Page 10 - NNR 8

Нова књига Саве Димитријевића: „кАкО јЕ ОПЉАчкАНО ЛЕСкОВАчкО ЗЛАТО 1948.“
ЛЕСКОВАЧКА ПОСЛЕРАТНА „ЗЛАТНА ГРОЗНИЦА“

Док писац, песник, моћнији играо. Комшије су се
драматург, хроничар пише замрзеле међусобно, народ је
књигу, он има у глави идеју како подељен, зла крв је пала, а рука
ће та књига изгледати и шта која помера фигуре је остала
ће читалац, тај имагинарни, непозната и недодирљива. Као
идеални читалац за кога се и увек у историји.
пише, у књизи прочитати. Како рече један од
Али, врло често, та ствараочева учесника ових догађаја: „Нека
почетна идеја постане нешто им Бог плати за оно што су
сасвим друго, нешто чему учинили.“ А ова времена, да
се писац није надао. Такав се опет послужим реченицом из
је случај са књигом „Како је сведочења једне Лесковчанке,
опљачкано лесковачко злато „била, не поновила се“. Колико
1948“. снаге као народ имамо да не
Сава Димиријевић је у овој понављамо своју историју
књизи хроничар у најбољем – заиста не знам. А колики
смислу тог појма. Он има је значај вишедеценисјког
истанчани осећај кога да хроничарског рада Саве
интервјуише, где да закопа да би Димитријевића на откривању
нашао потребне информације. и бележењу злочина Озне/
И уз то, тамо где је потребно, Удбе у лесковачком крају – то
поткрепи својим запажањима могу само да наслутим. Време
или коментарима: ни превише које долази тек ће показати
па да постане важнији од сву снагу коју ове реченице
записаних сведочења, а опет ни из прошлости, забележене на
премало па да га у сопственој чистом лесковачком дијалекту,
књизи не буде. у себи крију. Постаће, и то врло
Замишљена као збирка скоро, књиге попут ових које
сведочанстава о томе како су радио барабар, „у две смене“, у случајним сусретима, Сава Димитријевић пише –
Удбаши, а све „у име народа“ и а у чијој кући је и рођена жена шапутањима, пребацивањима праве историјске читанке које
освојене слободе, уништавали живела „ко у затвор“. Преплићу или жаљењима, да није било ће, ако Бог да, заменити оне из
читаве породице предратних се казивања различитих људи, важно на којој страни се којих српска деца тренутно уче
индустријалаца, ова књига жена, родитеља и деце, рођака обичан човек у тим временима своју историју.
заправо прати пропадање и пријатеља, сведока и жртава, нашао; било да је стајао на
Лесковца који је био велики и оптужених и иследитеља... једној или на другој страни Др Милена Илишевић,
значајни индустријски центар Тако већина сведочења добија шаховске табле, био је само Велика Биљаница
између два рата. И уместо да у потврду, успутну, из уста неког фигура којом се неко много
њој читалац само сазна коме је другог учесника тог чудног
колико „наполеона“ узето и ко времена. МАШТА
је кога криво оклеветао, пред На почетку је све јасно:
читаоцем се појављује читава лесковачки индустријалци који
плејада живописних ликова, су поштено и вредно радили Тврђава има страшни зид,
људи од крви и меса, онаквих од јутра до мрака и стицали Да је брани од освајача, лопова. Да заустави и најјачи вид.
какве ни најмаштовитија како би обезбедили децу и Ум неких, сличну црту има.
фантазија није у стању да унуке, постали су недужне Да чува од гадости и свега што не штима.
осмисли. Они кроз своја жртве режима који је одлучио Клинци који данас, као онда, имају крупне очи;
сведочанства и кроз сећања на да државу прави на отимању Имају особен штит, који не смета, нити кочи.
оне о којима причају, заправо и пљачки. Са друге стране су Тај штит се зове машта;
најпре исцртавају контуре Удбаши, милицајци, иследници,
старог Лесковца којег млађе судије. И читалац нема сумње То је змајева, сирена и вештица, пуна башта.
генерације не памте, а затим ко је ту добар, а ко лош. Њоме харају диносауруси, чаробњаци и виле;
те контуре почињу да добијају Међутим, како се сведочанства Ту су фрулаши, генерали и девојке са косом од свиле.
боје. Они који се још сећају одмотавају, полако постаје Поштен политичар, начитан бик, ајкуле које лете;
старог сјаја малог Манчестера, јасно да су сви били жртве: и Том месту не можеш ништа, ти зли, погани свете!
а којих је све мање, читаће они који су бивали осуђени, Машта чува и успомену на њу.
ову књигу са сетом и тугом. али и они који су им судили; Стару љубав. Курву. Принцезу. И Јесењинову Тању.
Са друге стране, они млађи, и они који су бивали криво Ту увек сигуран и спокојан буди.
добиће могућност да на старе оклеветани, али и они који Не могу ти ништа богови. Још мање, људи.
оронуле виле и палате које још су клеветали... Прави „зли То тајновито место зове се машта.
одолевају зубу времена или су момци“ нису се појављивали на
претворене у модерне кафиће позорници. Они су прекрајали Свега доброг и злог на овом свету, то је башта.
и продавнице, на фасадама законе, издавали наређења, код
испишу имена власника, да у њих је завршавало злато, а да Александар Стојановић
њиховим двориштима замисле обичан човек никада није успео
босоногу мусаву дечурлију ни имена да им сазна. У већини
која су маштала о неком лепом сведочења, то су једноставно
животу у слободи коју нису „они“. О њима се слутило али
искусили. се није говорило.
Полако, реченицу по Годинама после несрећних
реченицу, сведочанство по догађаја из 1948, описаних
сведочанство, слушамо о у књизи, док су потомци
томе ко је како градио своју страдалника, или сами
фабрику, кућу, дућан, ко је са страдалници још били живи,
радницима био пријатељ и полако је излазило на видело,

10 Нова Наша реч