Page 12 - NNR 15-16

Страхиња Т. Костић
ЗИМА БЕЗ ВРАБАЦА (12)

Сећање једног Мурџомалца
Грбави и намучени народ, без пара и падања и уздизања. Разлика је у начину и стилу нико неће чути, Влајко је упитао Ђусића: „Јесу
изнурен погибијама, немаштином и страхом покајања и кукања. ли оно на слици Тодор Костић и његова жена
од сутрашњице, поверовао је у приче мешетара, У Крагујевцу су остале да живе и похађају Рада?“ „Јесу“, - одговорио је Ђусић. „Је ли
послатих од највиших власти у држави, да учитељску школу моја мама Радмила и њена оно њихов син Сташа?“ „Јесте“, - потврдио је
постоје добри људи који желе да помогну сестра Мирослава. Било је то стање између Ђусић. Влајко је скоро завапио: „ Ја сам Влајко
народу тако што су спремни да, уместо 11300 штедње и сиромаштва. Обе су, до краја живота, Костић, Тошин брат од стрица. Молим те да
динара, плате одмах Даринки Белановић 500 остале скромне, послушне и увиђавне са ме сакријеш када командант нареди покрет.“
динара. Бака Дара је отишла, опет, по савет видљивим самоодрицањем од уживања и Домаћин Ђусић му је мимиком дао знак да ће
код газде Илије Михајловића. „Даро, у ове критике других. све бити у реду. Сакрио га је у свом подруму.
обвезнице можеш да завијеш сир. Ако мене Понекад личим на њих, па се тиме још и Влајко Костић и његов друг Божа Илић су се
питаш, узми тих 500 динара!“ Бака га је хвалим. Други ми, са правом или без права, не вратили у Доње Трњане.
послушала и погрешила. верују. Шта да радиш? Има сумњала у скоро Преко пута школе у Гледићу, кућу је имао
Почетком 1922. године Краљ Александар свакој фамилији. Тихомир Милутиновић, отац студенткиње
І је објавио да је успео да обезбеди средства По завршетку учитељске школе у медицине Олге Милутиновић. Када је почео
за обвезнице ратне штете у номиналном Крагујевцу, мама је годину дана чекала посао. рат, Тихомир је Олгу држао закључану у кући,
износу. Али тада, огроман број обвезница већ У то време, учитељи су били указни чиновници, да не би отишла у партизане. Једног летњег
је био у рукама Краља Ујединитеља, Милана а указ је потписивао лично господин министар дана, моја мама је угледала Олгу да излази
Стојадиновића и газда Илије Михајловића, просвете. Прво место, које је добила, била је из куће на улицу, маше десном руком мами
чији су људи откупили, по знатно нижој цени, Црвена Јабука код Босиљграда, до које се и широко се осмехује. После кратке паузе
обвезнице од бака Даре. Можда су и твоји долазило на коњу. Када је, после две године услед збуњености, мама је могла само да види
преци, драги мој Жицмане, имали неку од службовања, напустила Црвену Јабуку и отишла Олгина леђа, која су се све више удаљавала
обвезница ратне штете. у питому Годачицу у Гружи, мами је било жао од њене мајке Лепосаве, чији су позиви за
Увидевши да не може сама да води радњу што, у тој недођији, оставља своје паметне ђаке. повратак остали узалудни. Тог дана, Тихомир
и бакће се са калфама и шегртима, бака Дара Моји родитељи су се упознали 1937. године је био послом у Краљеву, а Олга је преварила
одлучује да се уда за Радојка Срећковића, и венчали 6. августа 1938. године. Кумови на мајку Лепосаву да јој откључа собу. Олгу су
опанчара по занимању и солунског борца, родом венчању су им били Петар Лазаревић, учитељ убрзо ухватили Немци и држали је у затвору
из села Грошнице код Крагујевца. Деца су га и будући командант љотићевске бригаде, и у Краљеву. Два месеца је домаћин Тихомир
звала „чика“. Он одлучује да продаду кућу Тоза Драговић, судски приправник и будући носио храну својој ћерки Олги у краљевачки
у Аранђеловцу и купе кућу у Крагујевцу, на народни херој. Обојица су погинула 1941. затвор. Једног дана су му саопштили да више не
Метином брду близу Лекине баре. То је било и године. Заслужују да се о њима напише не постоји потреба за храном. Олгу су стрељали,
остало радничко насеље. Убрзо по пресељењу прича, него роман. верујем са осмехом, који моја мама никада није
у Крагујевац, родила им се ћерка Мирослава. Када сам се родио, 11. јула 1939. године заборавила. Олга Милутиновић је проглашена
Када је Краљ Александар І одлучио да у Крагујевцу, добио сам на водици име народним херојем.
