Page 16 - NNR 9

ДВЕ ВРЕЋЕ КОСТИЈУ (3)

Александар Стојановић прекинута само у пар наврата – када Борко
свој дунђерски занат, оде да спроведе ван
ЂАВО ИЗА БРАКА, ВРЕБА граница Југославије.
У Русију, па у Швабију. То чинише, не
Повремене батине, честе преваре и толико да би зарадио оно што у овдашњим
константне увреде. Тиме ће Борко частити комбинатима не би у стању, већ из једне
своју жену, у очајничкој потреби да се сасвим одређене намере, која беше позната
освети за дубоки осећај тескобе, који га само уму Милункином.
пратише, скоро од рођења. Намера, која ће постати евидентна,
Милунка ће на мушку силу одвраћати годинама касније, када јој са вучијим
женском интелигенцијом, хладним и не осмехом, буде причао авантуре са лаким
тако хладним бесом, и бескомпромисним женама, у штрокавим механама руских
ставом, који ће бити поколебан само два којих се вртеше дани неусаглашеног пара. вароши.
пута, за све дуге године заједничког Клетвом богова и неплодношћу партнера, Тако је то било. Године су пролазиле,
живота. би одлучено да свађама не сведоче а са њима и крај једног крвавог века у
Биће то трећег дана Маријолине свадбе, наследници Милункиног и Борковог васколикој историји човечанској. Старост
када фамилија Тасиних беше богатија не интелекта. О томе, отворено и људски, је стигла на врата свадљивих супружника,
само за зета, већ и за кћер Арсенову. Тада никад не би речи у дугим часовима ћутања, иако су се они, духом осећали старо још
ће на Милункином скуту, Борко горко сем оног пута, када уплакане очи Боркове, деценијама раније, када им једина сврха
плакати, пијан од шљивовице и туге што признаше слабост. постаде ишчекивање благотворне смрти,
јој не могаше подарити децу. Други пут Поред тињајућег анимозитета, који те алхемије која брише свако зло и сву
ће тло под ногама ове тврде жене, бити међу супружницима постојаше, скоро од патњу. То беше, уједно и последица
измакнуто годинама касније, када ће јој првог дана свадбе, дугачки дани и још дуже вечито затуцане, конзервативне средине
се учинити да се дигоше маглуштине са ноћи, доведоше и до ситуација не увек, лесковачке, која има за циљ унижење
овога света, јер јој је, из суседног кревета, ни по сваку цену, мучних. Он је знао да и слом животне радости у свакоме ко
такође упишан и онемоћао, Борко рекао сваке ноћи, у тренуцима несанице, помно се дрзне да жаром срца свога пркоси
речи које ће убити и њега, а и њу, тридесет прати Милункине покрете, покривајући идиотизму ретроградних људи. Живот
и који дан касније… јој гола рамена, када примети да ћебе иде однесе и приче Милункине породице.
Али, до тога не дође ођедном. Шездесет својим путем. Тасу бог научи понизности, тако што
једна година, десет месеци и шест дана. Никада се није, за дуга века, са свог ће сахранити свога Арсена, кога древно
Толико је прошло од дана свадбе, када се дунђерисања у Русији и Немачкој, вратио пророчанство стиже у виду црног бика,
Таса и Трајко, отац Борков, договорише а да са собом није носио најфинији јелек који ће га убити на начин бесмислен колико
да куће вежу, до оних дана када вечна који је ум овог простог човека, могао да и огаван. Иза овог, тихог човека, као гар
ловишта постадоше дом новим лицима. нађе, као дар за своју супругу. Она се, црних бркова и веђа које се састављаше
Током свих тих година, мало ствари пак, одуживала на једини начин на који у поглед који видеше човекове страхове
остаде на свом месту. Ни ствари земаљске, је знала. Кувањем пасуља са сланином као у огледалу, остаће супруга Дара и кћи
нити ствари божанске. Једино презир или печењем банице за празилуком, тих Биљана.
брачних другова, који то, наизглед, беху наших ђаконија на које је ретко ко остао Након њега, породични аксесоар ће
