Page 14 - NNR 23

ЕТНОЛОШКО-ЛИНГВИСТИЧНИ БИСЕР

Љиљана Стаменковић, БАБА ЈУЛИНА ЖИВОТНА ПРИЧА, Лесковац, 2021.
„Магична моћ речи темељи се на Ту, пак, лесковачки говор између два прама сваком локалном дијалекту српског
њеној способности да изазива слике. светска и посебно после другог светског језика има пежоративан став, без обзира
Она је невидљиви знак ствари које рата, постаје препознатљив и по томе што што су и они темељни део идентитета
опажамо чулима. Њеном магичном је, колико је нама познато, једини добио српског народа у одређеном крају,па чак и
формулом појављују се лица, предмети, свој речник аутора професора Бране много једностанвнији од званичног српског
далеки или непостојећи, а они блиски Митровића, па и граматику аутора Јована књижевног језика и сложене граматике,
и присутни добијају своју праву Михајловић. Он је и матерњи језик овога без обзира што је најсавршенији на свету.
вредност“ краја и мора му се посветити и одговарајућа Ипак, Лесковац често жали што Вук
ИВО АНДРИЋ пажња, како у књижевном, тако и у другим Караџић није боравио у том крају, јер би
облицима уметничког стваралаштва. бар граматика била много једноставнија од
Новим романом „Баба Јулина животна Логично је, међутим, да се са протоком садашњег званичног српског правописа.
прича“ Љиљана Стаменковић исписује времена мењао доласком нових становника Но, у новије време Лесковчани се не
још једну страницу свог списатељског из подручја лесковачког краја, па се и у одричу од свог дијалекта од почевши од
умећа, вредну животну причу своје тексту ауторке могу препознате речи које Радета Јовића, Слободана Костића Косте,
баба Јуле, која се слободно може нису настале у самом граду, али то нимало Гордане Радивојевић, Драгана Радовића,
означити и као својеврстан етнолошки не умањује укупну вредност онога што Зорана Јовановића Јајинског, Мире
и лингвистички бисер и ретко се среће треба да се искаже, чак га и обогаћује. Ђермановић и многих других. Са посебним
у новијем књижевном стваралаштву Вредна дела на локалном дијалекту настала ,пак, задовољством то чине и поједини
лесковачког краја. Етнолошки, зато што су и у Нишу, Врању и другим градовима, филмски и телевизијски редитељи.
верно осликава живот у Лесковцу крајем а њихови аутори су се и тиме прославили Мало је, међутим, вероватно да је
двадесетог века, обичаје и породичне у српској књижевности. Љиљана Стаменковић упамтила сваку
односе, навике, живот и схватања, Интересантно је да је Љиљана реч своје баба Јуле, него је у ствари
успоне и падове, тегобе и упорност за Стаменковић, рођена средином прошлог врстан познавалац лесковачког дијалекта
опстанак, мудрост и карактерне особине века, тако детаљно и успешно упамтила и породичних судбина својих најближих
људи, лингвистички зато што је писана све специфичне изразе лесковачког говора, сродника, па нас тако вешто, често доста
лесковачким дијалектом, коме се понекад који на моменте делује и доста носталгично потресно води кроз успоне и падове,
неправедно придаје пежоративни значај, , јер често једним изразом говори много карактерише ликове и роман комбинује
језиком који заслужује дубљу научну више него што би се то исказало модерном причом на дијалекту и аутобиографским
анализу по свом значењу и способности српским књижевним говором. Јар, кад се , књижевним казивањем свог животног пута.
да посебним речима каже и више што на пример каже „њекње“, било би потребно Остаје, ипак, доста загонетна ситуација
се може описати важећим књижевним неколико савремених правописних речи да јој своју животну причу врло детаљно
српским правописом. Неспорна је да се то објасни, или, када већ легендарни говори бака Јула која је слепа, што нас
чињеница да је генијални Вук Караџић Тика Шпиц изговори реч „леле“. Зато може навести на помисао да смо и ми слепи
заузео часно место у језичкој историји ће то представљати и знатну тешкоћу пред духовним богатством које су нам
света изнедривши најсавршенију азбуку, читаоцима из других крајева да разумеју оставили наши преци.
али и не баш тако лаку граматику, али то не значење и њихову специфичност, али за Нашој цењеној и већ афирмисаној
значи да је локалним дијалектима умањена књижевну баштину Србије богатство, Љиљани Стаменковић, која је већ на
вредност духовне дораслости оних који их којим треба да се поноси. Међутим, није пучини књижевног узлета, желимо многу
употребљавају. Њихово чување и неговање само Лесковац познат у Србији по свом успеха у даљем раду.
је у складу са лингвистичком историјом посебном, скоро архаичном говору, што је
света, јер, по много чему су и посебна више од специфичности, које може да се Проф. др Живан Стојковић
ознака карактера људи одређених подручја. мери. Нажалост, у нашој збиљи често се
БАЛАДА О ПОБУњЕНИКУ

Под крвавим прстима гори издајничка трава,
Преко пута стоји исконска војничка страва.
Чизма, пушка, нишан и смрт,
Овај ће побуњеник, ускоро спознати рајски врт.
Богови истачу крваве кише,
Док дисидента, ни цео стрељачки вод, не натера да сузама
грех брише.

Војнички метак месо кида, крв из ране цури,
Крив је, јер не даде похлепи, глупости и удвориштву, да му
умом струји.
Време стида, издаје и духовне блуди,
Да ли ће доћи дан да се ове беде, сећамо као лањске студи?
Ћутљиве деце, причљивих будала, владајућег ума,
Што све на свету, шатро зна, па и колика човеку беше
тржишна сума. Војничка сила понизно над стрељаним телом ћути,
Шта ли слуга у униформи, у својој беди, у овом тренутку,
Забрањених књига, дозвољених љига, слути.
Фабричких логора, политичких говора.
Дана курви, пара, примитиваца и рата, Побуњеникове усне позивају на бој,
Кажу, ка њима воде сва пред нама отворена врата. Живот без слободе, какав је то уопште сој.
Плаћене, понижене масе слепом вођи кличу, Богови испразнише бачве кише,
Из ове наше земље, изгледа, хероји више не ничу. Небом поче да се пролама тихо, тише...
Динар за тишину, два за глупост, три за глас,
Колико кошта људскост, достојанство и народни спас? “На издајничкој трави, лежи човек, визија, и револуционарна
страст,
Бесмисао, страх, чемер и јад, Сећаш ли се, пријатељу, шта то беше част?”
Борити и живети се мора, па макар и сад.
Александар Стојановић
14 Нова наша реч