олакша материјални положај презадуженог Станислав. У то време, за име детета нису се Наш рођак Столе Нос, који је, делимично,
српског сељака и донео закон којим се бришу питали родитељи, већ кумови. То су мама и послужио као лик мом брату Слободану
сељачки дугови по основу обавеза произашлих тата испоштовали. Кум Петар Лазаревић се Костићу у његовом пикарском роману „Гуте
из вересијске облигације, моја бака Дара је двоумио између имена Урош и Страхиња. Ипак ђубре“, говорио је упирући прстом у небо:
могла да књиге вересија сачува само као се одлучио да ми да име Страхиња. Бака Дара „Буразеру, за имање и слободу мора да се бориш
успомену на нека прошла времена у којима је није била присутна крштењу и рекла је, када сас осмех. Ви школарци упрскате ствар, па уз
била срећнија. су ме донели у њену кућу на Метином брду,: слободу и имање увржете маршеви уз Игман
Истовремено чика Радојко увиђа да од „Упропасти ми дијете. Зовите га Сташа.“ Баки планину и цмиздрење. Пазите се шта радите!“
опанака нема вајде, те одлучује да се запосли се свидело име Сташа, јер је, управо, завршила Када је почео рат, нама се, у Гледићу,
у крагујевачкој Пиротехници. На солунском са читањем књиге о Нели и Сташи. И звали придружила тетка Јелена Милошевић са своја
фронту, у слободном времену, петљао је нешто су ме Сташа. два сина, мојом браћом Милошем и Радулом.
око пушака и то му је користило на новом послу. Крајем августа1939.године однели су ме у Њихов отац Владимир Милошевић, родом из
Ипак, његова сигурна плата није била довољна село Гледић код Краљева, где су, након венчања, Лијеве Ријеке у Црној Гори, био је заробљен у
за школовање петоро деце. мама и тата добили учитељска места. У Гледићу Грчкој и одведен у Хамелбург.
Захваљујући везама у Крагујевцу и им је посебно била блиска породица Ђусић. Девет месеци након заробљавања, немачке
Београду, бака Дара је успела да две најстарије Када сам напунио годину и нешто дана, власти ослобађају из заробљеништва Хрвате,
ћерке, Милену и Јелену, пошаље о државном фотограф из Краљева је направио фотографију Бугаре, Мађаре, лекаре и ветеринаре. Мој тата
трошку у учитељску школу у Сомбор, чувену на којој се види да стојим испред маме, тате и је одбио да се изјасни као Бугарин и остао је
Препарандију, као децу палог ратника Чедомира тетка Милене. Један примерак је тата поклонио до краја рата у заробљеништву.
Белановића. Заузимањем код војних власти у домаћину Ђусићу, а други примерак је однео Мој ујак Ратомир се вратио из
Београду, доктор Ђорђе Сибер успева да за бака у Доње Трњане код баба Настасије. Тада је заробљеништва као дипломирани ветеринар
Дариног сина Ратомира Белановића, одличног било мало фотографа, а и са фотоалбумима и мами донео татин зимски капут, његов
ученика крагујевачке Гимназије, обезбеди нешто није било у реду, па су и Ђусић и баба џепни сат са ланцем и молбу да мама тражи
стипендију краљевске југословенске војске за фотографију закачили на стакленом делу премештај у село Турековац, удаљено једва
студије на Ветеринарском факултету у Загребу. својих креденаца у кухињи. Ту фотографију два километра од Доњег Трњана, како би се, у
Бог и људи су хтели да бака Дарине губитке, је код бабе Настасије, на њеном креденцу ратно време, лакше прехранили и она и деца.
произашле из замене сребрног и златног новца видео и запамтио татин брат од стрица Влајко Захваљујући београдским и шверцерским
у папирнате динаре, мафијашког обезвређивања Костић. Судбина је хтела да Влајка Костића, везама теча Жике Јанковића и ујка Мике
обвезница ратне штете и Краљевог отписивања мобилисаног крајем рата од четника, пут ка Николића, јединог снабдевача храном бројне
дугова сељацима, ипак, у знатно већем износу, Босни, куда су се упутиле колоне мобилисане бака Дарине београдске фамилије, моја мама
надокнади бесплатно школовање две ћерке српске омладине, нанесе у село Гледић и баш је добила место учитељице у селу Турековац, у
у Сомбору и војна стипендија за синовљеве у кућу домаћина Ђусића. У једном тренутку, које је стигла јула 1942. године са бака Даром,
студије у Загребу. И ја сам, као њен унук, био мој стриц Влајко је на Ђусићевом креденцу сином Слободаном и са мном. Оформила се,
више пута сведок наизменичног сустизања и угледао ону исту фотографију, коју је моја баба силом прилика, четворка ратних другова.
заостајања губитака и добитака у мом животу. поносно показивала свим посетиоцима, затим
Генетика је не само у телу, него и у околностима устао и замолио домаћина Ђусића да изађу (Наставиће се)
насамо у двориште. Када је био сигуран да их
12 Нова наша реч