Page 8 - NNR 35

Око културе
ПОЗОРИШТЕ У ПАЛАНЦИ

Пише: др Вјачеслав Нешић Шта знају оне замлате и лузери у провинцији, други хећим: „Да могу умро за те“, a она, на смрт
б’ш ме брига, могу да их мунтам како ја хоћу. болесна, каже: „Нити болуј, нити умри за ме, скин’
Бављење позориштем - поготову лесковачким Нећу много да џгајем, али уз добру габелу ћу доламу па лези уза ме“. То њено, болесној и на
Народним позориштем - у средини каква је здудам представу - што је и довело до тога, да самртној постељи: „...скин’ доламу па лези уза ме“
лесковачка културна краткодневница, мукотрпан аметом промаши последице и узроке позоришног је примамљивије, путеније и пожудније од позива
је и незахвалан, али у исто време пријатан и мени бивствовања у провинцији. Није позориште надрнданих „белих“ снајки: „If you don’t wanna
драги чин. Немајући великих претензија, ни трапава имитација живота, симулакрум, већ сам fuck me baby, baby fuck off…“ Знате шта хоћу да
жеља да својим текстовима о представама које живот, онакав каквог га је видео и доживео сам кажем, да не цртам. Све ово зна и Редитељ, али
су на репертоару ЛНП будем критичко перо које аутор приповетке, г. Домановић. Позориште је, и зна да се увлачење тј. ректална спелеологија
ће својим ставовима изнесеним на страницама како каже И.М., као агора где се отварају важна добро исплати – показао онај рипајући аплаудер
Нове наше речи, бити врховни ждрец лесковачке друштвена питања. Међутим, редитељ овог па га „метнуло“ за амбасадора - па је подлегао
позоришне мисли, већ само потребу, јачу од позоришног комада, тежећи за егзибицијом, сопственој пропаганди. Међутим, дозваће се
разума, да својим текстовима отргнем од заборава сензацијом и квазиеротиком, тамо где им место „максуз редитељ“ памети, кад тад и, као вузле,
и пролазности времена, ако је то икако могуће, није, или користећи стереотипе (шврћкање persona промениће начин деловања када и ово време,
неке позоришне играрије, неке глумце и њихове dramatis по позоришној сали, међу гледаоце) ово „златно доба“, као и све до сада, истекне и
улоге; да остане живи запис о њиховим сновима, својим ограниченим стваралачким могућностима, када дође неко друго време, време када луткари
које су преносили и приносили Лесковчанима, у тежњи и жељи за као „савременошћу“, све по мењају своје марионете, које су само привремено
на позоришној сцени ЛНП. Да нове генерације ладу да га не познаду - упропастио овај позоришни одложене у фијоку.
Лесковчана упознам са: репертоаром који се комад до непрепознатљивости. Да бих био У трећем делу овог текста изнећу нека своја
је играо на сцени ЛНП, глумчким ансамблом, разумљивији свеколиком народу лесковачком, запажања везана за репертоар ЛНП, без жеље да
њиховим улогама, редитељи који су гостовали, узећу себи слободу да користитим колоквијални попујем Управи ЛНП и намећем јој своја гледишта.
публика која је овде била. Да сведочим и оставим језик лесковачке чаршије. Простачким тумарањима Знам за мисао Ф.Х.: никада и никог не саветуј.
