Page 9 - NNR 15-16

Л К Ц
РОМАН МИЛОРАДА ДОДЕРОВИЋА „ХОЏИНА КЋИ“

У Холу на спрату Лесковачког културног некакви принципи, веровање у реч, или што је
центра представљена је књига Милорада макар код њих било некада... Мени је, рецимо,
Додеровића „Хоџина кћи“. О књизи су говорили жао што ја нисам научио албански. Ја сам био
Мирослав Јовић, уредник у издавачкој кући нарцисоидни припадник већинског народа који
„Свици“ из Ниша, Драган Радовић, уредник је говорио „ма нека уче они мој језик, што бих ја
у Лесковачком културном центру и аутор учио њиихов...“ То је глупост и драго ми је да су
Милорад Додеровић. моји братанци ту грешку исправили, они говоре
Мирослав Јовић је рекао да Додеровић „из албански готово као други матерњи језик.
душе говори у свом роману о лепотама свога Ми нисмо умели да се држимо једни других,
краја, о доброти људи, блискости и повезаности нисмо били ни довољно богати, ни довољно
породице, шта значе једни другима и шта значи паметни и писмени, па смо били лака мета за
кад неко из породице оде негде другде, колико се поткусуривање великих. Ту мислим на све нас
сећају једни других и колико се држе заједно и на Балкану, јер кад им је год требало нешто да
после тога. Још једна важна ствар је врло важна замуте, проспу, потроше резерве муниције,
у овом тренутку, а то суживот, заједништво онда посвађај Балканце, ако су различите вере,
људи који живе заједно на одређеном подручју. утолико лакше... Ако су исте вере ни то није
То је оно што се нарушило задњих деценија у тешко, јер то показују српско-бугарски односи.
овим нашим крајевима и онон што је донело страни, јер су били „Битлси“ у време Другог И сада су нове, велике игре на Балкану, а ми у
много штете и много муке на обе стране. Исти светског рата. Читав крај и Горња Јабланица су њих много лако упадамо.-
су проблеми, исте су муке које муче људе који били због тога кажњени... Ја, наравно, нисам
живе у неким брдским и планинским крајевима, могао да одлучујем где ће они бити и нећу то Милорад Додеровић рођен је у селу
без обзира на то како се они зову, којој религији ни да коментаришем, то други боље знају од Маровац, општина Медвеђа. Основну школу
припадају... Људи који имају исте пробелме и мене. Од мене се то крило, а ја сам се преко и гимназију завршио је у Лесковцу. Од 1974.
нису оптерерћени никаквим проблемима који мог главног јунака мало исповедио, можда и године живи и ради у Нишу. Четири деценије
им долазе са стране живе живот заједнички и на мало жешћи начин него што треба. Али, ја се професионално бави новинарством, а од
негују своја пријатељства. На жалост, много сам и подсетио да живот са Албанцима није 1994. ради као стални акредитовани дописник
програма на српском језику аустралијског
ствари се временом променило на зло, и пуно онакакав какав волимо да сликамо, јер да смо државног СБС радија.
тога је отишло на лошу страну. Додеровић овим се ми само међусобно убијали за сто година
романом покушава да призове памети све оне не би било ни њих ни нас. Умели смо ми да
који су отишли странпутицом, да се врате на живимо као нормални људи, а зашто о томе Као неко ко 40 година ради као новинар,
праву страну, јер заједништво и разумевање у ћутимо, питам се ја...- Додеровић каже да се одавно залагао, још пре
него што се закувало у Југославији, да се преко
новинарских организација направи нешто што
би био „Балкански новинарски пасош“.
-Тај пасош би нам омогућавао да лакше
комуницирамо преко граница које су постале...
Мануо сам се ратног репортерства вративши се
из Вуковара и Славоније уз један текст „Памет
у главу, пушке у сошке“, где сам рекао да не
будем никакав ратни репортер ако не могу да
пређем на другу страну. Није ни онима лако, на
које падају гранате које моји одавде испаљују.
Имам утисак да медији као да се стиде или не
желе, а неки и не смеју (ту мислим на колеге са
Косова, јер кад с њима причам приватно сасвим
је другачије) да објаве неку лепу причу о томе
да неко и даље лепо живи у комшилуку. Или, где
је породица која је чувала Пећку патријаршију
толике године, шта је са њима, где су ови, где
су они, да контрирамо добрим примерима овим
лошим. С ове друге стране, то није курентно,
није таблоидно и само можеш да добијеш
псовке. И мене понекад „испоздрављају“ за
ово моје причање о српско-албанским односима
и о томе како сам их ја запамтио. Мајсторство
је било то упропастити, а ми смо то толико
упропастили, дошло је да спашавамо што се
животу може много тога лепшег да нам пружи Роман се бави „забрањеном“ љубави спасти може. А да би се то деслио, морају
у будућности.“ између припадника различитих народа, који да дођу људи који нису били учесници рата.
Милорад Додеровић је рекао да често своју срећу траже чак у Аустралији. Да ли смо Има их и са наше и са њихове стране, то су
говори како је овај роман најмање што је могао ми као људи пре свега толико удаљени да нам генерације рођене иза 2000-тих... Они нису
да учини за свој завичај и детињство. се обичне свакодневне ствари као што је љубав доживели да им падају бомбе на главе, нису им
-Сада ми је некако лакше кад сам то не могу десити овде, него због тога морамо да долазили лешеви родбине у кућу, нису губили
написао и не улазим у то да ли сам поштовао одемо негде далеко? Додеровић мисли да је то очеве, браћу, сестре и надам се да ће моћи мало
нека уређивачка и издавачка правила. Уосталом, управо тако. трезвеније да размишљају. Они су једини спас.
кажу да је прво књижевно дело најискреније, -Ако смо толико дуго живели једни поред Они којима су крваве руке не могу да извуку
а да је све остало удворавање издавачима и других, онда смо и попримили нешто једни ове просторе на прави пут.-
публици. Ја нисам хтео никоме да се удварам, од других. Али, изгледа да смо попримили
али сам хтео мало и да кажем о белегу који све оно што не ваља, уместо да попримимо Иван Спирић
сам носио, пошто су моји били на „погрешној“ добре ствари, као што су, нпр.. код Албанаца,

Нова наша реч 9