Page 9 - NNR 48-49

неке генералне приче, ја први пут имам слику свесни да нам полако ствари измичу, измиче нам
детета које је са 12 година возило трактор и традиција, култура, прихватамо неке ствари...
спашавало породицу... То је пријатељ с којим Овде људи више слушају западњачку музику
двапут недељно пијем кафу. Ми нисмо били ...Било је тешко и кад смо ми овде
свесни тога када се то дешавало, барем ја, јер одрастали, ја сам на факултет кренула 1993.
сам тада ишла у средњу школу. Ми смо касније године, фамозна година инфлације које не
осетили Косово и бомбардовање, али некако желим ни да се сетим, али смо некако веровали
човек постане отворенији, толерантнији, има да може да буде боље, покушавали да нешто
више разумевања када упозна те људе и њихове урадимо. Чини ми се да сад људи немају воље
судбине... да било шта покрену и то је оно што ме боли.
ННР:- Шта се десило са песникињом из Боли ме и то што неко само зато што не живи
средње школе? овде има пристојан живот. Ја сам била прва
Илишевић:- Стално ми је смешно кад се против тога да се „бежи“, сад то више не видим
сетим... Када је Вили Хубач својевремено писао као бежање, статистика каже да више људи
за „Нашу реч“ ја сам била у средњој школи и живи изван Србије него у њој и да они много
објавила књигу песама, онда су се шалили с више чувају традицију... Некако док се не оде
њим да пише фељтон о Милени. Он је знао да све схватате здраво за готово. Ја тамо много
каже - написаћу шта си рекла без да ме пита... То више имам жељу да одем у српску цркву него
овде, јер сте овде као свој на своме, а нисмо
Знам да постоји катедра за хрватски језик и да је неко лепо време кад сам познавала неке дивне свесни да нам полако ствари измичу, измиче нам
њихова држава страшно много улаже у очување људе. На жалост, неки од њих више нису живи, традиција, култура, прихватамо неке ствари...
језика. На жалост, сиромаштво и проблеме које с некима сам и даље у контакту... Песникиња
имамо у Србији рефлектујемо и на дијаспору. није нестала, али као што је неко рекао до 25. него људи на западу. Моје дете у Аустралији
Та ситуација траје мало дуже и требало би да године смо сви песници... Касније сам се бавила игра фолклор, а дете моје сестре у Србији игра
се озбиљније тиме позабавимо. књижевном критиком, есејима који су имали латино плес, што је дивно, али када овде неком
ННР:- Када се говори о Аустралији, овде неку поетску жицу... Сад само понекад пишем, кажете да игра фолклор први коментар је да
се има утисак да су људи из бивше Југославије више сам усмерена на предавање, уживам са је то сељачки и то је страшно. Оно што сам
тамо страшно подељени. Какви су међусобни студентима... Оно где видим себе као песника видела у Аустралији и што мени страшно фали
односи међу људима и децом који су тамо је то што су моја предавања мало необична, је поштовање сељака. Тамо ме је фасцинирао
отишли из Србије, Хрватске, Босне...? што се и допало мојим студентима, што стално пољопривредни сајам, с којим поштовањем се
Илишевић:- Ја живим у делу Сиднеја коментаришу и што је био један од разлога они односе према сељаку, јер је сељак онај ко
где је углавном смештена наша емиграција. за ову награду. Студентима се допала моја храни земљу и он је тамо господин. Код нас је то
Сваког семестра имам двоје или троје деце непосредност, имам мало „блесаве“ слајдове, увреда и када будемо то схватили и променили.
-Сваке године Универзитет Западни избегавам дефиниције, јер их ни студенти не Ја с поносом говорим да сам из Велике
Сиднеј додељује награде најуспешнијим воле, граматика је сувопарна, а ја се трудим да Биљанице, а не из Лесковца, ја сам 10-15
професорима. Велика је част и привилегија им приђем на мало другачији начин... Имам и година пре него да одем у Аустралију провела
бити добитник јер је одлука коме ће награда неки мало личнији приступ који тамо недостаје. у Београду и често заобиђем Београд. Одем на
припасти базирана на оценама студената Професори су образовани, имају довољно пар дана, али најчешће са аеродрома идем право
и колега. Драго ми је да су људи са којима знања, али генерални коментар људи који су за Лесковац. Поносна сам што сам са села,
радим препознали посвећеност у мом раду се овде школовали је да нема личног печата. поносна сам на начин на који су ме родитељи
са студентима. Они ће вам све рећи о књизи из књижевних васпитали, то је неки домаћински дух који нама
критика, али неће рећи мени се ова књига свиђа недостаје... Ми покушавамо да будемо Америка,
које су дошли из неких наших република. Неки или не свиђа. Ја имам мало другачији приступ да будемо запад, али зашто би смо били нешто
од њих знају језик, неки не знају, већина их ...Мислим да је тамо свима онима који што нема традицију? Тамо колико можемо у
је рођена у Аустралији, то су деца од 20-ак су отишли доста онога због чега су отишли, нашој заједници упорно истичемо какву културу
година, рођена после ратова... Мени је драго кад и то се види. Срби су и даље толерантни, на и историју имамо, јер ми заборављамо ствари
