Page 15 - NNR 35
P. 15

У Власотинцу одржано књижевно матине
                                 ПЕВАЈМО ПО НАШКИ


         Народна  библиотека  “Десанка
      Максимовић”  је  данас  на  власотиначком
      Старом гробљу , у амфитеатру, организовала
      књижевно матине под називом “Певајмо по
      нашки”.  Повод  организовања  дружења  са
      песницима је обележавање Европског дана
      језика. Наиме, Европа 26. септембра слави
      дан језика, као израз језичке разноликости,
      која сведочи о њеном богатом културолошком
      наслеђу. Управо та језичка разноликост, која
      краси  47  европских  држава,  са  преко  800
      милиона становника, обавеза је за постизање
      већег  разумевања  међу  народима.  Овом
      приликом своје стихове казивали су песници
      Вера Цветановић , Драган Радовић, Власта
      Ценић и Срба Такић. Библиотека је у госте
      позвала познате песнике са југа Србије, који се
      од других разликују управо по томе што пишу
      на дијалекту, односно свој матерњи језик славе
      кроз поезију. Песницима су се придужили и
      ученици градских основних школа. Програм су
      вокалним наступом употпуниле гимназијалке
      Милена Ристић, Мила Митић и Петра Диманић .
         Кроз стихове које су учесници казивали
      подсетили су да поштујући свој матерњи језик
      ми поштујемо себе, своје претке, дајемо светао
      пример онима који долазе после нас. Да тиме
      заслужујемо поштовање других, уз узајамно
      уважавање и сарадњу, који једино могу да воде
      ка слози и добрим делима.
         Манифестација  “Певајмо  по  нашки”
      организована је уз поштовање свих прописаних
      и  препоручених  мера  заштите  против
      коронавируса.
         Посебне апалузе добила је Нађа Ђелић,
      ученица    четвртог  разреда  ОШ  “Синиша
      Јанић” за казивање стихова Славке Војиновић
      посвећене  нашем  тениском  асу  Нолету
      Ђоковићу.

         НОЛЕ, ТАТКО НА ТЕНИС
                                              коју ћошку да погодиш,                Сам’ настави да ги нижеш
         Кој ће с тебе Ноле,                  како кризу да пребродиш.              и пехари да подижеш,
         кад ти раван нема ?                                                        ред на мастерс, ред на слем,
         Тепаш ги све редом,                  Твој је форхенд мрачан,               то ми је проблем.
         ту нема дилеме.                      бехенд убитачан,
                                              разбуцаш игру целу                    Текст и фото: Властимир Стаменковић
         Само треба да одлучиш                кад пошаљеш паралелу.
         с коју муку да ги мучиш,
              КАКО ВОЛЕТИ                                     о њему и да не  заборављамо! Да праштамо у име Бога, али да не
                                                                 Да бисмо волели град у који смо рођени – морамо да знамо све
                                                              заборављамо зло које су нам учинили...
                   СВОЈ ГРАД                                      А да ли је тако?!
                                                                 Показало се да веома брзо заборављамо и праштамо оно што нам
                                                              је учињено и то брже него што памтимо и што не бисмо смели да то
          Да би се један град волео није довољно да се човек ради у њему.   дозволимо – да праштамо у име Бога – ДА! али не и да- заборавимо!
       Потребно је да човек и воли град у коме се родио. А да би волео свој   Јер, није ни људски, ни поштено нити праведно због оних чије
       град онај ко се родио у њему мора о њему да зна све или скоро све,   су животе одузели, а ми их и данас памтимо и волимо! А десило се
       а пре свега – како је град у коме се родио – настао, одакле му име и   да смо сва она зла која су нам се догодила – бомбардовање и масовне
       које све векове носи на плећима када је успео да опстане у времену.  ликвидације “народних издајника››, скоро преко ноћи ставили под
          Мора да зна кроз које је све срећне периоде пролазио и које   тепих времена и деценијама причали како никада нисмо тако лепо
       несреће претрпео. И да то никад не заборави. Само тако се може   живели.. Да би се један град волео није довољно да се човек роди
       волети град у који смо се родили и само тако можемо бити поносни   у њему. Потребно је да човек воли свој град и увек се пита – како
       на овај наш град – ако знамо да је од Турака ослобођен 11. децембра   ћемо памтити себе ако не живимо заједно ми и овај град за који
       1877, да је бомбардован 6.септембра 1944 године од стране наших   кажемо да смо се родили у њему и да је наш!
       Савезника на више пута поновљено тражење команданта Главног   Зато је књига ПРЕ ЖИВОТА И ПОСЛЕ СМРТИ, чија је промција
       штаба НОВ Константина Коче Поповића, да су партизани одмах   заказана за 3.октобар у кафани ИСТОРИЈА и посвећена НАМА
       по уласку у Лесковац 11.октобра 1944. године масовно хапсили и   да не бисмо заборавили оне који су страдали у време несрећних
       зликовачки ликвидирали најистакнутије грађане Лесковца - “народне   идеолошких обрачуна!.
       издајнике››, а потом, под оптужбом да се баве шпекулантским
       пословима опљачкали злато од индустријалаца, трговаца и отерали                             Сава Димитријевић
       их на тешке робије...

      Нова наша реч                                                                                               15
   10   11   12   13   14   15   16   17   18   19   20