Page 14 - NNR 21

Страхиња Т. Костић
ЗИМА БЕЗ ВРАБАЦА (17)

Сећање једног Мурџомалца
Историју нам је предавао наш разредни професор, Благоје Стојановић, одговорни Пут је као и ове ноћи био помало туђ, а
старешина Драгослав Ранисављевић, звани уредник „Наше речи“, Борисав Здравковић, мрак тежи и бесконачнији, јер се продужио и
Ранис. Често је говорио: „Историја се не сарадник „Наше речи“, Велимир Хубач, у њих, у очево ћутање и његово невидљиво
понавља, али имамо право да упоређујемо.“ одговорни уредник „Омладинског гласа“, задовољство што сада може да каже и
Више је проводио времена са рукометашима прегледао је приспеле радове и донео следећу најобичнију реч и мисли озбиљну и немислећу.
„Дубочице“ него са нама. Ипак, сазнали смо да одлуку. Пролазили су поред њиве коју је мајка
Немци воле да бију Русе и Србе, без обзира што За приче доделити следеће награде: I донела оцу. Отац се загледа у ниски и ретки
увек изгубе, као и да је перфидност енглеског од 5000 динара Страхињи Костићу за причу кукуруз који од мрака доби љубичасту боју. У
лава већа од Цезарове љубави према Клеопатри, „Нова обична смелост“, II од 4000 динара Сави његовим очима та шаша није имала никакву
без обзира што су изгубили Индију. Лекције Димитријевићу за причу „Црвене машнице“, вредност и он се упути у њиву пипајући сваки
из националне историје је почињао у стилу: и III од 3000 динара Александру Крстићу за клип.
„И тако пође војска...“, „... и тако, окупи причу „Први пут на асфалту“. -Ништа – замумла из њиве. – Преварили су
се народ...“, „... и тако, изгинушесви, али оста Ову причу сам написао са непуних ме. Када сам се женио ова је њива рађала све.
наредба за историју...“, „...пропадосмо, али осамнаест година. Остао је на друму и не чу последње очеве
остаде позив момдрагом народу...“, и слично. речи.
Више нам је, касније, користило његово Нова обична смелост Кукурузи се исправише и поново се појави
приповедање о разним животним ситуацијама, он, са шубаром и заобљеном брадом.
него познавање историје. Саветовао нас је да Зима је била кратка, а ветрови, укроћени -Када се жениш никоме не веруј. Ни
одлуке не доносимо на брзину и да немамо и неодлучни, заборавили да стежу реку. земљи. Сви лажу, а све треба победити.
такозване „кратке фитиље“, него да негујемо Не знам је такву: уску и ништећу. Све је Раздвајао их је јарак пун воде. Сада је та
„дугачке фитиље“. Пре рата, у учитељској изгубило своју ширину и траје само у корењу. смрдљива вода могла да пружи њему сигурност
школи у Јагодини био му је професор Цветко Где да загазим? Са овим круговима у води не и смелост да говори речи, које је само отац
Поповић, који није, за разлику од нашег умем да ратујем. очекивао од њега.
разредног и његових другара, отишао у Негде доле, у врбаку, заустави се нешто с -Нећу да се женим. А све знам и све ћу
партизане. Чули су да је њихов професор, за одзивом који продужи ову ноћ. да кажем.
време рата, причао нешто против партизана, Жиле се појавише из мрака и опоменуше -Знаш ти ђавола! Отац се врати у њиву:
те реше да му организују суђење на ратном на дубину. -Знаш ти ђавола!
војном суду. Ове ноћи само људи и дубине страхују. -Ово је истина: школујеш их. А мене си
Срећом, дочује то друг Родољуб Чолаковић Уторили су сва своја богатства у дубински мир оставио овде да дочекујем господу.
и хитно дође у Јагодину. Нађе Цветка Поповића па пружају страх и стварају осуду: зашто све -„Теби ћу земљу.“
са својим ђацима. Сви живи и здрави, а и дубине изгледају тихе и да ли су људи вечерас -„Земља? Видим каква је.“