их видим и ја још увек живим у Југославији, жалост лако заборављамао неке ствари, можда којим атреба да се поносимо, а истичемо
мало носталгично... Не видим да има проблема и олако праштамо, Хрвати ће пре одлучити ствари којих би требали да се стидимо. Колега
између њих, углавном се сви држе своје да свама причају енглески, а Срби ће једва Аустралијанац ми је рекао да треба да се стидим
заједнице, имају своје клубове... Раније је било дочекати да причају... Опет, све то зависи од тога што сам Српкиња, али сам му објаснила
више проблема, сада се то већ све стишало, људи човека, имате добре и лоше људе и на једној ...Ми покушавамо да будемо Америка, да
гледају свој живот, а када сте окупирани својим и на другој страни. Опет наши људи ће птре будемо запад, али зашто би смо били нешто што
животом, када имате о чему да бринете, онда се отићи код лекара Хрвата или Бошњака него код нема традицију? Тамо колико можемо у нашој
не бавите ни национализмом, ни патриотизмом, „странца“, поготову старије генерације које заједници упорно истичемо какву културу и
једноставно, гледате своју породицу. Оно што не знају језик. То је један микс којем је главна историју имамо, јер ми заборављамо ствари
сам и чула од људи који тамо живе је да нема водиља практичност и шта је лакше... којим атреба да се поносимо, а истичемо
неких проблема... Стицајем околности знам ствари којих би требали да се стидимо. Колега
жену из Власотинца, чије дете игра фудбал, и и неко је то прокоментарисао као комбинацију Аустралијанац ми је рекао да треба да се стидим
када су између себе играла два српска клуба, мог карактера, српског ината и европског тога што сам Српкиња, али сам му објаснила
родитељи су се посвађали, малтене побили на образовања. И ја то не бих мењала. да то што он слуша није Србија. Волела бих
утакмици. Наредне недеље су отишли да играју ННР:- Шта вас сваки пут изненади кад да ово што се дешава је само пролазно, да не
морам да видим своју другарицу с којом сам
са хрватским клубом и она сама каже да је се вратите у Србију и Лесковац, било добро одрасла како рачуна који колач од два мање
отишла тамо с астрахом, али да су имали леп и или лоше? кошта и да сто динара одлучује шта ће детету
пријатан дочек. Мислим да је тамо свима онима Илишевић:- Сваки пут ме позитивно направити за рођендан... То су ствари које јако
који су отишли доста онога због чега су отишли, изненаде људи и појединци који и даље имају боле. Медији су ту јако важни и они треба да
и то се види. Срби су и даље толерантни, на љубав према другима. Оно што је проблем је промовишу неку другачију Србију, јер ми се
жалост лако заборављамао неке ствари, можда што ти људи не могу да се уједине, што не чини да одрастају генерације које не знају за
и олако праштамо, Хрвати ће пре одлучити могу да покажу своју снагу, а можда највећи боље и друго, прихватају само оно што им се
да свама причају енглески, а Срби ће једва проблем је нека апатија и безвољност. Било је пласира, оно што је најгласније и најбучније,
дочекати да причају... Опет, све то зависи од тешко и кад смо ми овде одрастали, ја сам на а то је најчешће и најгоре...
човека, имате добре и лоше људе и на једној факултет кренула 1993. године, фамозна година
и на другој страни. Опет наши људи ће птре инфлације које не желим ни да се сетим, али да то што он слуша није Србија. Волела бих
отићи код лекара Хрвата или Бошњака него смо некако веровали да може да буде боље, да ово што се дешава је само пролазно, да не
код „странца“, поготову старије генерације покушавали да нешто урадимо. Чини ми се да морам да видим своју другарицу с којом сам
које не знају језик. То је један микс којем је сад људи немају воље да било шта покрену и то одрасла како рачуна који колач од два мање
главна водиља практичност и шта је лакше. је оно што ме боли. Боли ме и то што неко само кошта и да сто динара одлучује шта ће детету
Опет, људи који су прошли кроз рат и који су зато што не живи овде има пристојан живот. Ја направити за рођендан... То су ствари које јако
изгубили некога другачије на то гледају, ми сам била прва против тога да се „бежи“, сад то боле. Медији су ту јако важни и они треба да
који долазимо из Србије имамо мало другачији више не видим као бежање, статистика каже да промовишу неку другачију Србију, јер ми се
однос према томе, имамо своје вековне више људи живи изван Србије него у њој и да чини да одрастају генерације које не знају за
непријатеље, нисмо били у директном сукобу... они много више чувају традицију... Некако док боље и друго, прихватају само оно што им се
Ја се нисам раније сретала са избеглицама из се не оде све схватате здраво за готово. Ја тамо пласира, оно што је најгласније и најбучније,
Босне и Хрватске на тај начин, мени су то све много више имам жељу да одем у српску цркву а то је најчешће и најгоре...
биле приче с телевизије, неки бројеви, цифре, него овде, јер сте овде као свој на своме, а нисмо Разговарала Љиљана Стојановић
Нова наша реч 9