Page 14 - NNR 22

ЗАПИСИ ИЗ ПОТКРОВЉА

Александар Стојановић мрачнијим чак и од ума који их чува
од заборава, онда оне остају такве,
Зора најављује нову радост. Када неискварене и чисте у својој злоби и свом
силом којој има мало равних, открије трајању.
наше земље и наш свет, човеку се чини Као оно, изгужвано и воском догореле
да ништа на ум и расположење не утиче свеће, запечаћено писмо – избледела,
тако алхемично као призори озеленеле, невешта и потресна слова чукундеде, који
столетне шуме, росе на трави, ужурбаних својој јединој кћери, са фронта, крвавим,
првака на улици и птица на празном небу, одсеченим палцем, исписа последњи
које се у својојвеличанствености приказује поздрав и молбу за опроштај.
стално, али никад као у ово пролећно доба, Или оног, судског позива који на
када је чак и природа заборавила на умор. адресу предака, дође због стрица, кога сила
На пропадање. Заборав. И смрт. Гугутке гањаше јер рођеном оцу беше забио секиру
оркестрирају јутарњу рутину; врапци сада, као и од почетка времена и до краја у главу, толико силовито да човека мораше
подсећају на старе врагове који би и ђаволу замисливих дана, таван породичне куће. сахранити са сечивом у орбити свога ума,
извукли уши; пчеле тумарају бреговима и Забачен, заборављен, тешко доступан и јер би се у противном, лобања распала као
шумама и ливадама и свим амбисима овога још теже проходан, он у својим ходницима пихтије на врелини јулског дана.
света, са јасним циљем и са још јаснијом од сенки, чува устајали ваздух и још Или, можда она гомила ‘артије,
решеношћу. Све се буди. Све се мења. устајалије успомене. која на кућни праг стиже од бројних
А промена је једина константна црта Давно изгубљени прстен, затурену удварача чукун-чукунбабиних, којима
наших живота и нашег трајања. Нешто свеску из школских дана, избушену она одговараше постојаном и сулудом
китњастије, измењено и подељено по кошаркашку лопту, поцепане дечије поруком да јој као доказ своје љубави,
фазама, да би га деца лакше памтила панталоне, очеву ловачку пушку, дедин пошаљу уши своје телади или очи својих
а учитељи лакше срицали, учење је о сат на навијање, мајчин накит од сребра паса. Ко зна колико је створова унесрећено
живим бићима као таквим. Од рођења до или бабин сандук са свадбеним даровима. због проклете лепоте једне жене и њеног
смрти, од развоја до пропадања, једино Ствари сличних по карактеру, има милион, настраног осећаја за романтику. Оно што
што је трајно и поуздано је уверење да ни везаних постојаном чињеницом да се зна да пртени џак, и после свих ових
саване, ни градови, ни сва усхићења, ни сва припадају неком другом времену и неким деценија, још увек има мрачне мрље на
разочарења, неће вечито бити посматрана другим људима, који наше име, некад, појединим местима. Знак животињске
једним истим паром очију. Макар не, са носише. крви. Или људског проклетства.
ове стране раја. Вредност ових ствари, како то обично На тавану, под гредама које памте много
Тако би, макар, требало да буде. Но, бива, није у њиховом материјалном и зима, читав један ритмични универзум
понекад, у ретким тренуцима и на још употребном, већ у оној прикривеној света у својој младости – љубавних
ређим местима, формирају се изузеци тескоби, мешавини меланхолије и лаког писама, бракоразводних парница, рођачких
чије постојање пркоси законима божијим узбуђења, због подсећања да можда више тужби, болничких отпуста, затворских
и природним, са спонтаним, понизним и нисмо толико млади и да околности нису свезака, дечијих цуцли, момачких пушки,
отпором коме се не зна почетак, али се какве некад беху. девојачких минђуша, очевих слутњи,
зато зна крај. Ако су ствари довољно древне, после мајчинских брига, бабиних погача и
До њих се, пак, не долази лако. Ако се неког времена, када из заборава изгњуре дединих ножева, живи својом логиком и
и дође, они као да недостојним душама не стидљиво и несигурно, тада, као да постају у свом парадоксу.
приказују своју необичну моћ, па тако дар нове. Неуједначено, колико и хармонично.
који представља исконски реликт једног Као да читањем старих писама, Монструозно, колико и романтично.
одлучног особењаштва, остане скривен дневника и разгледница, откривамо нешто Чаробњаштина сећања, контура онога
на најразличитијим местима: у дубинама што досад нисмо знали. што се зби и онога што умислисмо да се
горских језера, где лиоплеуродони глођу Као да породични албуми крију зби, креира свој настрани поредак који
властите репове; на врховима планина, тајну коју тек сада, са ретроспективном остварује своју коб из дана у дан, до краја
где свештеници уображавају истине, мудрошћу, препознајемо и учимо. времена.
мокрећи на свет; у пустињама, где Пожутеле фотографије праотаца и Пожутеле фотографије, заборављени
мудраци откривају тајне залудног живота; прамајки; слике упишане деце; четрдесет рукописи, забрањене књиге, пред иконама
у шпиљама, где саркофази чувају тајне килограма лакших ујака; стрина којима криминализованих богова и политичких
женске лепоте. У мајчином оку, рајској живот више не тече венама; столетног вођа, у друштву авети проклетих и
прерији на којој једино јашу деца материна. храста који више не расте у авлији; прогнаних, подсећају на упокојено време
У срцу првих љубавника, чију непобедиву зарђалог аута, који давно борави у које, премда ретко, али зато, нехатно,
силу не сламају ни валови старих мора, калупима овдашњих ливничара; мешанца измиче забораву и рутини.
ни дугачке земаљске миље, које се топе Џекија, тог јединог и исконског пса који са Тако је било. Тако ће и бити.
пред жестином заљубљеног срца као лед ауторитетом носише чувено име сеоских Све док записи из поткровља трају и
на сунцу Сахаре. џукела, а који сада чува капије подземља живе у јединој познатој стварности.
и томе слично. Има ту и других, мање Стварности пропадања.
колоричних и мање пријатних, успомена.
Заборављених побратима, прекинутих
кумстава, посвађаних шурака, дебелих ујни АФОРИЗМИ
и до сржи покварених заова, од модрица, АЛЕКСАНДРА
подбулих и стопут претучених, сестара...
Албуми су ту да нас сете, на оно што АВРАМОВИЋА
једном беше. Добро. Или зло. Прво, да би
се на њега, са носталгијом, гледало. Друго, -Већина Срба има пуне адресе и
да би било наново заборављено. полупразне станове.
Јер, нема пуно снажнијих сила од оне -Властела и наивна власт су у
Богами, чини се да, половично и која човека тера да лоша сећања претвара некаквој кохабитацији.
нехатно, овој групи магичних реликвија, у драгоцене лекције, да тескобу преточи -Где се истински искаже ту и Бог
припада и место које не би било ни на крај у бачву далеке, замагљене истине, која помаже.
памети многима, а које је, неприметни нас, с времена на време, мучи и прогања -Голем му стомак, покрије пола
али саставни део наших живота. Подно на начин нити смислен, нити предвидив. шведског стола.
црепом покривеног крова, изван нивоа Наравно, то важи за зулуме мањих -Господа по планинама, али у својим
ластавичијих гнезда, крај тополе чија габарита. Уколико се ради о стварима вилама.
висина личи на прст у оку богова, лежи,
14 Нова наша реч