Page 14 - NNR 18

Страхиња Т. Костић
ЗИМА БЕЗ ВРАБАЦА (14)

Сећање једног Мурџомалца
Са овим чаршавима смо баш лепо прошли. У Његова козерска духовитост и дар за хумор хумористичко-сатирични роман „Гуте Ђубре“, а
исто то време, у Губеревац је дошла тетка Драга омогућили су му да постане дугогодишњи две године потом изашла је његова збирка прича
да нас види. Тата је имао вишак пионирских сарадник листа „ Јеж“. Написао је пикарски „Неописива направа споменичке дивоталности“.
марама, од одличног платна и различитих боја, роман „Гуте ђубре“, као и друге пикарије и Добитник је признања „Златни јеж“.
па их је поклонио тетка Драги, која је била стара смешке, како је говорио, и дочекао је да буде Александар Костић Беца, син Слободана
кукумавка и будући први шверцер робе из Трста. један од петорице носилаца „Златног јежа“. У Костића такође црта изванредно и, међу првима
Сналажљива жена до исконског самоодржања. библиотеци „Златни јежевци“, у Београду у Србији, почео је да се бави анимацијом и
За мање од годину дана, до тате је, из Београда, 2007. године, издао је књигу компјутерским игрицама. Син моје сестре
стигао трач да је теча Жика видео тетка Драгу, „Неописива направа споменичке дивот- Александар Јовановић Саша је сјајан цртач
своју свастику, на купалишту „ Шест топола“, алности“, коју је посветио својој супрузи и већ дуже време је познат у свету анимације.
у необичном купаћем костиму. Теча Жика је Светлани Костић. Аутор је веома успелих Живи и ради у Лондону, и био је члан тима који
причао по фамилији: „ Драга леву сису покрила цртежа, слика и манускрипта. Две се књиге је, 2017. године, добио престижног америчког
црвеном бојом, а десну плавом. Доле натекерила посебно издвајајау као манускрипти: „Ћораво Оскара за најбоље визуелне ефекте у филму
жуту боју. Лево је комунистичко, а десно злато“ од Радета Јовића, штампана 1988. године „Књига о џунгли“.
реакционарно. Заборавила ко је пре рата имао у Лесковцу, и „Зорка Мантина“, штампана Моја сестра Милена је наследила дар за
жуте књижице!“ Тетка Драга је одговарала: „ 1991. године у Лесковцу, (на насловној певање, а ја ништа. Макар да сам наследио
Живомир боље да се покрије ушима. Зна се страни пише: Написаја Ненад Кражић неко њивче. Наследили смо, сви заједно, татину
код кога је нађена поштарка на крилу. Јадна нацртаја Коста). Срђан Марковић је о цртежу кућицу и скроман плац у Горњем Синковцу.
моја сестра. И ово не бих имала да ми Тоша и манускрипту мог буразера Косте написао: Нажалост, кућица пропада, као и све што има
није дао.“ Када је ово чуо, тата се уплашио да „У књизи старовремских стихова „Ћораво више власника.
ће имати неких последица ако власт дозна за злато“ Рада Јовића, Слободан Костић је веома Отац је хтео да испуни бабину жељу да и
овај његов поклон тетка Драги. Одахнуо је када успешно обавио задатак сликара, исписавши он има кућу, иако скромне учитељске плате то
је био сигуран да теча Жикино казивање по руком стихове у духу и облику српских нису омогућавале.
Београду није, возом, стигло у Лесковац. Наш средњовековних манускрипта, украшавајући их Пошто моји родитељи нису могли да
отац, од страха да га власт не пропитује, није иницијалним словима, вињетама и заставицама. добију учитељска места у Лесковцу, послали
ни знао да је наша тетка Драга прва измислила Овим подвигом Слободан Костић нам се су ме код теча Драгана и тетка Милене у Београд
бикини костим за купање. А и она се тиме представља као богомдани таленат, као цртач да учим први разред гимназије.
није хвалила, јер је јачина љутње на Живомира који гипком и дескриптивном линијом, на Становали су на петом спрату у Кнеза
спречавала да то уочи. Много година касније, малом простору и на маргинама, успева да Милоша број 95. На улазним вратима је
зажалила је што свој изум није заштитила. ликовно изрази оно што је песник стиховима залепљена плочица: „Дипл. инг. Драгутин Ст.
