Page 14 - NNR 22

ИГРЕ МОЋИ (1)

Пише: Александар Стојановић
Моћ. Један од темељних појмова читаве друштвене теорије, а богами,
и праксе. Шта она представља, који су јој домети, на чему се заснива? Све
су то питања на која можемо добити различите одговоре, зависно од тога
коме их постављамо. Неке опште, универзално прихваћене дефиниције,
нема. То је, у неку руку, и логично, јер је питање моћи место пресека многих
наука и научних дисциплина. Као једна од једноставнијих и прихватљивијих
одредница овог феномена јесте она по којој моћ представља способност
субјекта (моћника) да утиче на објекат (следбеника), што изазива понашање
које објекат, углавном, не би вршио и спроводио. Субјекат може бити
појединац, група, држава, транснационална корпорација и друго. Објекти
такође могу бити различити. За почетак, посматраћемо субјекат као појединца,
док ћемо током расправе то модификовати и представити карактеристике
других ентитета у тој улози.
Субјекат поседује способност утицаја на објекат због одређених
карактеристика које објекат нема. Тако се као извори моћи понекад наводе
физичка снага и лепота, знање, вештине или друге психичке карактеристике
субјекта. Поред ових, „персонализованих“ особина субјекта из којих исти
црпи моћ, постоје и друге карактеристике које могу, али и не морају да
буду плод способности субјекта да се попне на хијерархијској лествици у
одређеном друштву. То су, дакле, наслеђени друштвени положај, богатство, простог разлога, јер им претходна два стуба моћи дају неопходну потпору да
политичке, криминалне и друге везе и томе слично. то чине релативно безбрижни на реакције других држава, нарочито слабих
Поставља се питање, који је базични принцип у корену односа између и непријатељских. Мале земље, са скромним наоружањем и фрагилним
субјекта и објекта у овом смислу? Међу теоретичарима друштвених наука економијама, то себи не могу да допусте. За њих је од егзистенцијалне
ни у томе, као, уосталом, ни у чему другом, не постоји сагласност. Одговор важности да се ослањају на трећи стуб моћи, како би себе сачувале и
на то питање зависи из које теоријске перспективе аутори гледају на овај унапредиле. Склапање најмање штетних војних пактова, трговинских
политички феномен. За класичне реалисте, попут Томаса Хобса и Никола аранжмана и спозума, читање геополитичких трендова у региону и свету,
Макијавелија, људску природу одликује себичност, па је због несавршености поступање у складу са властитим стратешким интересима, избегавање
човека, и свет несавршен. Макијавели је познат по својим разоружавајућим беспотребног расипања ресурса, све је то нешто што одликује земљу са
ставовима које је изнео у Владаоцу, а који се односе на постулате којим мудром дипломатијом.
треба да се води политичар уколико жели да полуге моћи држи у својим У геополитичком поретку нема невиних нити моралних, не постоје
рукама. Са друге стране, либерални теоретичари, попут Имануела Канта и вечна пријатељства ни трајна непријатељства, проблем једног је шанса за
Адама Смита, су сматрали да у свету постоји шанса за сарадњу, чак и међу другог, а слабост се експлоатише одлучно и непрекидно.
антагонистичким ентитетима. Антонио Грамши, велики мислилац марксизма, Она држава која негује овакав приступ међународним односима је
пре свега оне струје која је заговарала хегелијанско читање Маркса, сматрао држава која побеђује. Интереси гутају етику, и представљају путоказ ка моћи.
је да државна моћ не почива на простој принуди, већ и на пристанку. Са друге стране, на унутрашњем плану, држава, иако поседује
Дакле, релацију између субјекта и објекта, неки објашњавају принудом, инструменте принуде, најчешће их не користи. Разлог томе јесте пристанак
док други сматрају да на одређени начин, објекат пристаје на ту врсту односа становништва, који је формиран протоком времена и мерама које су давно
у коме је он у подређеном положају. Аргументација и једне и друге стране је спроведене. Инструментализацијом национализма, доминатне идеологије 19.
поприлично опширна, а ово није ни време ни место за детаљнију елаборацију. века, монополизацијом ковања, а након тога и штампања новца, преузимањем
Вероватно је да је истина негде на средини. Објекат се покорава чешће јер контроле над образовањем и социјалним давањима, држава је успела да под
мора, него што хоће. Рекло би се да корен свега тога у степену зависности своје скуте чврсто држи народну масу. Резултат томе јесте пристанак народа
објекта од понашања субјекта. Моћан је онај који својим чињењем или да се покори држави. Ситуације када дође до масовних демонстрација,
нечињењем, може да нам помогне или одмогне, науди или да нас подржи. побуна и револуција, нису ситуације директно усмерене против државе.
На овом месту, треба истаћи да је важна перцепција објекта. То су акти незадовољства усмерени против владајућег слоја људи, док је
Сматрамо неког политичара, богаташа или криминалца, моћним, зато држава нешто трајније и апстрактније.
