Page 16 - NNR 33
P. 16

СЕЋАЊЕ НА ДОБРОСАВА ТУРОВИЋА



         Публистица,  историчар  и  писац                                       одлази у Скопље на студије и тамо завршава
      особитог стила                                                            Филозофско-историјски  факултет.  Пуних
         Навршило се годину дана од смрти                                       шест година радио је докторску дисертацију
      Добросава  Туровића  (11.  септембра                                      Јабланица – мала војна крајина 1878-1912, али
      2018). - Добросав Туровић, записао је                                     рад није одбранио! Зашто? Можда је баш овде
      књижевник  др  Миливоје  Павловић,                                        прилика да се присетимо почетка Андрићеве
      обавио је важан вукововски задатак                                        приповетке Књига: „Са осећањем сличним
      (Политика 16. фебруар 1991)                                               страху почињем да пишем кратку историју
                                                                                једног другог и великог страха.“ Туровић, како
         У  лесковачкој  Општој  болници,  11.                                  је записано у књизи, Горња Јабланица (људи и
      септембра 2018. године, преминуо је познати                               време) завршава пешадијску школу резервних
      историчар, публициста и писац Добросав Ж.                                 војних официра у Билећи и у Београду похађа
      Туровић. Рођен је 9. септембра 1935. године                               специјалистички курс за предавача Основи
      у Гајтану, од оца Живојина и мајке Марице,                                марксизма  и  самоуправног  социјализма.
      рођене Савић (Драшковић), а потомак је јунака                             Публициста и историчар Добросав Туровић, да
      српске војске Матије Ж. Туровића, витеза                                  се мало нашалим, не боји се да све ово саопшти.
      Карађорђеве звезде с мачевима. Од малих ногу,                             Јер, како би лепо рекао Брана Црнчевић: „Не бој
      уз кућно огњиште, од предака, учио се чашћу,                              се, синовац, никога изузев себе и онога што је
      поштењу и љубављу према човеку и завичају.                                у теби.“ Потом следи Туровићев рад. Мало је
      Основну школу учио је у завичају, Предејану                               познато да је најпре био банкарски чиновник,
      и Лесковцу, где је завршио Вишу мешовиту                                  али му је, да се опет нашалимо, дојадило да
      гимназију, а Филозофски факултет у Скопљу.                                броји туђе паре, па започиње посао васпитача
         Песме, приче, записе, почео је да пише у                               у  интернату  лесковачке  Текстилне  школе,
      раној младости, као гимназијалац. Литерарне                               затим је секретар Савета за културу и физичку
      радове објављивао је у многим гласилима,                                  културу Скупштине среза Лесковац, историчар
      аутор је више од двадесет књиге, педесетак                                у Народном музеју, дугогодишњи управник,
      стручних радова и око 350 новинских чланака   Међу  важнијим  делима  историчара   потом и директор Дома ученика и студената
      и фељтона. Био је члан Савеза књижевника   Туровића  свакако  су:  Максим  Ђуровић,   „Славка Недић Милојевић“. Ту стиче звање
      и Удружења писаца Лесковца. Добитник је   истакнути борац из два светска рата (1967);   педагошког саветника и са те дужности, по
      Ордена рада са златним венцем и угледних   Народне партизанске песме Јабланице (1968);   неумитности људског трајања, одлази у пензију
      књижевно-публицистичких награда - прве   Радован Ковачевић Максим (1969); Гајтанчани   1995. године. Турови одлази у пензију – на реч!
      награда Фондације „Драгојло Дудић“ – Београд,   у Топличко-јабланичком устанку 1917-1918   Јер, како честити Црногорци воле да кажу:
      награде „Филип Вишњић“ – Београд, Златне   (1974); Гајтан у НОБ, хроника (1975); Славка   „Човеј је ријеч! Шта ти ваља, аки ти ријеч
      значке КПЗ, Октобарске награде Лесковца и   Недић Милојевић (1982); Песме о Радовану   ништа не вриједи!“ И тада, некако ненадано,
      највишег признање родне Медвеђе.     Ковчевићу (1986); Јунаци гвозденог пука (1990);   обојица се сетисмо да је Вук умро са последњом
                                           Ослободилачке борбе у јужној Србији (1992);   жељом да се напије воде са ловћенских извора:
                                           Миладин  Поповић,  витез  и  песник  (1994);   „Ех, да ми је воде са Иванових корита! Чини
                                           Јабланички комитски покрет 1916-1918 (1996);   ми се да бих одмах оздравио!“
                                           40 година матураната Лесковачке гимназије   Зебљиве зоре је Туровићева најпознатија и
                                           (1996); Прва споменца Гимназије Станимир   најбоља песничка збирка. Песник нам говори
                                           Вељковић-Зеле (1996); Горња Јабланица кроз   о гордости и храбрости Срба, људи у тешким
                                           историју, монографија (2002); Горњојбланичани   данима, о планини која је увек била на удару
                                           погинули 1912-1999. (2001); Топлички устанак   разних туђинских хорди, о ратарима који су
                                           (1997); Аламанах - Топлички устанак (1997).  тешко у сиромашној долини долазили до горког
                                              Његова хроника Гајтан, о родном селу,   комада хлеба, али на витешки начин и знали да
                                           плод је десетогодишњег истраживачког рада   бране тај „црни и горки хлеб“.
