Page 10 - NNR 30

Данило Коцић
НОВИ РОМАН ПОЗНАТОГ ЛЕСКОВАЧКОГ ПИСЦА СВЕТОЛИКА СТАНКОВИЋА

Уметност приповедања о времену без времена
(Светолик Станковић, „Бивши људи“(The деценија живота у Србији. Иако је била студент
former men), роман, Пресинг, Младеновац“ 2018) генерације на правном факултету, за њу је прави
посао – неостварива тврђава. Својом вредноћом
Све за себе а ништа за друге. обрадоваће родитеље и ћерка Зорана, која је
( максима господара човечанства ) такође била студент за пример. Нажалост, као
и већина породица у осиромашоној Србији, и
Најновији роман Светолика Станковића ова доживљава ломове од којих се побољева и
„Бивши људи“ (Пресинг, Младеновац 2018) очекује крај као нека врста спасења. Јер, како
само је још једном, по ко зна који пут, потврдио аутор лепо примећује, „одлагање проблема
способност овог аутора да о „малим стварима је као полазак на пут у зимски сутон када се
и људима“ исписује дело стилом који одликује спрема олуја“.
само одабране, образоване, талентоване Многи у времену када прети непогода нису
ствараоце и истовремено добре зналце не успели да „победе себе“, јер, закључује један
само нашег језика, него и светске литературе, од јунака овог одличног романа, „будућност
филозофије и уметности уопште. Сам наслов Србије је на гробљу“ и у таквој, готово
књиге може бити схваћен и као метафора, али и безизлазној ситуацији, за једног од јунача ове
као нека врста пишчевог игроказа који упућује колективне драме нашега народа „моја стаза
на закључак о пролазности људских судбина се сасвим сузила и скратила, па ми је свеједно“.
и дубоко укорењеним схватањем појединаца Колико је Станковићев роман више него
да својим делом могу да надживе – вечност. добар потврђује и низ изванредних, прелепо
Роман „Бивши људи“ (The former men), описаних оцена-поређења, попуно оне да
иако у себи садржи доста биографских слика, Светолик Станковић рођен је 5. јануара „сузе му клизну низ образ који одавно личи
далеко је од обичне аутобиографије, која се 1945. године у Бабичком, од оца Илије и мајке на летњи угарак после дуготрајне суше“ или
може прочитати у делима чак и тзв. „великих Љубице. Живи у складу са својом поезијом како „раскошна светлост засипа тек рођени
писаца“. и нескладу са временом у којем се по злу дан“. Ту је и предвна мисао: „Дубока, густа
После изласка књиге из штампе, аутор је случајно нашао. Све остале податке о себи као тесто, тамна јануарска ноћ, без гласа.“ А
написао занимљиву поруку: „Књига је писана сматра безначајним. КЊИЖЕВНИ РАД: опет, како вели главни јунак романа Владимир,
разумљивим језиком и стилом, али није за читање Последња лука (Удружење писаца општине који се „уверио да је смрт једина истина, а
пре спавања. На њеним страницама видећете сву Лесковац 2003); Залудна молитва (АМА, живот само краткотрајна заблуда, сан и сенка
беду и мизерију људске похлепе и грамзивости, Лесковац 2007); Гласови и сенке из „Добре која нас вара“, како пише у Библији.
неутољиве жеље за влашћу, привилегијама и главе“ (Удружење писаца Лесковца, Медија Могли бисмо да набрајамо још много
богатством. Отимачине и пљачке народне центар Лесковац 2013). Последње путовање изванредних слика попут оне о „злослутној
имовине, од лажних, елементарно неписмених Јосифа Миљина, збирка прича (Друштво за тишини“, о томе како нема „нигде људског
експерата, дефинисане као транзиција, белодано афирмацију културе „Пресинг“ – Младеновац“ гласа да пробуди ноћ, мрак и самоћу“. Или,
су осликане, у књизи, као зло из којег нам неће 2016), Сидонијин поглед, роман о Исидори такође тачну, сурову истину: „Од тренутка
бити спаса скорих дана. Не знам да ли ће ико Станковић, Друштво за афирмацију културе када си се родио , ти си записан у књигу смрти.“
прочитати ову књигу, поносан сам на њу и Пресинг 2017, „Бивши људи“ (Пресинг, Владимир Милић, дипл. маш. инжењер,
срећан што сам је написао. То је мој људски, Младеновац 2018). Рад Светолика Станковића, јунак овог романа, 25. априла 20... године
интелектуални и идеолошки тестамент. Све једног од најобразованијих и најбољих исписао је последње речи пре него што је
остало, небитно је.“ писаца Лесковца, опширно је представљен у „закорачио у празнину непостојања“. У
Више, верујемо из скромности, речена двотомној студији Данила Коцића „Лесковачки бележници формата обичне ђачке свеске, на
оцена аутора да „не зна да ли ће ико прочитати писци – трагови и трагања“ (2016). око шеседесетак страница на којој је писало
ову књигу“ била је сувишна, јер је она толико „Разговор са собом, људима и временом“,
добра да се чита паживо држећи једном руком Станковић описује убедљиво „време из исписао је део своје стварности, али су ту и
књигу, другом оловку. Аутор је с правом долине плача и време, садашње и прошло, када мисли великих писаца, поучни за ово и нека
„поносан на књигу и срећан што је написао“. је понижена свака мисао која није званична“. Ту друга, боља времена.
