Page 11 - NNR 30

Главни разлог је, макар за под ногама дрских детлића једном беше и што се више не нам умови беху спокојни, јер се
оне упућеније или уплашеније, и сатанских, притајених понови. све лакше подноси удвоје. Или
тај што се ту, пре десетак змија које се купају у злоби, Била си слична другим током оних киша, кад библијски
година, беше обесио неки чекајући тренутак да својом девојчицама, у оно доба зулум претише свету, али и када
несрећни звонар Влада, коме појавом преплаше посетиоце побеснелих јагањаца. Нити одустаде од залудних напора,
тежина судбине удовца, беше оближње цркве - остареле најлепша, ни најтања, а богме, јер беше сузбијен несаломивом
превелики зулум за издржати, госпође дебелих листова, ни најначитанија. Да је живот вољом шетача на тврђави која
те свој пут заврши на том месту, прерано оћелавеле момке, права линија, питање је да ли познаваше и боље дане. Или,
обешен о грану старог багрема, можда, оног лудог дана, када ме
док му из џепа капута беше твоја мати беше пропитивала
вирила слика преминуле жене и резоном по злу чувених
због сиромаштва, одузете деце. инквизитора, а отац, ћутећи,
Несрећа је прелазна болест, одмеравао, стилом крвожедних
по поимању ових људи, којима индијанских поглавица.
живот служи као успутна А можда… можда је
станица. све свој необични смисао,
Црква замаскирана добило оне још луђе ноћи,
неједнаким крошњама борова када моје лоше имитације
и бреза, обележена, с једне кубанских удварача беху
стране живом оградом, а са осујећене покварењаштвом
друге, не нарочито маркантним твог проклетог пса, чији зуби
плотом, својом појавом прети пробише кожу ноћног певача,
и опомиње, али истовремено и у ономе што требаше изгледати
ћути у друштву ове мистичне као серенада. Никад нисам
капије, плочама прекривеног био добар у стварима које се
платоа, мермерне чесме другима чине допадљивим.
и багрема који једини зна Ту црту сам, уосталом, волео
истину. Тако живи ово место, прекасно стасале девојке, би икад заузела место које си и код тебе, јер си, уместо
на неки свој начин и по свом уплакану децу и покварене имала, да математички закони да као најобичнија гуска из
ћефу, неоптерећено властитом псе, којима ни сви обзири овог важе и у стварима срца. Ту, плитких љубавних романа,
безначајношћу, сигурно у керећег света не сметају да из један и један, никад нису, два. плачеш на балкону од смарагда,
смисао и трајање. бурета свог животињског бића Некада, потребан је случај своје одушевљење мојим
Невешти и не претерано истачу течност прљавштине, да се енергије поклопе, на перформансом, изразила си
приметни сведок свих где стигну и како стигну. начин ни нарочито смислен, у бескрајним дубинама сна,
парастоса и свадби, свих Ових летњих ноћи, пак, ни нарочито предвидив. који није могао бити прекинут
љубавних састанака и рођачких када спарним, загаситим Како су се наше поклопиле, ни немачком хаубицом, а
растанака, свих првих погледа стазама тумарају још само ни дан-данас, годинама касније, камоли непрозирним гласом
и последњих поздрава, беше пустињске лисице у удаљеним нисам сасвим сигуран. Можда неталентованог романтика.
и остаде ово старо дрво чији саванама Африке, багрем због тога што та енигма чини Све то је, у данима након тога,
корени сежу дубоко колико и испушта мирисе из пора своје све моје интелектуалне напоре било бескрајно занимљиво,
човекова потреба да нађе нешто судбине, распламћујући летњу јаловом работом. Или због тога, нарочито твојој сумњичавој
трајно и сигурно. ноћ до лудила, освајајући свет што све што оста после нас, матери, чију грлатост си
Наравно, древност овог не толико у ширину, према беше једна истинска голгота наследила и у стварима туге, и у
багрема се ни у чему не може оближњим кућама и кафанама, велике љубави и свега што она, моментима радости. А знала си,
поредити са добом неких казанџијским дућанима и када прође, оставља за собом. одистински, да се радујеш. Као
других голијата од старине, кројачким радњама, већ у Одговор, можда, лежаше у мала, полудела видра у плићаку
храстова, платана или сличних висину, ка свим бескрајима нејасној, спонтаној последици Амазоније, терала си свој инат
реликвија, јер у порама овог празног неба, недовољно свих оних дугих разговора, злим дусима овог декадентног
дрвета, не беше исписана видљивих звезда и загубљеног када се чинише да све истине света, на начин громогласан
дуговечност постојаног, месеца међу њима. Тада се проклетих мудраца од старине колико и
комотног пропадања, већ човеку чини да ништа на овом немају шта да траже у борби симпатичан. Тако је то
жестина тренутка и краткоћа свету више није битно, да са имагинацијом двоје младих било, и оних током свих оних
једног сасвим одређеног ништа нема смисла сем мириса у пролећу својих дана, када ноћи када све истине трајаху на
животног фитиља. овог багрема, и тренутка када откуцај другог срца на грудима несигурним ногама неискуства
Да је тако, уверавају сви обзири гасну под теретом беше једино што уистину беше и младости, и када једини
се бројни посетиоци овог важно. спокој који одзвањаше светом
скрајнутог и не нарочито мисли и успомена које се роје А можда је, пак, разлог у у часовима неспокоја, беше у
бајковитог места, када их на свој необични начин. томе што две особене самоће, твојим очима.
