Page 12 - NNR 32

ЖИВОТ НАЛИК РОМАНУ

(Драгомир С. Радовановић, Дани незаборава, Аутобиографија, Београд 2000)
Писац широког мотивско-тематског Песници и приповедачи су – нека је
распона, многострук и плодан, за кога се аутору ових редака допуштен екскурс –
може рећи да је по доласку на свет помузао најобавештенији о снази књижевности
свих девет Муза, Драган Радовановић је, као комплексу специфичних квалитета
можемо рећи, оставио неизбрисив траг даних у индивидуалном доживљају, и
у нашој култури и уметности. Нема тога њене моћи да ревитализује, одуховљује и
који се не би подичио таквим постигнућем. надахњује. Рецимо, без и мало уметности
Неумањене менталне енергије, овај пут природан живот је у неком степену
иступа властитом аутбиографијом под једноличан, обесмишљен, неминовно
насловом Дани незаборава. срозан у блато. Књижевна уметност је,
Као мемоари и дневнички записи, међутим, прошарана бусењем из које је
који нуде могућност преношења личног више трња него цвећа исклијало. Нема
искуства и суд о времену и људима, зацело, места сумњи, у позадини таквог стања је
и Радовановићево дело није ослобођена критика која суди према бољој страни дела,
пуке фактографије и реалнога живота. – где је писац најјачи. Приказ књиге се често
Има аутора који повест свога ја објављују такмичи са плаћеним огласом; као да не
у две или три књиге – што може да постоје надри књиге, које упропашћавају
охрабри стваралачки настројеног аутора дух. Не мало збирки песама, приповедака
Радовановића. – Човек увек пише књигу и романа написани краткорепим пером
која нужно носи аутобиографске обрисе. нуде брз самозаборав. Несташица речи,
Тема је један живот, миље и општи хук фразе налик мрмљању, малаксалост, неко
времена; толико једноставно и јасно да се захлађење и разлаз који се осећа при
обично не мора рећи: борба за опстанак. читању, одају списатеља недовршеног,
Ефицијенте које писац пласира, раздвојено Драган Радовановић необавештеног о величини своје заблуде.
од приче, аутофикција и фикција саздани Са извесне психолошке, емотивне и Врве песници ниског образовања, који
од емпиријских дата изван су игре и временске дистанце, прострт је један живот, знају колико су научили у школској клупи,
уобразиље, и онога што етикетирамо као оно што се – читаочево је предосећање – и ђачки примили ону фразу да се сваки
„естетска лаж“. Као грађанско лице, аутор таложило у души аутобиографа и врело човек рађа као песник. А, можда, треба
је кохезиона сила и интегративни чинилац док не прокључа. Критичка опсервација, и то истаћи, – вучен смелим надама,
књижевног конструкта. брзо и конкретно регистровање, тријумф живећи естетички, бавећи се позивом који
Као што се вели, роман пишу чињеница, нужно остављају привид је „грозан“, „таре“, прави уметник живи
манифестације конкретнога живота које непосредности и огољени натурализам. очајничким животом; по неком усуду и као
се могу проверити. На страницама књиге Представљен живот прати слободна, до бескућник и сиромашан. У донкихотско-
разлистава се, као у роману, непосредан суза искрена реч, те адресат не сумња да трагичној улози, а то значи одвојен од бога.
живот, неукротива бујица збивања и није било баш све како је записано. Утисак
догађања. Пажљивији читалац и на је, све долази с неба, као радосна сугестија,
примеру ове творевине – зашто не и свог као готова грађа која се ствараоцу сама
живота – призива у свести мисао великог од себе нуди. Благодарећи и томе, дело
романсијера: „Живот је такав да си ако добија на целовитости и убедљивости.
му не схватиш смисао и суштину глупак, Није, ипак, избегнуто механичко бележење,
а ако схватиш, онда ти не остаје друго до местимице погрешан тон који баца сенку
да постанеш хуља.“ на аутентичност речи и атмосферу. Писац
Књига се тиче људског сазнања које се, међутим, чувао езоповског језика,
релативно одговара стварности, истине која преокретања и преоблачења у друго
увек служи части и поштењу. Прималац одело. Карактер аутобиографског дискурса
је суочен са нијансираном истином, искључује артизам, лажне позлате и наките.
сложеном, објективно-субјективном, Сама прерасподела елемената из
другачијом. стварности одаје пишчев глас и стил.
Животопис, наглашавамо, импостира Излаже се језиком огољеним, са којег је
отклон према машти; није на делу хибридни скинута једна по једна љуштура значења,
аутобиографски артефакт, срачунат на такорећи, геометријском једноставношћу;
мешање чињеница и маште, али је машта ретко се отме патетична реч. Израз,
евидентна у свом приближавању истини међутим, није прожет једним значењем,
којој читалац тежи; – без ње дело губи јер уколико је изгубљена двозначност,
у живописности, независно од своје вишезначност – ништа се не нуди као
жанровске припадности. уметност. Нема псолутно неформалне
Разуме се, аутор је растерећен садржине, као што нема ни апсолутно
приземности свакодневице, свега што бесадржајне форме. Уколико форма не
превазилази аутобиографски опсег. заузме своје место, не надвлада – садржај
Обзнанити све како је било, крај осталог, остаје „нем“, без смисла и светлости,
кореспондира, евентуално,са морално- без стварног света. Мисао и осећање не
правним регулама; у самој ствари – пошто подносе погрешно употребљену реч или Тихомир Петровић
потпише за јавност – аутор долази под удар двосмислену фразу – једно је од руководних
закона у случају клевета или залажења у начела наратора Радовановића. Вратимо се Радовановићевом делу.
оно што се квалификује као приватност, Не одбијамо помисао да књиге не Посреди је о потхвату достојног респекта,
доживљава „трауму јавности“. Што језик могу избећи многе слабости; оне никад јер пружа читалачко задовољство; у исто
укашка, не може вода опрати. Вели се: нису довршене, а камоли савршене – сви време, може да послужи потенцијалном
„Језиче, језиче, не навлачи ударце на моја греше, и учени и неучени. Писцу једнако истраживачу при изучавању свеукупног
леђа!“ прети опасност која угрожава цара у његовог опуса, будући да се писцима суди
Читалац, несумњиво, показује Андерсеновој бајци. Ни Радовановићева и на основу њиховог приватног живота. Без
симпатије за ауторова прикљученија; творевина није лишена непребрисаног посебне опрезе и резерве, констатујемо,
у сваком моменту, код њега се јавља да би се имао прави израз, осредњости и реч је о конструкту завидне фактографске,
занимање за минуле догађаје и ствари. И поступака којих је свестан сам стваралац књижевне и ине ваљаности.
више, доживљава их као своје, ма колико сократовски сигуран да зна што не зна.
неизузетни. Тихомир ПЕТРОВИЋ
12 Нова наша реч