Page 7 - NNR 6

У СПОМЕН ПЕСНИКУ

Драган Радовић

крупна и потресна, колико повлачила сузе радови, беседе – дело достојно златопечатних
из срца у очи. Неизмеран губитак, горчина и признања – наставља да живи, и као верига
празнина, превазилазе снагу душе, изнад су задржава своју душу након смрти.
сваког разумевања.
Драган Радовић, чије је срце куцало за
мало десетлећа, минуо је млад у лицу и у пола
речи. Смрћу неправедном и неразумљивом, коју
је оправданије назвати погибијом, брутално је
докрајчена песма живота.
Изговарајући спомен-слово, које није
потписника ових редака, него одјек гласова
Радовићевих пријатеља, поштовалаца, читалаца
и културне јавности – суочени са празнином која
остаје и коју ће осетити посве ужа заједница
којој је он припадао – видимо да године нашег
живота „као уздисаји пролазе“, растанци руше
лепоту пријатељства и снова, односе радост
сусрета и топлог присуства драгог бића. Пун
губитака, жаљења и немира, живот је тамно
огледало, ружан као ружан сан и зла мађија.
Мало коме се сунце насмеје, коме слети на
рамена анђео који милује. Као разбојиште, као
висораван који одвајкада постоји, смрт нам крај
срца спава, и све наше љубави јесу у њеном
крилу. Увек јој идемо у сусрет.
У јеку вируса „Корона“, тмаста сенка смрти И да не умножавамо више речи.
пала је преко нас, и сад смо сиромашнији за Живот и дело угашеног песника, усмерени
један мио и топао лик. Непоменица је ударила оплемењивању људског рода, доброти и лепоти,
и погодила изабраног од изабраних; и ми се, можемо назвати путоказним. Песник Радовић је
с болом и осећањем ненадокнадивог губитка, показао да умеће и знање не дарују музе, него Сиромашнији смо за један живот, за
опраштамо од књижевника и уредника часописа се присвајају даром и маром, оним златним одлазак човека и доброте кога смо сви, без
Наше стварање, јавног и културног радника. степеницама преко којих се пењемо, као у разлике, волели, са којим смо везивали свој рад.
Драгана Радовића (1955–2021). небеса, у храм науке и уметности. Творац дела Цењен од оних који могу дати оцену,
За опроштај ваља наћи најподесније и истине и лепоте, дајући животу све, песник заслужује да га се сећамо по дужности и
најлепше речи које имамо у свом језику. Речи Радовић мало оставља смрти. љубављу која се не хлади и не пепели, јачој
угаситих боја и стишаног тона, у које може да Песник Радовић нестаје као биолошко биће, од времена и заборава.
стане наш жал. Али, нема те речи – ма колико али песмарице, роман Златне кочије, научни Тихомир ПЕТРОВИЋ
ЧИКА ЂОЛЕ

Вест о смрти Ђорђа Балашевића, потресла
је регион. Чувени кантаутор је преминуо у 68.
години, услед здравствених компликација због
којих је претходно био хоспитализован. Иза
себе је оставио…памтићемо га и по…Време и
место сахране ће бити накнадно саопштени….
Овако изгледа крај. Штуро, формално и
званично. Статистички. То је уједно и све оно
што чика Ђоле, никад није био.
Макар се тако чинило оној сањалачкој
души, чији дом беше празнина, а пут, амбис.
И лутање.
Тада, они који имаше довољно среће,
упознаше креацију једног исконског генија.
Оног који више није са нама.
Да нас учи како да волимо, да маштамо,
да стремимо. Да живимо.
На крају, да упамтимо да у свом лутању,
нисмо изгубљени. Да нисмо сами.
Бистрооке је најбоље разумео онај који
их је и измислио.
Избеглица из бесмисла. Стари момак.
Панонски морнар. Чика Ђоле.
Док се неверник, син јединац, последња У њима, ових тужних сати, живи ратник ће то од горе видети све. Онај, који није лузер.
невеста, Васа Ладачки, Оливера, Буба Ердељан, паорског срца. Све док не падне ноћ. Тада Напослетку, знали смо ко је он. Наш неко.
Бане, стари Несторов, друг из детињства, треба препливати Дунав. Или чекати да Тиса Чему сузе, лепа жено?
рингишпил, пар мандарина и мали бели зец, надође. Или, отпевати успаванку за дечака. За “…не прави од туге, науку…”
лепа протина кћи и на стотине других јунака, човека са месецом у очима. Стаде све, само живот прође...
опраштају од свог ствараоца, читав један Јер, сутра ће почети још један дан без ње. Е, мој чика Ђоле…
универзум малих, обичних људи, као да дише Принцеза ће се можда јавити.
на шкрге. До тада, остаје нам то што се волимо. Неко Александар Стојановић

Нова наша реч 7