Page 13 - NNR 45

БИРТИЈА

Ноћи су дуге и хладне, само понегде,
прекинуте седефним месецом и нејасним
звездама крај њега. Тишина је дубока, а уздисаји
касне јесени јасни и мучни, нарочито у овим
крајевима града где још увек постојано и засад
неометано, расте дрвеће. У београдску ноћ,
тај је младић, улазио сам и нимало сметен
одсуством туђих мисли и неиспуњених жеља.
Ветар пирка кроз ретко, дебело грање дрвореда
липа и оног другог, немиришљавог жбуња.
Тротоар је мокар од слабашне, милозвучне
кише, а земља, иначе утабана и гола, сада
је смеша природних састојака, људских
отисака и псећег измета. Гримаса гађења и
недвосмисленог беса проструји жилама тог
момка неодређених година, али јасне сврхе
и склоности. Ове вечери, он не иде у посету
некој градској кафани. Пијанство у друштву
вршњака, знаних и незнаних хероја скромних
жеља и младих година, оставља за неки
други дан. Вечерас, он гази улицом, бирајући
путељке ближе слабашним уличним лампама,
избегавајући возила нервозних шофера.
Пролази неким једносмерним сокаком,
удесно, поред неког градилишта, на којем,
дању, доминирају звукови припитих радника
и старих мешалица, мириси препржених
кобасица, млаког пива и недовољних зарада.
Када се продужи даље, долази се до авеније бакшишу који недостаје и навикама које је другови, студенти из других, мирнијих крајева
уоквирене столетним јасеновима, а након тога, тешко објаснити. земље, му не дају за право.
до шуме, створене према потреби и укусу ових, Воли да седи у неком ћошку, за столом који Војвођанин Алберт, родом негде из
неко би рекао, слабашних и на тежак живот као да је створен за оне који не умеју увек да околине Банатског Карловца, анемичан и далек,
ненавикнутих људи. Ту, исти ти људи, довлаче ставе границу између реалности и универзума углавном ћутке посматра представу пред собом,
своје старе кости, млада срца или шапе керова маште. смејући се несналажљивости овог нервозног
разних облика и шара, ради разоноде, разговора У ту биртију свраћају разни. Друштво из прекодринца. Он је овде дошао на ферију од
или размишљања у тишини шуме. Мало даље, околних блокова, та самозвана и неутемељена једноличних равница, крвавица и жита.
уз тај широки булевар, који је током историје елита. Радници из провинције, српске или Ближе вратима, а наспрам банаћанина,
толико пута мењао назив, да вероватно више босанске, који трбухом за крухом дођоху овде, у седи, широк и распојасан, Лесковчанин Милан.
ни сам не зна како се зове, пружа се поглед на град дима, гужви и не нарочито лепих манира. Галамџија по природи, он растерује госте
стамбене квартове и димњак топлане. Из њега Ту воле да седе и вечито припити свештеници својим силним смехом и пошалицама које
куља нечиста материја, која потврђује тачност из оближње цркве, коцкари из кладионице од знају да чачну човека на место где је најтањи.
календара и скори долазак зиме. Негде између преко пута, ситни дилери и таксисти на црно. Тешке нарави, склон кавзи и непријатности,
зграда, с једне, и шуме, са друге стране, налази Викендом, након недеље предавања и читања, он је разумевање за свој јад нашао у овој
се чистина. Њом доминира неки хришћански ту долазе и студенти околних факултета. Човек необичној чети студената, различитих по
храм. Одатле, звоњава тера нечисте силе са их може затећи како заједно, момци и девојке, пореклу и судбинама, а истим по опредељењима
прерија овога света, на сваких сат времена, наздрављају положеним испитима и животу и наукама.
плашећи не само вештице, већ и пролазнике, који их, са различитих страна, скупи и под Док киша полако појачава, слузећи прозор
који врло често умеју да сочно опсују ту божију небом београдске вароши, уједини. једнаких ивица, атмосфера се у овој скученој
заповест по којој треба престравити сваког, Теме су, како се може и претпоставити, биртији греје дуванским димом, испарењима
живог или мртвог, у прецизним интервалима, различите. Млади причају о љубави и попијених пива и влагом знојавих чела. Чује се
када се казаљке поклопе. шаљивој страни својих дана. Стари, о далеким кљоцање кригли и пивских флаша, галама, смех
Пролазећи поред цркве, младић примети успоменама које оживљавају после неколико и спорадичне, неизбежне псовке. Пију, богами,
да бог, ако стварно борави и у овој „кући“, чаша мрког пива. Ови домаћи, говоре о истинама сви. Што због викенда, који значи одмор. Што
мора бити безбедан и безбрижан, јер се свуда оних који су век провели на бетону престонице, због редовних трамваја, који ову пивницу вежу
око црквеног имања пружају дебели зидови, несвесни ширине света и дубине разочарења са ближим и даљим сокацима и дубоко у ноћ.
опремљени савременим системима видео који се крије нешто даље од наплатних рампи. Након неколико кригли пива, душевни мир
надзора и аларма. Само на тренутак, онда Они други, вечити скоројевићи чудног дијалекта маскира недаће живота и онога што те недаће
када је пролазио поред, за цркву резервисаног и погрешног акцентовања, након неколико тури, изазивају.
паркинга, том младићу паде на памет грешна беседе о својим родним местима, о људима и На крају, после литара и литара попијеног
мисао, да исти тај бог има одличан укус и догађајима који су у њиховим очима, узвишени, пива, брише се међа између домаћих и страних,
када је избор аутомобила у питању. Попови су што остали, који их не знају, не могу да схвате старих и младих, па се заједнички певају песме,
одиста гласници речи и мисли божије, пошто им и прихвате. То је, дакако, повод за жустре које је, дотле неприметан, иницирао неки
мудрост његова омогућава да кајмак загробног расправе. кржљави транзистор.
живота скупе док још бораве под небесима Неки Ацо, мршави момак слабе браде и Дотле изолован и мало запажен, момак,
земаљског света. дугих, готово женских, прстију, рођен негде у самотњак, одлучи да напусти бележење онога
У сенкама скривена, заклоњена, с једне близини Бањалуке, жустро се брани од насртаја што осећа и види, и да се придружи гомили
стране, црквеним плотовима, а са друге, својих другова, шаљивџија, који у његовом распојасаних, пијаних и пролазних.
усмерена на чељуст шумске таме, налази се нека имену и родном крају проналазе сумњу у Док киша пада, а оштар новембарски ветар
омалена биртија. Скровита, мајушна, и, може се порекло и веру. сабласно ломи грање, оближња црква ћути.
рећи, неугледна, она чврсто држи позицију на „Ма шта ти је, болан, ја сам Србин, нема Само ова мала биртија, испуњена истим таквим
месту где се укрштају природа и пожуда. Момак ту шта. Дјед ми је био Аћим, од чувеног Гојака, људима, живи необуздано и неоспориво.
је ту сталан гост. Конобарица, нека омања жена, који се у Бањалуку досели некуд из Србије, у Тако се завршава ова прича.
дебелих подлактица и пискава гласа га је већ неко вријеме пре Тита.“
упамтила. Додуше, не по имену или животној Ништа то не вреди несрећном Босанчету, Александар Стојановић
причи, но према скромним поруџбинама, ни набрајање отаца, ни крштено име. Његови
Нова наша реч 13