Читајући роман „Бивши људи“ наилазили су крајње занимљиве приче о „времену варки, Сложио бих се оценом рецензента
смо на јасне поруке, које су не само лековите и неизвесности, страхова, лажи и превара“. За Јовице Стојановића („Роман за будућност“)
довољно сликовите да се намећу као издвојени, њега је сутон „задављен крупним пахуљама да Станковићев роман није писан за читање
филозофско-литерарни трактат о животу снега“, а ово – и нека друга, пролазна времена пред спавање, јер ко га тада чита сан ће му бити
„обичних људи“ који су довољно обдарени да, уз – део су театра апсурда, јер је завладала логика ноћна мора. Ово штиво се чита у подне при
промишљање о себи и другима, изрекну такве крда, шљама и олоша, највећи пад који се може пуној светлости свести, јер је реч о роману са
оцене које нас нагоне да идемо или на брисане десити једном народу. За јунака романа блиска трагичним осећањем свести да човек у канџама
просторе самоће или да се склонимо међу је Ничеова мисао да „понекад и време може политике има мали маневарски простор, осим
непознате пролазнике велеградских четврти. да полуди“. Поједини Станковићеви јунаци оног у којем се постаје „бивши човек“ што је
„Све се поменило тако што је остало исто“ – су „у годинама када и најмањи поветарац зло које, са становишта моралитета, горе не
само је једна од јасних порука „малог човека“, може да угаси свећу“. Пише Станковић са може да се догоди homo sapiensu.“
који „понекад и у изгорелој кући скитнице дозом ироније, али и презиром о амбијенту за Роман разуђеног тока, сјајних мисли и
нађе свој дом!“ „ништаљуде“ , о уклетости неких простора и дивних метафора, износи на „брисани простор
У центру пажње овог великог романа (не зграда у којима, сем људи и несрећа, у њима не прошлих дана“ животописе више од стотину
само толико по обиму, 271 страна), колико станује ништа друго. Аутор се, не без ралога, личности међу којима су многе стварне,
по тематско-литерарном оквиру, је породица сећа мисли сликара Миће Поповића: „Највећа истините, али написане тако да, иако нису
Владимира Милића, кога је аутор познавао грешка комуниста била је у томе што су много буквално пренете у роман, лако препознају
„још од дечаких дана“. Кроз лик овог пишчевог победили.“ (Новож, Надис, Данбош итд).
јунака, који ће трагично завршити живот, писац Једну од најбољих порука ове књиге Овај Станковићев роман припада оним
је „гледао на свет и људе широм отворених изрекла је његова баба Милика: „Зла се не делима која треба читати пажљиво, промишљено
очију“. У посебном делу романа, аутор ће бојим, добру се не надам.“ Главног јунака, и, како написах, никако без оловке. Оваква дела
прелиставати Владимиров „интелектуално- а ту препознајемо аутора, „сећања, сећања, припадају одабраној литератури, а могу их
литерарни дневник „Разговор са собом, људима сећања... проклета сећања, убиће ме“. Он, створити само упорни, талентовани писци,
и временом“. главни јунак, лако разазнаје „тајну брзог који су у стању да допричају недопричано и
Оно што при читању овог романа, који богаћења“, јер, опет дознајемо, „пара пљушти кажу о свему што други не би смели ни да
има разуђен ток, избија у први план је ауторов као летња провала облака“. Опет једно јасно, помисле. У томе, осим других карактеристика, и
стил писања, посебно упечатљиве слике и лепо написано поређење да је „поштење, аутор овог приказа проналази једну од највећих
поређења. Тако је „портирница налик кавезу како би рекао Сократ, наше сиромаштво.“ У вредности романа „Бивши људи“, који по свим
за канаринце“, „лепота варљива заводница“, роману, где се говори о времену без времена и карактеристика далеко превазилази пишчев
„успомене неисцрпно богатство сиромашних“, наде, „дошао ђаво по своје, па не уме да оде“. завичајни круг и припада, нема суње, одабраним
„живот заводљиви покварењак за којим Јер, видећемо из судбине породице главног делима савреме српске књижевне радионице.
жудимо до последњег даха, јер уме да буде јунака, његове супруге Дивне и ћерке Зоране
невиђено леп, али исто тако и окрутан“. и Милене, сву трагичност протеклих година и Данило Коцић
10 Нова наша реч