Моја мајка је лепо певала. У хору већ учинио. Уочавамо постојање двеју поезија: Сибер“. Мој теча Драган је био поносан да је
лесковачког „ Абрашевића“ провела је тридесет Јовићеве и Костићеве. Костићева је резултат син доктора Стевана Сибера и дипломирани
година. Волела је да чита и била је једна од осећања Јовићевих стихова, осећања времена инжењер грађевине са положеним државним
најревноснијих посетилаца Народне библиотеке и блискости са временом и људима које он стручним испитом. Ишао сам у Четврту
у Лесковцу. Њеном уху је сметао лесковачки суптилно материјализује с љубављу и са београдску гимназију у улици Генерала Жданова
дијалект и само је нама и својим ђацима носталгијом човека који дубоко у себи крије (данас Ресавска). Разредни старешина ми
исправљала дикцију, нагласке и падеже. Са лепоту сокака, лепоту калдрме и белих зидова је био професор српског
татом смо могли и лесковачки и на фасадама старинских кућа. Реч је о делу језика Александар Ципруш, отац будуће
„господски“ да причамо. уметника дубоко сраслог са завичајем, са репрезентативке Југославије у кошарци.
Када се родила моја сестра Милена, тата његовим духом, причама о значајним звездама“.
и мама нису могли да пронађу куму Шану Посмртно, наш најстарији хумористички (Наставиће се)
Лазаревић, па су за кума узели Слободана лист „Јеж“ и Културни центар у Лесковцу,
Ристића, најмлађег од три сина Ђорђа Ристића установили су 2016. године награду „Слободан
Тесле, који је на лебанском путу имао две куће Костић“, која се додељује за „Хумор у сатири“.
и велику клонферску радњу. Када је мамина Награда се додељује на Туциндан, петог
колегиница Радојка добила службу у Лесковцу, јануара, на рођендан „Јежа“ и на
замолила је маму да за њу, мужа и три сина традиционалној вечери хумора у позоришту
нађе неки стан. Мама се сетила кума Љубице, „Славија“ у Београду, у улици Светог Саве.
мајке кума Слободана, која је раширених Награду „Слободан Костић“ за „Хумор у сатири
руку примила на стан госпођа Радојку и њену 2016.“ је добио Љубодраг Стојадиновић, а за
породицу. „Хумор у сатири 2017.“ награду је добио
У то време, веома су били тражени Дејан Патаковић. Господину Патаковићу
шпорети, а кум Ђорђе није имао мајсторе, па награду је уручила буразерова унука Лана
је сву тројицу својих синова одлично плаћао да Костић.
му праве шпорете. Тако су они изостајали из У листу „Политика“ од 26. августа 2018.
школе, а Радојкини синови су редовно пратили године, у рубрици „Из историје сатире“,
наставу. Кума Љубица је стално упозоравала Александар Чотрић пише:
мужа да не ангажује синове као мајсторе и да Од „Студента“ до „Баџиних новина“
их не плаћа, јер ће да понављају разреде. Куму Слободан Костић Коста (Крагујевац,
је тај бизнис, који је цветао, био важнији од 1941. - Лесковац, 2011.) био је карикатуриста,
успеха својих синова у школи. Након завршетка писац и издавач. Школовао се и одрастао
школске године, мама је упитала како су прошла у Лесковцу, а дипломирао је на Правном
њена деца. Кума Љубица је одговорила: „ Да факултету у Београду. У листу „Студент“
мене слушав, имала би пет из српски, а они објавио је 1969. текст о филму „Битка на
слушав Ђоку па имав двојку из српски!“ Неретви“. Приказ је био критички интониран,
Од својих родитеља нисам наследио ни с опаскама и замеркама које се нису допале
дар за цртање ни дар за певање. Ипак, волим да ондашњим званичницима, после чега му је
купим добру слику и чујем још лепшу песму, забрањена даља сарадња у листу. Сваког петка
али ми фамилија то не признаје. годинама је у Лесковцу издавао манускрипт –
За мог буразера Слободана Костића није сатиричне „Баџине новине“, у само неколико
се знало да ли лепше црта или боље пише. примерака. Године 2005. објавио је запажени
14 Нова наша реч