Page 11 - NNR 44

Лесковац Прва награда Јана Крстић 2/3, ОШ “Трајко “Вожд Карађорђе” Лесковац
Прва награда Сунчица Јанковић 1 раз., Стаменковић” Лесковац Друга награда Нина Стефановић 5/4 ОШ
ОШ”Бора Станковић” Чукљеник Друга награда Марта Такић 2/1, ОШ ”Радоје Домановић” Братмиловце, Манојловце
Друга награда Матеја Петровић 2 раз., ОШ “трајко Стаменковић” Лесковац Трећа награда Наталија Станојевић 5/2,
“Ђура Јакшић” Белановце Трећа награда Александар Јанковић 1/1, ОШ “Десанка Максимовић” Грделица
Друга награда Душан Станисављевић 2/2, ОШ “Вук Караџић” Лесковац
ОШ ”Светозар Марковић” Лесковац 5.- 8. разред - литерарни радови
Трећа награда Василије Александров 2/3 5.- 8. разред -ликовни радови Прва награда Јана Станковић 5/1, ОШ
ОШ ”Светозар Марковић” Лесковац Прва награда Софија Петровић 5/1, ОШ “Вожд Карађорђе” Лесковац.
“Вук Караџић” Велика Грабовница
1.- 4. разред- литерарни радови Друга награда Петра Цветковић 6/3, ОШ И. С.
САША СТОЈАНОВИЋ: истраживања, цондитио сине qуа нон сваке озбиљне стварносне
СНОВИЂЕЊА прозе, хиљаде сати обављених разговора и још толико километара
магнетофонске траке, хектолитри испијених кафа и тучтешки
СВЕТ(ОВН)ОГ САВЕ товари наглавачке изврнутих судбина; потом стрпљење (парче
францисканске мудрости којом се прихватају ствари које не
могу да се промене!) да се
ДИМИТРИЈЕВИЋА - ИЛИ прибележи благо откривено
испод прашњавих наслага
НА ЈУГУ НЕШТО НОВО? лепих и тужних година;
на крају способност (она
ренесансна Вирту којој само
У својој новели “Врати ми сећања која немам” Сава Фортуна, и то понекад, може
Димитријевић поново изненађује читалачку јавност да доака!) да се замршено
приповедачким поступцима; за разлику од претходних књига, клупче историје једног града
са часним изузетком романа “Пре живота и после смрти”, у размрси до последње петље,
којима је оштрим и стрпљивим пером истрајног хроничара да се разлучи привидно
нашег града прибележио скоро све што заслужује да остане битно и условно небитно,
упамћено, овог пута се у немирне воде приповедања отискује на одвоји наизглед истинито
сасвим другачији начин. Толико другачији да се ново писаније (шта год то значило!) од
“безобразно” шета уском ивицом експеримента; свесно да “и онога шта је претило да
пад је лет”, али и без жеље да од “летења” одустане. постане “службена истина”.
Историјат завичајних “писања & пишања уз ветар” против Тек после оваквог рударског
доминантних књижевних форми и образаца довољно је дуг да / ткачког / надничарског
се дело Саве, у ствари, само надовезује на већ постојеће буне посла, у сваком смислу
против дахија уврежених књижевних поступака. Наш град је тог појма, било је могуће
имао једног Николаја Тимченка чија је промишљена перцепција и приступити филигрански
акрибична књижевна егзекуција подигла естетско-етичку летвицу осетљивом процесу стварања приче.
