Page 9 - NNR 44
P. 9

Марина Петковић, пчеларка
            ВЕЛИКИ РАД ЈЕ ИЗА МЕНЕ


         Марина Петковић из Доњег Буниброда је                                      Мене је занимало да што више научим, али
      једна од ретких жена која се бави пчеларством                             у почетку ме нису гледали као равноправног
      као занимањем и то траје већ 16 година. Данас                             колегу. Имам утисак да су сматрали да сам ја
      има сто кошница, а све је кренуло кад јој је дете                         ту залутала, да сам, ето, као дошла да нешто
      довољно порасло да му мајка више није толико                              чујем, распитивали се около чија сам рођака,
      потребна. То је њој створило вишак слободног                              откуд ја ту, били заиста неповерљиви... Када су
      времена које је желела да утроши тако што би                              видели да ја стално нешто записујем, онда су
      још више допринела својој породици и кући                                 почели сви да се труде да ми нешто кажу, да ме
      у којој живи.                                                             посацетују шта и како треба да се ради... Али,
         -На жалост, то је било време када су, фирме                            кад нешто конкретно питам, онда не знају, све
      су стајале, није било посла... Фалило ми је то                            некако желе да буду доминантни, да изгледа
      да будем остварена, да нешто значим, да нисам                             да само они знају, а ја сам неко ко нема појма
      у нечијој сенци, да нешто водим. Опет, нисам                              ниочему... Тако сам се мало погубила међу
      ни волела да радим по нечијој „диктатури“,                                свим тим саветима, јер технологија пчеларења
      да ми неко наређује, помало сам и бежала                                  се разликује од пчелара до пчелара... Нико није
      од људи, била сам малда и несигурна... Свет                               веровао да ја могу да постанем пчеларка која
      природе ми је био нешто фантастично, закони                               ће да живи од тога. Али, када су почели да
      природе се знају, све има своје зашто и своје                             пристижу резултати, онда опет нису веровали
      зато. Хтела сам да радим нешто што волим,                                 да је све то могуће, па су желели да дођу, да
      јер једноставно не волим да радим нешто где                               се лично увере... Мислим да ми је то што сам
      нећу да уложим себе и своје срце, ма о каквом                             жена знатно отежало пут довде, јер су ми сви
      новцу да се ради. Покушала сам неке послиће,                              помагали, али нико није веровао да ја знам и
      али се ту нисам пронашла. Мој деда по мајци                               могу, баш због тога што сам жена. Тешко им
      се бавио пчеларством, отац је то наставио док                             је било да признају да сам и равноправна, а
      није отишао у иностранство да ради, пчеле   Породица је то препознала, подржавала ме, али   камоли да знам и више од њих... Е, сада, након
      су остале, али и угинуле пошто их нико није   и прекоревали због, по мојој мајци, прекомерног   16 година, сам доспела до степеника за који
      гледао. Онда сам ја покушала да обновим те   улагања. А све сам то радила јер 2004. године,   верујем да ме неће померити тако лако и да
      кошнице, супруг ми је помогао и мене је то   када сам имала само четири кошнице, од сваке   имам поштовање огромне већине. За то сам
      одједном јако заинтересовало.-       сам узела по 45 килограма меда. Када се то   се изборила својим ставом, знањем и умећем!-
                                           профало, лако је срачунати колико ћу имати
                  Едукација                ако имам 30, 40 или 50 кошница. А четири је      Саветодавац
                                           мени мало, могу много више да опслужим...
         Марини стрпљења не недостаје. Знала је да   И то је оно што ме је мотивисало да улажем,   На крају је дошло дотле да Марина постане
      сатима стоји и посматра шта и како пчеле раде.  али да паралелно са радом и саму себе што   особа која ће бити неком саветодавац, неко ко
         -Заинтригирао и фасцинирао ме је тај   више едукујем и скупљам знање о пчелама где   ће неког младог пчелара увести у посао...
      њихов  свет...  Посматрала  сам  их  како  се   год могу. Посећивала сам сајмове, набављала   -Мени је било незамисливо да сам ја особа
      понашају, како се крећу, да ли се врте на улазу   литературу, ишла на едукације која су држали   коју ће неко да послуша. Али, то је кренуло
      у кошницу, да ли доносе полен... Просто сам   професори са факултета у Новом Саду или   када су људи почели да долазе код мене да купе
      се питала шта је то што њих организује да оне   Београду, хватала белешке, купавала алат и   матице јер ме је неко препоручио... Ја нисам
      знају шта и како треба да раде? Као да имају   то само онај најквалитетнији... И све што бих   желела само да им продам матицу, него сам
      факултет по коме у мраку успевају да граде   сазнала сам проверавала како то изгледа када   им држала и предавање шта и како треба да
      саће... Пошто ме је то толико интересовало,   применим код мојих пчела, јер се дешавало да   раде, давала им написане белешке... Људи су
      кренула  сам  да  читам  и  да  се  едукујем.   неки пут и најдобронамернији савет не важи   препознали ту моју емоцију, ту љубав... Тако
      Нашла сам неке књиге, повезала се са Владом   код неких пчелињака. Данас знам да свако   да сам на крају држала едукације које је ГИЗ
      Стаменковићем, старим пчеларом, који је знао   пчелиње друштво је свет за себе и тако му   организовао за младе пчеларе, на чему сам им
      да пренесе своје скромно знање и велику љубав   треба приступити. Трудим се максимално да   посебно захвална, јер су ме заиста оснажили у
      према пчелама. И тако, читам, гледам, читам, па   не реметим њихов животни склад, не намећем   толикој мери, да ја просто себе не препознајем,
      опет проверавам код пчела да ли раде оно што   им своја правила, него да се ја прилагодим   јер нисам ни сањала да сам способна да све ово
      пише у књизи. Кренула сам са четири кошнице.   њима. Нисам грамзива, све иде прво за њих,   радим. Чак учествујем и у Дану девојчица, када
      Имали смо једну коју смо изројили, а још две   па тек после узимам за мене. Зато сам за ових   девојчицама показујем како изгледа бавити се
      су настале тако што сам сам покупила два роја,   16 година имала врло мало губитака.-  неким занимањем које није типично за жене.-
      један у димњаку, а други у воћњаку. Онда сам
      друге већ имала 12 кошница, па 24, 48... Оне   Жена међу пчеларима                                 Иван Спирић
      су се саме ројиле јер сам ја њима обезбеђивала
      квалитетне услове за живот и тако успевала да   Пчеларство  је  нешто  чиме  се  код  нас   Овај текстј је део пројекта који је
      сваке године дуплирам број кошница који имам.   махом баве мушкарци и то као неким додатним   суфинансирала Град Лесковац
      То је био период великих одрицања и све што   занимањем или је то и хоби. Дуго је Марина
      сам могла сам улагала у кошнице и опрему.   била једина жена у удружењу пчелара.
      ЈЕДИНА ЖЕНА АУТОЛИМАР