заборав нагони да се ослоне на Сећања на старе другове, нађоше сигурно тле на ком Када те, инцидентно
дебло, на чијој се кори, још увек, за б о ра вље не ро ђ а ке , више не ницаше само слутња, и нерадо, спомену и дан-
ту и тамо, налазе бодље. Како упечатљиве пролазнике. већ и љубав. данас, причају све што може
расту и стасавају, багремови Поломљену бурад у породичном До тога, треба рећи, не обухватити прости ум малих
имају све мање шиљака који подруму. На удар грома у дође одједном. Ни због првог људи. Не знају да твоја основна,
их бране од спољног света. стасало жито. На заклану погледа, ни због усхићеног а можда и једина снага, беше
После извесног времена, када прасад, у претпразничним геста, ни због неке, сасвим тад, као и сад, дубина одраза
достигну одређену висину или данима. На ратове који одређене, речи. свих несагледивих међа једне
одређене године, као да више просипаше дроб генерацијама Пре ће бити да је грађена девојачке маште, која своју
не маре на зулуме окружења, несрећника. На љубави које и стварана на несмотрен, али судбину доживе у твом, као
већ се полако, али сигурно, мењаше ток историје. На издају, трајан начин, у ноћима уснулог андско језеро, бистром оку.
препуштају руини свога и ћутњу и тежину пораза о ком месеца када над празнином На степеницама боје смрти,
унутрашњег бића. се не прича сваком. Као на света завијаху не само курјаци у на земљи боје студи, под небом
У томе, ово дрво, наликује калеидоскопу, нижу се ближи тајгама Сибира, већ и љубавни боје злочина, на месечини чија
неким људима. Богами, сходно и даљи догађаји без смисла и бродоломници на степеницама аура осветљаваше све уснуле
периоду, и оно, попут неких циља, зависно од онога што раја. А то смо били ми. Два кутке једне магичне ноћи.
из наше сопствене врсте, мења једном беше битно. Или што духа која се, за разлику од Једне, као што је ова сада,
расположење и вредносни пол умислисмо да беше. Хегелових, не оствариваху у само удаљене и замагљене
којем гравитира. Ова ноћ, жеравице пустог својој самосвести, већ у својој пролазношћу времена и живота
Зими, кад сувомразица неба, тишина једног времена, изгубљености. Изгубљеност који нас немилице гази.
ломи сваки инч живота на неухрањени месец на крају која је одједном постајала Једне овакве, даље од
ветрометини кратког дана, света, мирис прецветалог артикулисана и сталожена, свих бескраја, кад жито беше
багрем ћути у својој кори од багрема и далеки бат гажена свом силином једне полегло, кад гугутке ћуташе у
пркоса, крај уснулог лишћа чије загубљених корака доле низ љубави која зауставља време. гнездима од врба, кад потону
трулење на набијеној земљи празан сокак, све то тишти У томе смо, рекло би се, барка у далеким морима
беше заустављено у времену и урла на најстрашнији били ненадмашни. Као током Истока, једне овакве, кад, као
дугих ноћи и још дужих начин. Дивље и парајуће, у оних зима, када нам тела ноћас, мирисаше багрем...
слутњи. С пролећа, дебеле, разбијајућим мислима које мрзнуху чак и под шаловима
понегде, оголеле гране, оживе створише илузију. О ономе што од медвеђег крзна, али када Александар Стојановић

Нова наша реч 11