Page 14 - NNR 8

Страхиња Т. Костић
ЗИМА БЕЗ ВРАБАЦА (5)

Сећање једног Мурџомалца

Тако код нас, у Мурџој мали, што би рекао али краставци несу као од прошлу годину, па Монополу за дуван. Лесковац је тада, од
храбри војник Швејк, живео је чика Столе, ћеш да извиниш овај пут!“ Када сам, много када почиње моје памћење чаршије, имао
шумски радник и повремени наплаћивач квита година касније, свратио до Дулета Таратумбе, пет локалних возова до Ниша, два путничка
на сточној пијаци. Најмање двапут годишње код Каспаровог моста, да ми удари блокеје, воза, два брза воза и један експресни воз
је, по мишљењу његове жене тетка Десе, видео сам у радњи једног старца који ми је (до Београда и Скопља, односно до Солуна
чика Столе „... ептем умирао“. личио на чика Столета. Нисам се преварио. и Атине). На излазу из станице чекају
„Деца, брзо до доктора Дисија. Столе „Ви, Београђани, ме не препознавате. Да ти фијакеристи. Фијакером, лаганим касачким
само што неје умреја!“ Ми одмах одјуримо поштено кажем на твоје питање, живим ко кораком мршавог коња, кренеш ка чаршији.
до доктора Боре Јовановића, званог Доктор куче у цегер, од како ми је Деса пре седам Фијакериста трља руке због неочекиване
Диси, чија је кућа била у непосредној близини године умрела“. зараде, јер си се упутио ка рођаку чија је кућа
Гаретове палате. „ Кажите на Десу да ћу Доктор Диси је лечио и моју фамилију испод болнице. Ем је пут дугачак, ем може да
брзо да дођем. Имам само на једну жену да из Доњег Трњана, јер су моји имали највише те упозна са целом лесковачком чаршијом. Пун
дам инекцију!“ Тетка Деса се обрадовала, поверења у крупног доктора и у крупног си утисака, а фијакериста не престаје да прича:
склања метле из дворишта у шупу, „кој тури ветеринара. А сељачко поверење је слично „Господине, ово неје ништа што сам ти ја
овај искљоцани лонац, ће се посмешим код аксиоми. Не мора да се доказује, а види се. зборија. Људи пописмени од мене има боље да
доктора“, „ прошли пут је рекнаја да неје ни за Доктор Диси је саветовао мог брата Драгог ти казују за наш Лесковац“. Претпостављам да
болницу, ни за Ниш“, узмувала се тетка Деса. да је, због високог крвног притиска, нарочито ти фијакериста, пре шездесет година, није баш
Међутим, доктора Дисија још нема. „Деца, опасно јести реш печену прасетину. Када га рекао све, те узимам слободу да те упознам још
идите видите да л` иде доктор Диси. Столе је Драги упитао: „Шта можемо ми Костићи и са нечим, што није на одмет да знаш.
ће ми умре на руке!“ Ми трком до кафане Савићи да учинимо за нашег доктора Бору?“, Када се, 1939. године, у хотелу „Костић“
„Последњи грош“, одакле се види ћошак доктор Диси му је поручио: „Да ми донесете приређивао бал свих еснафа у Лесковцу, уз
Вардарске улице где мора да се појави једно женско прасенце реш печено, али са покровитељство Трговачке банке, присутне
доктор Диси. И заиста, после дужег чекања, мочу. Прошли пут сте донели мушко прасе је поздравио градоначелник господин
доктор Диси, крупан човек у белом мантилу и без мочу. Измацкали сте. Саг да донесете Бабамилкић, похваливши предузимљивост
и великом црном докторском торбом, женско прасе реш печено са све мочу. Знам Лесковчана у банкарству, индустрији и
приближава се Мурџој мали лаганим кораком и ја да мацкам“. Мурџомалци, Лесковчани и трговини. Замолио је да се о томе више пише
забацујући торбу у полукруг. Заједно са њим моја фамилија су, заједно са доктором Дисијем, и иста унапређује, мислећи на лесковачку
улазимо у двориште чика Столетове куће. били сведоци развоја наше медицине, почев способност проналажења нових послова. Не