мимо своје воље. У бег од принудне, имун, а за које је знала да су блиске срцу постати сиромашнији и за наочаре, сада,
свирепе стварности, Милунка и Борко мужевљевом. оћелавелог, Бранка.
кренуше различитим стазама. Радили су то у потаји, као, нехатно, Тај, вечито себи склон човек,
За њу то беше мукотрпна свакодневица, толико природно, да би се човеку учинило тајанствен и показаће се, корумпиран,
испуњена радом од којег пуцају жуљеви да би њихов брак имао савршеног смисла страдаће од мача од кога је и живео. Биће
на рукама, а стопала крваре у гуменим када би до краја века, ћутали и спроводили стрељан за велеиздају, остављајући својим
опанцима. Појење стоке и копање кукуруза, своје ритуале пажње. А причали су, потомцима путоказ фукаре, који ће, неки
низање дувана и берба крушака, тезгарење авај, о погрешним стварима. Као што то од њих, доследно пратити…
на пијаци и утовар сена: за Милунку, не често и бива. Временом, већ оформљени, Маријолу ће смрт снаћи једног
беше друге судбине. тврдокорни карактер двоје особењака, зимског дана, у фотељи крај кубета, док
Јер, човек за смислом трага на свој постаће још неприступачнији за коју са пажњом буде читала причу о полуделом
начин и на неуједначеним местима. добронамерну реч, која долазише са часовничару, који беше спреман и живот
А Милункин начин, беше мазохизам стране. да положи, само да сломи захуктали точак
и трпљење једног промашеног живота. Недостатак деце, оптерећиваше их времена, који нас гази редом, затрпавајући
Мржња се увуче у њено срце. Разочарење на начин, подмукао колико и очигледан. животе, али не и успомене.
због дана који боле као почупани нокти, Приметише то и други. Пар година након тога, исти тај точак
беше спремна да подели са свима, а дакако, Дара, жена Арсенова, беше једна од ће сломити кичму Тасину, након што буде
са Борком. Овај, беше склон другачијим оних нашим мајки од старине, издржљивих пао са мердевина сеоске цркве, решен да
навикама. Јарошћу испуњено понашање у раду и истрајних у болу, спремна на у својој старачкој самоћи, зада одлучан
прикриваше слабост духа, што више пута, жртву и бригу за све и свакога. На њен ударац усуду. Истом оном гаврану, који
по властитим табанима, осети жена његова. савет, да неког малца усвоје, да их под деценијама већ, својим зовом призива
Богами, осетише и неке сеоске фамилије, старе дане чува, Борко одговори злурадим косача смрти, да у своје оборе позове
чије жене беху понижене у виноградској осмехом блудног сина, а Милунка, његове вољене.
колиби Борковој, изграђеној само са једном тињајућом ароганцијом једног затуцаног Неће у томе успети. Поћи ће путем
наменом. ума: “Зар туђо копилче да чувам?!”. ка катедралама предака, у нади очајника
Блудник и распикућа, беше спреман Исту ту реченицу, у бунилу, понављаће да га преко језера уснулих душа, чека
да нагон свој спроводи, неоптерећен и годинама касније, док буде плакала у спокој једне вечне, заборављене земље, где
срамотом ни грехом. самоћи, немоћна да се самостално храни, обитава његова давно упокојена Милева,
О свим појединостима свог неверства, стегнута срца али непоколебљива због и његова, не сасвим охлађена, деца.
причаће, годинама касније, крезубом своје давнашње одлуке и због своје Остаде само Милунка. Богами, само
вилицом старог покварењака, својој пређашње глупости. је она знала колико је пута у наредним
жени, спреман на све да иглама пробурази Живот је текао у уједначеном ритму годинама, пожелела да то није.
сујетно срце једне гадне жене. сеоске доколице, од орања до брања, од
Перипетије загубљеног живота, копања до ткања, дани и године овог (Наставиће се…)
тензија изазвана нескладом у карактерима брачног пара постадоше хомогени у свом
и одсуство порода, све то беху цртице око ритму и свом ништавилу. Колотечина би

16 Нова наша реч