Page 13 - NNR 20

Било једном једно пролеће (и Дан младости)
ТУГА, ТИ И ЈА

Сарајево, Југославија до очаја љубио сломљених срца, знам да би то био крај за њу,
намјерно бјежао али и за нас.
Лето,›80-те. Тако далеко, а тако ближе к да бих се враћао....» Епилог -
срцу. Ноћ које се радо присећам. Некако смо По први пут Она није била крај мене док Ходам тим истим градом. Излизане
сви знали да ће бити другачија, другачије вече, су се сузе саме сливале. Можда је тако требало фармерице, у дубоким патикама и мајици.
јер ће се оно што следи, догодити само једном бити, срцу теже али ипак драже. Прохладно вече. Таква је Босна такав је град,
у животу. Пресекло је небо, пресекло срца, иако смо опасан брдима. Дувају ту неки неразумљиви
И било је тако. сви присутни знали да ће доћи тај тренутак, ветрови за цео свет.
Иста ноћ, наговештавала је, јер се то некако...трудили смо се да га изнова доживимо, Пусте су улице. Долазим до каменог
осећало у ваздуху, јер је непоновљив. моста усред града, испод мене канал поплочан
Како? Задржао сам дах колико сам могао, није каменим коцкама и добро позната Миљацка.
То ни данас, тај осећај флуида, никоме вредело, срце је морало препући. Стадион, не На размеђи границе времена, које се никада
не могу објаснити, да ће у срцу раје букнути не - град је експлодирао: више неће поновити, ту је исписана историја.
ватра коју ће запалити небеска суза - први и «Опет ми се буди туга Прво скупљам рамена. Дишем дубоооко,
последњи пут! туга највећа јер знам шта следи. Излачим лагано руке из
Ходао сам, пробијао се, испуњен коју носи снијег с планина џепова. У једној шаци плута она иста искра.
добро познатом енергијом, кроз масу, у још вјетар с равница....» Затварам очи, замишљам, покушавам призвати
познатијем скученом простору - Дому културе У том тренутку, у полуискораку, када се шта је све могло бити. Подижем руку и лагано
на Скендерији, док су се речи одбијале о зидове цела земља слила на стадион, видео сам на пушем. Искра клизи, котрља се низ длан.
и враћале као најлепши бумеранг: прозору суседне зграде малог дечака наслоњен Претвара у ону исту сузу.
«Ево ме ноћи на симс, гледао је у небо. Прво је показивао Пада!
стара пријатељице прстићем, затим својом малом шаком, коју је Видим је како понире. Видим је у себи.
опет њој ћу поћи скупљао и ширио, покушавао да дохвати нешто. Јасно!
низ дуге пусте улице...» И видех, препознах - његове окице сијале Тај удар о површину је онај који се
Одавно ми толико људи на једном месту су посматрајући искру - небеску сузу, како се доживљава само једном. Уз ону исту рају на
није пријало. Толико исправног бунта, дугих отргла. концерту.
прелепих коса, насмејаних лица, исцепаних и Пада. Зарања.
излизаних фармерица, дубоких Пума патика, Сија - Ватрено. Дубоко.
неискварених душа у Убилачки Ватрено!!!! Светли у ноћи. Чини ми се да може
Једној земљи, А он, мали, срећан, покушава и да је ухвати. осветлити васељену. Јер такво је неуморно
Једнога града. Шири и скупља прстиће. Посматрам, осећам, срце. Таква је љубав.
Знао си да не можеш - не желиш спречити разливам се. Све изгубљене љубави, на мосту, под
наилазећи талас који се ваљао преко хоризонта. Све постаје једно. Чак чујем и његову маму мостом и срцу р(ј)еке.
