројач.“ Када
Салонац другарице Зоре у улици хаљину сам много волела. Ту сам између Партија тражи нема приговора и одлагања.
Генерала Жданова сређивали су пет дана. мужа и нашег кума. Мој муж је јако добро Другови су проценили ситуацију. Код
Изгубило се време у склањању и поновном играо чарлстон, а ја сам га, нећете ми њих нема грешака. Ја сам кројачки занат
намештању тешких храстових столова, веровати, лепо пратила. А о валцеру и учио у Сенти код Мађара. Мајстор Коња
изрезбарених са виноградарским тангу да вам не причам. Припијени једно Бела. Не зна добро српски, али зна да те
производима, високих столица, комода уз друго. О Боже. Како су брзо прошле те уједе. Ти, Спасоја, мозе бити газда, ал не
са изрезбареним воћем и витрина пуних године“. Другарица Зора донесе јастуче мозе бити господин. Запамтио сам његове
тешког кристала и танког порцелана, да не би госпођа Лепосава седела на голој глупости. Срби не воле богате људе и зато
као и ормана препуних одеће и обуће бамбусовој столици. „Ево да вам покажем. им пропаст чучи у кући. Можеш да будеш
побеглих газда стана. Пипави молерски На овој слици је госпођа Јелка Стаматовић, и газда и господин, али је то врло ретко.
радови око камина и каљавих пећи концертна певачица са њеним изабраником Највећи успех је кад си господин, а ниси
изискивали су време. Другог дана рада Момиром. Видите ли како она гледа у газда, али си постао богат човек и тада
у посету им је дошла госпођа Лепосава, њега дивећи му се. То може само танана људи уче од тебе. Хвала Партији да смо
комшиница са доњег спрата. Њен шешир, уметничка душа“. Било је време за њега и Немце на време протерали. Ено их
светлонаранџасте боје са плавим тракама, заједничку партију чаја. Госпођа Лепосава у Пасау, у Немачкој, одакле ометају нашу
ходао је из собе у собу док се није зауставио није престајала да прича: „На радију се будућност, а помаже им овдашња, домаћа
испред девојачке собе, у којој је куњао само пева како се буди исток и запад и реакција, која, како паметно каже наш друг
возач и чувар Мика Јагодинац. „Да ви, север и југ, и како се калио челик и тако Тито, ставља клипове у точкове нашег
господине, нисте болесни?“, - забрину се нешто о Русима и пролетерима. Може да развоја. Па ти сад види с ким ми имамо
госпођа Лепосава. „Нисам“, -подскочи се чује и о господи партизанима и мудром посла. Партија тражи сталну будност“.
Мика са столице. „Знате, господине, у овој руководству, али не ваља, госпођа Зоро, „Спасоје, већ је десет сати, а пред људима
улици, коју знамо као Ресавску, пре рата је што се сви хвале да су били на робији. А је велики посао“, поче другарица Милена
становала права господа, а сад су дошли чула сам да је једном господину жао што да скупља тањире.
неки чобани и сељаци“! „Желите ли чај, није био на робији. То о робији мора да се У једном стану на Вождовцу, близу
госпођа Лепосава?“, огласи се из кујне прећути или забашури. Не чујем ништа о вождовачке цркве, замољени су да прво
другарица Зора. „Врло радо. Наравно, са нашим познатим и заслужним женама, као брзо окрече једну малу собицу како
мало шећера“. Мика Јагодинац хтеде да што су Исидора Секулић, Жанка Стокић, би мајку друга Илије, официра ОЗН-е,
напусти собу, али се са врата не помера Милунка Савић. Боже, да ли су живе?“ држали лакше на видику. Њихов комшија
госпођа Лепосава, чији шешир додирује Четвртог дана није било госпође Дупор их је упознао да су његовог стрица
рагастов. „Господине, када је из ове улице Лепосаве. „Добро је што нема оне бабе ухапсили у Новом Саду, јер је на улици
господин Деликладић верио девојку из да трабуња“, - мрзовољно констатова Мика гласно причао: „Одоше Немци, дођоше
Макензијеве улице, цео отмени Београд је Јагодинац. И пети дан скоро да прође без Сремци“, а ако чују бабу да се дере: „Ви сте
причао о томе. Њени су имали два стана у ње. Када су опрали алат и били спремни да нам причали да ћемо из златнијех кашика
Краља Милана улици“. „Сада се зову улице се растану од другарице Зоре, на вратима кусати, а ми немамо шта ни из дрвенијех“,
Маршала Тита и Маршала Толбухина“, се појавила госпођа Лепосава са великим њен син ће одмах бити смењен, а можда и
устукну назад Мика Јагодинац. „Да, осмехом: „Пошто имам вишак стамбеног ухапшен. Наиме, баба је на једном збору
господине, комунисти су избрисали простора, јуче ми је војна команда послала чула обећање друга Моше Пијаде, па
наше краљеве“. „Госпођо, остали су Краљ једну велику породицу. Поручник висок, поверовала. Јадница. Шта да се ради.
Милутин и Цар Душан“, - показа своје леп, са брковима, као предратни официр,
познавање Београда Мика, а командир али без сабље, а женица му слатка и здрава,
Бранко га је, између осталог, и због права наша српска сељанка. Њихове две (Наставиће се )
тога одабрао за возача, јер су другови и девојчице као да су се родиле код мене.

Нова наша реч 15