траг о једном времену, које неумитно и брзо одлази по животима паланачана редитељ представе Ово је моје гласно размишљање, ништа више, а ни
у трајни заборав, што за позоришну уметност, износи поједине чаршијске резил кохабитације мање. Србија има 30 позоришта, Београд има 11,
која је ограниченог живота, има посебан значај. (кохабитација на латинском значи ванбрачна Будимпешта 80, Атина има преко 200, Лесковац
Да као један од сталних посетилаца ЛНП, без заједница, или, на саатмалском књижевном језику има једно позориште. За све треба имати меру, а
„мудровања”, јавно изнесем своје импресије, – швалерашко онодување) које су приказане у најтеже је имати меру за меру када хвалите али и
путем писане речи, о тим представама, и тако представи као бајаги закукуљење, а испало је када кудите. Покушаћу. Лесковац, у том једном
оставим неки траг да сам живео. Сва та имена, толико вулгарно и банално инћарење; одвратно и позоришту, има изванредан глумачки ансамбал и
све те представе, остаће на вјек и вјеков на дибидус огавно! Да гледаш, па да вијеш! Само, у том ансамблу драгуљ српског глумишта, Мину
страницама ННР, и испливаваће, с времена на молим вас, немојте да ми тупите и паламудите: А, Цоцић. Госпођа Цоцић свакако спада у једну
време, испод наслага година као вечно сећање на редитељева имагинација, а стваралачка фикција, од најлепших српских глумица – што је ствар
те људе и те појаве. Разумете ме? а уметничке слободе!? Па, када смо већ код укуса и без сумње, уз Хану Селимовић, једна
Ово ће бити мало дужи текст. Не умем боље „уметничких слобода“ е, онда, се могло ићи до је од најбољих и најпотентнијих глумица своје
и сажетије. Па, ко жели нека настави са читањем. огољеног реализма. Да се женске persone dramatis, генерације на овим просторима – што је непобитна
Коме је пак овај текст предугачак, или пак досадан, к’о кршке и пешкирлике, скроз разголите и покажу чињеница. И док Хана Селимовић последњих
нека одмах одустане од читања. А, и шта ће му? длакаве (или обријане у фазону – а ла Хитлер, што година носи репертоар Народног позоришта у
Важно је да се сетимо: оснивач лесковачког је сада модерно) минџе, да Трагичар, јебанџија у Београду и суверено влада позоришним сценама
Народног позоришта је знаменити српски паланку, извади Црвеног Бана, и да крене реално широм бивше Југославије, дотле М. Цоцић тавори
сатиричар Радоје Домановић, који је радио и као онодување на сцени ЛНП. Па, када се заврши сцена у ЛНП-у. Као да је г. Домановић мислио на гђу.
професор српског језика у лесковачкој гимназији. коита, онда госпон Трагичар обрише Црвеног Бана Цоцић када је на самом почетку приповетке
Он је аутор сатиричне приповетке „Позориште у од завесу! Само су недостајале аџуванске оргије, „Позориште у паланци“ написао: „Веле неки
паланци“. Током прошле позоришне сезоне на па да утисак са позорнице ЛНП буде комплентно људи: Многи се таленти губе у паланкама и
сцени лесковачког Народног позоришта одиграна чал’к! Не знам како је То промакло „знаменитом и остају непримећени!“ После разних мушица,
је представа „Позориште у паланци“, у режији Југа великом“ редитељу Југу Радивојевићу. Овим чином ко ће кога и паланачких позоришта, гђи. Цоцић
Радивојевића. Гледао сам, као и увек, премијеру и редитељ би, засенивши простоту, побрао овације требало би понудити да одигра улогу достојну свог
прву репризу да бих могао што сажетије и јасније плејаде лудмена! Господе Боже, да ли је могуће талента, могућности и потенцијала – на пример
да изнесем своје мишљење. Сама представа ми да Радоје Домановић, гимназијски професор у Меги у антологијској драми Тенеси Вилијамса
се допала, заиста. Међутим, режија, адаптација, далекој српској провинцији, у Лесковцу, у свом „Мачка на усијаном лименом крову“. Ако Управа
сценографија и костими представе ми се уопште, комаду „Позориште у паланци“, написаној тамо ЛНП-а жели да гђи. Цоцић пружи шансу, нека
ич, нису допали. Необично?! Јок, море! Лесковачко неке далеке 1898. године, има такву сцену!? Ма, за позоришну сезону 2020/21, на свој репертоар
Народно позориште, по мом скромном мишљењу, иди бегај! Тек би онда било - иде Мара и сватови! постави Вилијамсову драму и доведе редитеља од
сада има изузетан глумачки амсамбал, који је својим Што ће рећи: Oдмa’ шут картa, и ћeрe из Лесковац, формата. Претпостављам да ангажовање редитеља
глумачким умећем изнео целу представу на врло а можда, у горој варијанти, да фасује и мардељ. као што су Горчин Стојановић, Јагош Марковић,