што знамо ко је, коју позицију има, колики му је рачун у банци и томе слично. Наравно, у интересу властодржаца је да сваки физички или вербални
У одређеним ситуацијама, у нашим очима неће фигурирати одређена личност напад на њих и њихову политику представе нападом на саму државу.
као личност од моћи, зато што немамо свест о капацитетима дате личности Време у којем живимо изнедрило је и неке нове носиоце моћи. У
да нам допринесе или нашкоди захваљујући свом утицају и положају. духу глобализације јесте повезивање државних и недржавних субјеката у
Моћ је далеко суптилнија од грубе принуде. Постоје појединци или интегралну, планетарну мрежу. Као највећи победници тог процеса, често
групе које слове за моћнике, а које, макар формално, немају полуге силе. У се наводе велике транснационалне корпорације, финасијски гиганти, чији
патријархалном или матријархалном друштву се ствара клима потребна за је годишњи профит, већи од бруто производа великог броја земаља. Где је
репродукцију одређених односа у току времена, па се посебно профилише новац, ту су “крупни играчи”, а тим појединцима или групама је неопходно
позиција оца/мајке, главе породице, те се он/а поштује као моћник, иако он/а да имају вољне или принуђене службенике, па да своју политику остваре у
не користи увек грубу силу да се на тој позицији одржи. Црква је пример пракси. Ти службеници су врло често демократски изабрани представници
друштвене групе која је током историје у својим рукама држала значајне народа, који чине све да се на тој позицији одрже. Ратних освајања и ширења
полуге моћи, базиране на идеји представљања божије замисли на земљи. нема као у прошлости, дошло је до стварања неких нових услова, у којима
Тако је и дан-данас. Ватикан је важна фигура у (не)званичним међународним мера успешног политичара зависи, не од тога колико је земаља покорио, већ
односима, без да спаљује вештице или да позива на крсташке ратове. колико је фабрика отворио и колико компанија у државу довео. Тако данас
Том линијом размишљања, долазимо и до државе, као непобитне имамо ситуацију у малим, релативно стабилним земљама са недемократском
чињенице нашег доба. Премда су идеје државе различите, међусобно или једва- демократском културом, да властодршци на сваки могући начин
инкомпатибилне и често тешко ухватљиве, мало има спорења око покушавају да глорификују долазак стране корпорације и нова запошљавања,
препознавања државе у правно-политичком смислу: ради се о политичкој која су подразумевана доласком еминентних привредних субјеката.
заједници која има суверену власт над становништвом које живи на границама Наравно, згодно се прећуткује чињеница да је тим компанијама
омеђеној територији. Држава држи монопол над употребом силе, и она је омогућено пословање под утопијски пријатним условима: држава свако
једина институција у једном друштву која то може да ради на легалан начин. радно место плаћа десетинама хиљада евра из државног(народног) буџета, те
Институционализацијом своје силе кроз систем националне безбедности, фирме су ослобођене пореза, доприноса, бриге око загађења животне средине,
држава наступа ка споља и према унутра, тежећи да своју позицију моћника радници, углавном, раде за минималац, без или са компромитованим правом
верификује. Ка споља, јер је геополитичка арена компетитивна по својој на синдикално удруживање, у условима где им се брани задовољавање чак
природи, а ми ни данас нисмо далеко од класичних стаза према врху моћи- и и основних физиолошких потреба. За то време, новац се слива у неутољиву
даље су то војна савезништва и моћ која из истих произилази. Према унутра, мешину транснационалне финансијске олигархије, чија је реална моћ, данас,
јер држава, нажалост, често оличена кроз владајућу олигархију, тежи да већа и од моћи неких великих светских земаља. Компарација са средњим и
подређене групе и појединце држи под својом контролом. Ипак, методе мањим државама је беспредметна. Концетрацијом богатства у рукама малих,
којим се користи у тим својим трасираним тежњама, нису исте. привилегованих група и појединаца, повећавањем јаза између “богатог Севера
На спољнополитичком плану, ствар је, мање-више, јасна. Моћан си и сиромашног Југа”, свет је ушао у доба дивљег капитализма.
онолико колико имаш снажну војску, одрживу економију и мудру дипломатију. Неолиберализам, идеолошка мантра којом се промовишу закони
Три стуба, од којих сваки има своју улогу и своје место, уз захтев да у тржишта као решење за све друштвене бољке, јесте ортодоксни концепт
случају потребе, један замени други или надомести трећи. На снагу армије тржишног фундаментализма који води суноврату цивилизације. Идеологија
се пре свега ослањају највеће светске силе, као на ултимативни механизам је, наравно, само још један у низу елемената у арсеналу моћних.
убеђивања. Истим државама додатну потпору даје чврста економија. Због
тога, трећи стуб, стуб дипломатије, не мора да им буде подударан по снази.
Сједињене Америчке Државе, нуклеарни и привредни гигант, могу себи (Наставиће се)
да дозволе нетактичност, неодмереност, још чешће, суровост и дрскост, из
14 Нова наша реч