        У ЈАБЛАНИЧКОМ ОКРУГУ


          Сунчица Горчић из Братмиловца се бави једним тотално атипичним
      послом за жену. Она је аутолимар и овим послом је почела да се бави
      уз супруга.
           -Мој супруг се овиме бавио још пре 30 година, а од 2001. сам ја
      то преузела на себе, пошто је он престао то да ради. Интересовало ме
      да и ја то пробам, да видим како изгледа када се то ради. И тако, већ
      пуних 18 година ја варим, фарбам, радим све оне послове који чине
      ауто-лимарски посао. Мени овај посао није тежак. Радим сама, понекад
      ми помажу супруг и син. Кад се нешто воли није проблем да се ради и   да их уверим да сам ја тај мајстор, ауто-лимар. Али, када се увере у
      ниједан посао није сраман, барем што се мене тиче. Важно је да се ради   моје знање и умеће честитају ми на мајсторству и по потреби долазе
      поштено. А и ми жене смо, понекад, способније од мушкараца, а сто   опет или ме препоруче пријатељима.-
      посто смо пажљивије у послу од њих,а овај посао захтева прецизност   Ипак, да би се квалитетније услужиле муштерије потребна је и
      и пажљиво мора да се ради, јер постоји и опасност.-     опрема. Горчићева је преко програма подршке „Хелпа“ добила као
          Кад неко дође да тражи мајсторску услугу, а притом не зна код   донацију стубну дизалицу, ЦО2 апарат и пумпу за прање аутомобила,
      кога је дошао, обавезно следи изненађење када га дочека жена змај,   што јој је, како сама каже, велика помоћ и знатно олакшање у раду.
      како зову Сунчицу у Братмиловцу.                                                                         И.С.
          -Зачуде се када виде мене, а они траже мајстора. Понекад је проблем
                                                                Овај текстј је део пројекта који је суфинансирала Град Лесковац
      Нова наша реч                                                                                                9
   4   5   6   7   8   9   10   11   12   13   14