Само ми смо као један исправно разумели: како хода ка соби. Жели проверити да ли њен И израња на површину. Преламање
«Тамо гдје страхови престају мали дечак спава. светлости је њена снага, лепота одузетих
образ ми грије њен длан А он, сјајних окица, брзо скаче, ускаче у љубави и снова. Постаје најлепша гондола
на њему моје усне нестају кревет, покрива се и прави да спава. Мама улази на свету.
бескрајно сам, уздах јој знам....» и примећује. Мама увек све примећује. Нема Мала Венеција.
Вече се претварало у вакум који се шири, његових малих патика крај кревета. Јасно видим, док се удаљава пловећа суза,
дише, ватра која се храни кисеоником и прети Смеје се, јер зна да су на њему. Затвара која само тај део света осветљава, оног истог
да се уз наш бунт распламса до побеснеле лаве. врата и одлази. Али оставља прозор широм малог дечака како плови у сузи - барци.
Огромна маса се скупљала испред, постајало отворен. Пењем се несвесно. Или свесно. Но то
је јасно да нам треба више простора. И ја схватам да морам пожурити. више није ни важно. Пењем о камени обод
Те вечери, град је био у нашим рукама. Због свих нас, због небеске сузе и малог моста. И као у Мостару, пред немом публиком,
Маса је нарасла у незаустављиву бујицу. дечака. јер људи и њихова сломљена срца су моје
Организатори су брзо схватили шта из тога Пробијам се успорено, као кроз воду, кроз звездано небо, моја публика.
може произићи. море људи. Трчим избезумљен ка трибинама. Скупљам прво руке уз тело, крај фармерица,
Док су у ваздуху горели стари добри Ватрена суза не сме вечерас пасти међ› рају. затим их подижем. Усправљам се на прстима и
упаљачи, ватрена змија од људи пузала је ка Светли, снажно одбацујем ширећи руке.
Грбавици, ка отвореним вратима стадиона где тешка је, Он, мали дечак у светлећој барци и
се недавно Жељо борио за титулу. испуњена животом. ја одлазимо. У тој ували, реке Миљацке,
Ритам добро познатог гласа који је за нас У њој видим све прошле дане. Од заборава напуштамо град,
те вечери градио мора бити отргнута. реку,
Степенице ка Небу, И бацам се. земљу,
усмеравао срца, бацајући искре попут Хватам је и падам на руке које ме дочекају, васељену, одјекује за нама и у исти мах,
звезда посутих на длану: преносе преко целог терена. У том трену све се буди успава срца, успавани град:
«Части ме ноћи замрзава. Онај исти звук који придобија срца, «Ал› ноћас, ако слуша,
стара пријатељице сада их доводи - гура ка амбису. Следи тешка, нек› чује бооооол.
у чашу наточи опипљива тишина коју надјачава наилазећа Пјесму коју пјевам
жудњу да ме сломије...» секунда. Њој, само њоооој....»
Стадион се испунио до последњег места, То си читаоче, морао доживети. Јер се цео
јер смо ми, верна публика, пред небом бранили свет те вечери ујединио, када су се речи слиле Поклон прича, свим народима и
љубав. Њу је уосталом, као и срце, за које са неба као кише, јер се то догађа народностима Југославије, поводом Дана
страхујеш иако идеш напред, да ће ти заувек Једном у животу: младости -
сломити, тешко сачувати. «Идемо до дна, туга, ти и ја....» 25.мај
Једноставне речи клизиле су са усана Разорило је, запалило масу као толико пута
и уз магичну светлост упаљача, обасјавале раније. (и Једној изгубљеној љубави. Једном граду.
стадион моћном харизмом која се могла видети Морао сам поново удахнути, морао сам - Једном Времену)
из васионе, зато што ставити руку на срце да проверим да ли куца.
Љубав Никада Не Умире У шаци је и даље, док сам клизио крај глава Негде у Времену
«Зар нисам довољно губио масе, плутала небеска суза. Горан Тодоровић - Фаца
ко ће измјерити бол Да је само пала, да се слила на душама
Нова наша реч 13