„Докторе, Столе је много болан. И воду слабо од прашкова, пилула, инекција и рендгена. дуго затим, из бербернице „Елита“ изашла
пије. Које ћу ја да работим без њега?“- плаче „Умре, а бија је на рендген“. После су дошле је прича непознатог аутора: „У бродском
тетка Деса. „ Има лек за сваког, па и за Столета. операције, ултра звук, скенери, магнетне дневнику Колумба је забележено да је,
Неје више окупација, па да вам правим резонанце, гама ножеви и остала медицинска искрцавши се 1492. године на америчко тло,
прашкови“,- објашњава доктор Диси, седајући достигнућа, укључујући трансплантације и Колумбо међу Индијанцима затекао и једног
на једину столицу са високим наслоном. „Десо, протоколе лечења. Постепено смо схватили белог човека. Изненадивши се, Колумбо га
јел пристигај доктор. Глува ли си?“- дере се да развој медицине иде у правцу да умремо је упитао: „ Одакле сте ви дошли овде међу
из собе чика Столе. „ Ниста му неје чим вика здрави и потпуно излечени. Индијанце?“ Бели човек му је одговорио: „Ја
ко селски биров“,- смешка се доктор Диси, и За нас, Мурџомалце, говорило се и говори сам, господине, из Лесковац“. „Где је то?“ „Тај
наставља: „ Досај вам доктор у кућу, а да л` да смо циције. Када сам служио војску у Лесковац је близу Локошницу“. „Па шта радите
имате топлу воду и сапунче и пешкирче да га Загребу, многи од Београђана, Словенаца и овде?“ „Ја, господине, продајем на Индијанци
посипете, јер доктор Диси прегледава само Шумадинаца, отворено су ми цицијаштво нас туцану и алеву паприку!“
са чисте руке?“ „Имамо докторе, само смо Лесковчана стављали пред очи као неизлечену
се због болест од Столета мало узмували по шугу и непоправљиву грбу. Пошто сам имао (Наставиће се)
кућу!“- извештава најмлађа чика Столетова пара, а и мој отац је свој понос, што је дочекао
ћерка. „Досај вам доктор у кућу, а да л` имате да сина пошаље у војску, одржавао слањем
неко мезе да доктор замезети сас вас, почим се значајних новчаних уплата сину војнику, решио
несмо скоро видели, па да кажете на вашега сам да једног Словенца и двојицу Београђана
доктора да л` се неки оженија, можда се неки частим буреком из једне пекаре на Чрномерцу,
из вашу фамилију призетија, а можда сте неку верујући да нас више неће оговарати. Преварио
девојку и одали, а вашег доктора несте викали сам се, јер су они проширили причу и на
на свадбу. Да вам кажем ако не знајете. Моја Пироћанце. Видим да узалуд трошим паре,
најубава песма је „Стојанке, бела Врањанке“. те почнем да купујем бурек само за себе.
Њума кад чујем, искам да плачем.“ „Докторе, После дужег размишљања, схватим да ми
ће да буде и мезе и причање. Одали смо стареју Лесковчани правимо разлику између шкртости
у Доње Стопање код домаћини. Столе, докторе, и штедљивости, док остали мисле да је то код
само што неје умреја“,- јада се тетка Деса. „ нас исто. Шта да радим. Чувам паре и само за
Полако. Померите се с врата. Ја ћу ги запнем себе купујем ил пљескавицу, ил шкембићи,
изнутра, јербо мора доктор да буде сам са ил густу чорбу, ил печење, ил
болесника, а не да му други шапка шта је на „... пилче што је кљуцало поза кућу“,
Столета. Неје он мутав“,- уђе доктор Диси у пошто сам одавно преболео мој цицијашлук.
собу код Столета. И затвори врата. Изашавши Хвала Богу да сам се ослободио једне мане, те
из собе, обрати се присутнима: „Добија је могу сада, када сам сâм у соби, да бројим моју
од моју страну и од моје знање специјалну уштеђевину. Као прави Мурџомалац, нисам
инекцију. Десо, муж ти је ко јелен трећак. За луд да било коме кажем колика је.
два дана има да рипи из кревет!“ „Докторе, Лесковачка чаршија је почињала и
бог ти дао здравље. Припремила сам ти мезе, завршавала се на железничкој станици и

14 Нова наша реч