свим будућим есејистима; Тимченкова деконструкција постојеће Међутим, није “нова (стара) реалност” оно шта једино
књижевне теорије морала је да остане “непримећена” зато што одликује Димитријевићево писање; на истините чињенице било је
је задирала у окоштале књижевне торове и задригле политичке неопходно накалемити дозу разбокорене маште која, прихваћена
забране. Лесковац има још једног Стојановића чија аналитична од истине и само истине (понављам: шта год то значило!), овом
куражност устоличава овај град на мапу насеобина у којима живе рукопису дарује и постмодерну варијанту. Ту су сви неопходни
храбри и мудри људи; има, врло незаслужено, тог Јовицу Тхе састојци: прича у којој је ауторово виђење само једно од могућих,
Греат Стојановића у галерији талентованих са овим презименом нестално сећање око кога се све врти, спремност да се нађе
(хвала Богу, није ми никакав род!) чију непресушну (и хвала златна средина између борхесовске концизности и маркесовске
Богу, незалечену!) “скрибоманију” морамо посматрати само као имагинативне разиграности. Нешто ново? И да и не. Уколико
дарове Муза, дужни према себи и будућим поколењима да те је истинита, врло приватна теорија аутора ових редова да је
поклоне оберучке прихватимо. Ту су још и Биљана Мичић чији “Нови завет” најстарије постмодерно дело, и да га у стопу
есејистички и критички опус одавно привлачи позорност правих прате и Сервантесов “Дон Кихот” и Куросавин “Рашомон”,
поштовалаца метода искрене и мудре перцепције књижевног онда овај несвакидашњи поступак и није новина у буквалном
дела, прерано преминули Драган Тасић који нам је тек (али смислу ове речи; али, уколико се озбиљније сагледа изнуђена,
на какав диван начин!) одшкринуо врата своје критичарске теоријом наметнута строга подела на само стварносну прозу и
перцепције постављајући “домаће задатке” за све оне који се само постмодерна чинодејанија, онда овај рукопис заиста помера
тек пењу на склиску палубу херменеутике, доследни Драган неке границе; и то не само стваралаштва у Малом Манчестеру.
Радовић који се у критику упуштао стидљиво и тек повремено, Стварајући експлозивну смешу сачињену од две данас
али довољно да остане упамћен по анализама којима се мало доминантне форме књижевне нарације, Димитријевић је понекад
шта имало приговорити, потом Вјачеслав Нешић што својим принуђен да жртвује фабулу у име лепоте приповедања, ет вице
луцидним позоришним критикама показује да више зна о театру верса; некада је радња та која постаје привидно постављена
него они којима су “даске које живот значе” посао од кога живе, на жртвеник, некада чињенице бивају жртвоване у име
неуморни Данило Коцић чије ће хрестоматије о књижевном “проточности” коју свака добра књига тражи. При чему та искусна
животу нашег града тек добити признање које заслужују, као конкубина, што се спремно и раздрагано одазива на службено
и млади Лука Стојановић (ах, ти Стојановићи!) чије време, а и име “материјална истина”, врло лако травестира у апсурд у коме
заслужено место, тек долазе. Сигурно је да постоје и они чије стварни живот делује претерано док, с друге стране, никаква
дело аутор ових редова није довољно спознао (mеа culpа, даме и претераност не може да досегне висине обичних, људских
господо, mеа mаximа culpа!), али то је укалкулисани ризик коме фатума. Зато нам преостаје да читамо Саву Димитријевића,
се може приговорити скоро све; осим задњих намера. радознали да видимо којим ће све правцима ширити његова
Суштинско питање свих књижевних експеримената своди дијагноза од које сви ми болујемо: претворити личну муку и дерт
се на вечиту дилему има ли уопште нечега новог под капом у колективно сећање, подићи трагику индивидуалних судбина
небеском; у суштини и нема, али ако је свако време нови небески на олтар општег, во вјеки веков у световну фреску овековечити
оквир што подразумева и нове овоземаљске околности, онда тешку муку и још тежу срећу.
мора да се призна да књижевност увек почиње испочетка. Испричати причу, по сваку цену!
Али, шта то заправо Саву Димитријевића устоличује на трон
експериментатора каквих овај град одавно није имао? Најпре (Саша Стојановић: поговор за књигу “ Врати ми сећања
упорност (старамајка сваког успеха, зар не?) током помних која немам“ Саве Димитријевића)

Нова наша реч 11