                                           на завичајној историји. Француски књижевник
                                           Стендал је рекао: „Чини ми се да писцу треба   У 59. свесци „Лесковачког зборника“,
                                           готово исто толико храбрости колико и ратнику:   угледног часописа, који непрекидно излази
                                           не сме да мисли на новинаре, баш као што ни   сваке године у мају, када се слави Дан музеја,
                                           ратник не сме да мисли на болницу.“   објављен је прилог новинара и писца Данила
                                              Туровићева књига Јунаци гвозденог пука   Коцића о Добросаву Ж. Туровићу, познатом
                                           је дело које, можда на најбољи начин, открива   историчару и писци, који је прминуо прошле
                                           суштину  Туровићевом  схватања  историје:   године, а био је један од сарадника поменутог
                                           „Ослањајући се на до сада мање познату грађу,   гласила.  Рад  професора  и  публицисте
                                           коју је највећим делом сакупио, Добросав   Добросава Туровића опширно је представљен
                                           Туровић  дао  је  прегледну  слику  кретања
                                           „гвозденог“ пука кроз најкрвавије странице   у двотомој студији – хрестоматији Д. Коцић
                                           српске историје. Највећи део књиге пак чине   Лесковачки  писци  –  трагови  и  трагања
                                           брижљиво заокружени портрети бораца ове   (Лесковац 2016).
                                           јединице који су за своје јунаштво одликовани
                                           Карађорђевом звездом с мачевима. Јабланица је   Књиге Добросава Туровића приказане су
                                           крај са највише носилаца Карађорђеве звезде у   у бројним гласилима - Нашој речи, Нашем
                                           Србији, којима ће тек ове књига представљати   стварању, Лесковачком зборнику, Трибини
                                           први, али зато и најдуговечнији споменик,   младих,  Политици,  „4.  јулу“,  Вечерњим
         У  предговору  дела  Биобиблиографија   трајнији од бронзе. Добросав Туровић, записао   новостима, Борби, Добровољачком гласнику,
      Добросава Туровића (1952–2002) (Удружење   је књижевник др Миливоје Павловић, обавио   Новосадском  фолклору  и  Ниикшићким
      писаца Лесковац, 2002), Војин Митровић, велики   је важан вукововски задатак. (Политика 16.   новинама... Приказе су писали познати културни
      лесковачки песник, закључује: Огледавши се   фебруар 1991).               ствараоци, научни радници и новинари. Своју
      у свим областима духовног стваралаштва,   Своме завичају, Туровић се одужио на   богату грађу, коју чине хиљаде фотографија,
      Туровић је остао доследан и веран једном геслу:   најбољи начин и вредном и обимном књигом   карата,  рукописа,  новинских  чланака,  као
      стварати поштено и самобитно, не зајмити   Горња Јабланица (људи и време). На промоцији   и део личне библиотеке, Добросав Туровић је
      већ стварати, откривати нове и неистражене   те књиге, у Народној библиотеци у Власотинцу,   поклонио „Завичајној библиотеци“ у Медвеђи,
      просторе историје и уметности, филозофије   11. јуна 2004. године, казао сам: „После првих   где је формиран „Легат Добросава Туровића“.
      и културе. Увек се борио против једноумља и   година живљења у Гајтану, где је и свако ћутање   Добросав Туровић, елоквантни посвећеник
      једноличја. О стилу, литерарној и акрибичној   било гласно говорење, Туровић наставља пут ка   истине и правдољубља, надарени песник и
      вредности Туровићевог дела могло би свестрано   Предејану и Лесковцу. Ту завршава гимназију   упорни научни истраживач, биће упамћен и
      да се расправља. Са финим спојем научно-  као припадник генерације која је била једна   по чојству, дружељубивости и култивисаној
      историјске  методе  и  литерарног  дара,  уз   од најбољих и најугледнијих у лесковачкој   лесковачакој боемији.
      завидну акрибију и лексику, он је, нарочито у   школи. Креће даље у живот као да је „покретна
      последњим књигама, достигао за историографа   слика“ (И. Секулић, „Исток у приповеткама
      оне извисине које једном аутору оваког проседеа   Ива  Андрића“).  Рађају  се  радне  акције,     Данило Коцић
      обезбеђују велику читаност и популарност.“   наравно, освајају ударничке значке, а потом
      16                                                                                               Нова наша реч
   11   12   13   14   15   16   17   18   19   20