суђење се ближи самом крају. Друг Роћко заиста тако несазнајни да себе терају у ноћ. -„Кад сте се рађали одлазио сам у поља да
повиче: „Знате ли ви да је Цветко Поповић Пређох реку. За мном остадоше наше њиве, вам ливаде гледам и винограде купујем. У том
заслужан члан Младе Босне. Срам вас преоране међе и исечени храстови. За мене пространству сигурност сам тражио и смелост
било. Хтели сте да убијете свог професора.“ нису оставили хектаре него дулуме. Ноћас да наслеђеној нам послушности посведочим
„Никада нам професор није причао да је ја морам што даље од њих, од међа и реке. смрт. Лутањима ми је био отац научен,а ја сам
Младобосанац“. „Да вам је причао погазио Мени ништа не може да остане. А ја морам загризао ову земљу да зубе разваљујем од песка
би заклетву“, - заврши друг Роћко и спаси да останем ту, у међе да се пободем, копам и и црницу гребем да се пободем у њу и међе
живот свог друга професора Цветка Поповића. проширујем. И буди пролећни кашаљ. Удри проширујем да ми колена белину не памте.
Фискултуру нам је практиковао професор коња да виде ко си. И порађај свиње да кажу -Хектаре ми не остављаш него дулуме.
Мома Фис. После наше похвале да је час да си домаћин. -Дулуми су дулуми. А ти ме не познајеш,
фискултуре вреднији од сваког часа математике, Чудно је да се баш сада, када му се и о себи само ја имам права да казујем.
Мома Фис нам је допуштао да завиримо, жури и када га ова ноћ збуњује, замислио о
накратко, у дневник како би се ослободили земљи и реци. О њима не може да казује без (Наставиће се)
дилеме да ли нам је неко од професора дао њих, оца и браће. И они не воле да говоре о
двојку или, дај боже, тројку. Међутим, праву њивама; - памти он све очеве погледе у страну,
славу је стекао када је, у тренуцима умора и несигурност у говору и једино јасне, кратке и
узбуђења да ли ће дуго припремани „Турски јаке уздисаје мајчине, којој зима доноси дугу
марш“ бити беспрекорно изведен на мајском и тешку парализу кукова и ногу, а лето пружа
слету средњих школа Лесковца, преко мегафона кратку животну радост: лепо ли је ово сунце
поручио присутнима: „Ускликнимо с љубављу и је ли јача његова топлота од реумина. Сви
вени, види, вици, што значи у здравом телу они неодвојиви су од њега и земље. Не сећа
здрав дух!“ се када је почео да мисли о свему томе и да
Моја генерација матураната 1957. године пркосом казује о њима и земљи познате истине,
Више мешовите гимназије па ипак недоречене и неизвесне ко овај мрак
„Станимир Вељковић Зеле“ у Лесковцу пред њим и помрчина иза њега. Да ли онда
поштовала је и ценила и волела не само своје када се у ливади испружио на тек покошено
професоре и теткице и чикице, него и свог сено, а отац сео на оштру стрњику и љутито
директора Владана Ђорђевића, званог Брадица. рекао: „Склањај се одатле. То треба да се
При крају осмог разреда, на конкурсу суши.“ „Овде ми је боље.“ Отац се јаче завалио
лесковачких недељних новина на стрњику и, осетио је то он по његовим
„Наша реч“, освојио сам прву награду обрвама, хтео да јаукне, али се само окренуо
за причу. На литерарни наградни конкурс и био ћутање за тај дан. Или то траје од онда
„Омладинског гласа“ (додатка лесковачких када се у њега ужирило сазнање да није он
недељних новина овде, на земљи због себе него за њих, оца и
„Наша реч“) и Среског комитета Народне браћу. И да он не живи свој век. Да се радује
омладине, расписаном у част због њихове веселости и ћути ако су тужни.
Дана младости, приспело је двадесет Исцрвоточиће га можда сумња да је отац према
прозних радова и двадесет и две песме. њему увек осуда и опомена. Једаред је и он
Жири у саставу: Радомир Марковић, знао за смелост.

14 Нова наша реч