високом уметничком нивоу. Алал вера, господо Мислим, г. Домановић. Да се разумемо, нисам Егон Савин, Никита Миливојевић, Тања Мандић
глумци! Уживање је било гледати вас обе вечери. ја морална вертикала лесковачке чаршије, или Ригонот, Кокан Младеновић прилично кошта, а да
И да поновим речи великог Андреја Тарковског: нека морална громада која брани „јавни морал”, и ЛНП за њих нема пара, али сам сигуран да има
„Глумци су све“. Осећам потребу и обавезу да мишљење мајки овдашње тутумрачне инвенције, а пара за изузетног новосадског редитеља Бориса
вам, господо глумци, споменем имена, свима вама још мање аљча или не дај боже, да припадам реду Лијешевића. Ја не знам тачно колико година има
који сте играли у овој представи, по редоследу босоногих кармелићанки, заветница тишине. Mа, гђа. Цоцић, али мислим да је сада у најбољим
наведеном у афишу: Петра Димитријевић, Наташа јок море, чак супротно, давно сам ја прихватио годинама да одигра Меги, а да улога Брика буде
Станковић, Маја Јанковић, Мина Цонић; Предраг картезијанизам, као свој животни кредо и постао додељена Филипу Радивојевићу. Имао сам ту
Смиљковић, Драган Марјановић, Миодраг ат’рљив. Међутим, без обзира што нисам весла привилегију, као дечак од 10 или 11 година да у
Крчмарик, Филип Радивојевић, Иван Јанковић сисао нити сам зуљав и шемша, засметала ми улози Меги гледам Оливеру Марковић, у црном
и гостујући глумци, аматери. Овај текст није је та сцена. И То аметом! Била је бамбађава, комбинизону, Брика је играо Раде Марковић;
приказ поменуте представе и нећу више ниједну вештачка и ничим изазвана; накаламљена, без много година доцније, исто тако у Београдском
реч написати о њој, али, хоћу о режији Југа икаквог разлога, без ак’л, реда ради, да се гледаоци драмском позоришту, као одрастао човек, гледао
Радивојевића. Уз све уважавање чињенице да исподевав и издрчив, да задовољи ниске страсти сам Снежану Богдановић, мислим у белом
редитељски рад на неком тексту, поготово ако се публике, њихове влажне снове, и глупог порива комбинезону, у улози Меги, а Жарка Лаушевића
ради о документарном позоришту и ансамбал- за сензацијом. Знам ја, нисам од јуче, да мора као Брика. Сада је прилика да гђа. Цоцић, после
представи као што је Домановићева представа абени Редитељ да брине о „нашем народу“ и Чехова, одигра још једну антологијску улогу.
„Позориште у паланци“, подразумева одређене његовом културном идентитету у овом Вучићевом Госпођа Цоцић је из породице глумаца, и отац и
ризике (јер, редитељ је стално у додиру са горућом „златном добу“. Ко ће, ако неће он?! Можда је мајка су јој били глумци, одакле је понела потребу
свакодневицом, са садашњим тренутком) режија све то, грешна ми душа, у вези са свеопштом да и сама буде високообразована глумица, што је
Ј. Радивојевића, тј. његов покушај да директно во моралном релативизацијом у српском друштву. и постала, захваљујући свом великом таленту.
времја ово тумачи во времја оно био је буди бог Можда? Нећу више о тој сцени. Било па прошло и Мислим да спада у глумице са већ оформљеном
с нама и то је нарушило дијалектичко јединство не поновило се. Некада давно чуо сам севдалинку, бојом гласа, зрелог гласа, сигурних сценских
режије и глуме. Основни принцип редитељског или сам прочитао у неким књигама, враг би га кретњи и радости играња на позоришној сцени.
рада на неком тексту, бар толико знам, јесте тежња знао, песму, коју вама поштовани читаоци, по Иза њеног нежног лика крије се једна озбиљна
да се гледаоцу приближи прича. Међутим, да сећању препричавам: Заљуља се мостарска глумица и талентована Розамунд Пајк, на коју,
бисте успели у томе, морате да знате све о писцу мунара,/ Потресе се мостарска ћуприја,/ Мујезини руку на срце са неколико килограма мање,
и времену у ком је стварао и како је прича настала. учит престадоше,/ Зашутјеше софре у медреси изузетно личи. Мало ли је?! Зато и апелујем на
Немам утисак да је редитељ у овом убрзаном – a узрок свега тога је? – бол болује мостарска Управу ЛНП-а: унесите у репертоар драму Тенеси
времену, где је све постало површно и кусо, лепотица, која је смртно болесна, и која лежи Вилијамса „Мачка на усијаном лименом крову“ са
уопште спознао контекст настанка Домановићеве испод неког дрвета, у Мостара граду. Њој, смртно Мином Цоцић као Меги, доведите г. Лијешевића,
приповетке „Позориште у паланци“, већ ми се болесној, у посету долазе млади хећими. Један од као редитеља.
чини да је, руководећи се линијом мањег отпора: тих хећима јој каже: „Да могу болово бих за те“, a Леп дан и свако добро. Ма где били.
8 Нова наша реч