Page 15 - NNR 13

Страхиња Т. Костић
ЗИМА БЕЗ ВРАБАЦА (10)

Сећање једног Мурџомалца
Мој ујак Ратомир Белановић је о државном капетан Шебек. Војници су стајали гологлави кући, а мог тате нема, па је забринутост моје
трошку, као син палог ратника, студирао одајући пошту погинулом пилоту. Шебек маме била оправдана. Отпутовала је у Београд
ветерину у Загребу и дипломирао 1939. године, затегну опасач, командова „Мирно“ и саопшти да се распита код Црвеног Крста. Пошто није
имао мобилизацијско место 1941. године у дрхтавим гласом: „Војници, предложићу вас за добила никакву поуздану информацију, то су
Скопљу у Дому Војске, у чину активног Карађорђеву звезду са мачевима!“ јој сестре, а особито тетка Сојка, предложиле
поручника ветеринарске службе. Пошто је био Виша команда је наредила покрет ка Тетову. да њен проблем покуша да реши видовита Вука
обавештен да је тата на положају у Куманову, После дванаест дана тумарања по путевима из Макензијеве улице у Београду. Госпођа Вука
мој ујак је позвао тату да у суботу, петог априла, и селима, стигли су у село Зајец код Тетова, је изгледала уморно са уочљиво великим и
дође у Скопље на велики официрски бал у Дому где су заробљени у процветалим воћњацима и црним подочњацима и једва је пристала да
војске. Тати и Шебеку се позив јако свидео шиптарским пољима. Мој отац је, после рата, на прими моју маму. На крају је дала сагласност,
и обојица решавају да мотоциклом одјезде у молбу Савеза бораца Лесковца и друга Добрија, захваљујући искреној молби тетка Сојке, њене
Скопље, остављајући батерију без старешина. написао своје успомене на време проведено старе муштерије. Мама је написала своје име и
Ујка Раша их је лепо дочекао, посадио међу у официрском логору у заробљеништву у презиме и попила шољу кафе. После извесног
господу официре, послужење на високом нивоу, Оснабрику. Тај материјал је делимично штампан времена, видовита Вука је рекла мами: „Муж
као и музика и игра, - једном речју, било је то у лесковачком „Наше стварање,“ понајвише вас чека код куће. Имаћете ћерку.“ Мора да се
незаборавно и последње вече у слободи, како ће захваљујући залагању мог школског друга каже да је све погодила.
се касније показати, а тада нико од присутних Димитрија Тасића, уредника овог часописа. Када се мама вратила у Лесковац, на
то није ни претпостављао. Енглези су ослободили Оснабрик 1945. железничкој станици је чекала њена мама бака
Када се ујутру сазнало да је Београд године. Све су заробљенике подшишали, Дара. „Где си, побогу, до сада. Онај човек те
бомбардован, Шебек и тата су заузели места окупали, прегледали здравствено, уништили чека!“ „Који човек?“-упитала је мама бака Дару.
у мотоциклу и, јурећи ка Куманову великом шугу и вашке, обукли их у доњи веш енглеске „Па твој човек, Тоша!“ Моја сестра Милена
брзином, замишљали како су већ на ратном армије, подарили им чувене енглеске официрске родила се септембра 1946. године.
војном суду, који познаје само једну пресуду. блузе без еполета, панталоне на бриџ и полу После ослобођења, тата и мама су, као
Када су стигли у касарну нису затекли дубоке чизме енглеских колонијалних официра. учитељи, добили места у основној школи у селу
јединицу противавионске батерије. Одмах Тако одевени и са енглеским аусвајсом у џепу, Губеревац на обали Јужне Мораве. После пет
су се сетили да је батерија на резервном мој отац и његов друг Жика Анђелковић, година добили су места у просвети у Лесковцу.
положају на железничкој станици Куманова, адвокат из Власотинаца, решили су да Мој отац је био задовољан својим позивом
удаљеној три километра од касарне. Наиме, прокрстаре деловима Немачке и Француске сеоског уче, те није показивао склоност да
морала се извршавати наредба више команде након капитулације Немачке. Пет месеци се даље усавршава и напредује у струци,
да се дању после осам часова батерија налази су обилазили разрушене крајеве Немачке и изузев што се надао да ће, једног дана, ипак
на железничкој станици Куманова, а ноћу у Француске. бити изабран за просветног инспектора, а о
касарни. Са овом наредбом била је, готово Господин Жика се, касније, вратио у положају просветног саветника је могао само
сигурно, упозната и немачка обавештајна Власотинце са филмском причом. Пре него да сања. Међутим, догодили су се неки сусрети
служба. што су заробљенике сместили у логор, немачки који су му променили и размишљање, па и
Када су војници остали сами у суботу, официри су колону заробљених југословенских интересовања и сам живот.
петог априла 1941. године, нису повукли официра прошетали улицама Оснабрика између Испред хотела“Дубочица“ у Лесковцу срео
батерију у касарну, чиме су сазнања о положају шпалира раздраганих и одушевљених немачких се, после дужег времена, са колегом из учитељске
батерије у шест часова ујутру, шестог априла грађана. Из шпалира се издвојила једна Немица школе. Када су сели за сто у „Дубочици“ и
1941. године, учинили безвредним за немачке и пљунула у правцу заробљеника. Пљувачка је након распитивања о преживелима, здрављу,
обавештајце. Мало после шест часова ујутру, пала на Жикин образ. Све време заробљеништва деци, плати и положају, татин школски друг
у недељу, немачки ловци су били изнад господин Жика је тврдио да би је препознао и се претставио „Драгољуб К. Јовановић Ћоса“,
железничке станице. Виспрени војници, иако да ће је потражити „ ... ако се рат заврши у мој наставник руског језика“. „ Где си завршио
без старешина, одлучују да испале зрна из корист.“ Данима су је тражили по Оснабрику, педагошку школу?“ „У Скопљу“, - одговорио
„Збројовке“ на немачке авионе и успевају да али безуспешно. И када су већ хтели да одустану је чика Ћоса.
оборе један авион. Авион је пао два километра од необичне потраге, господин Жика је, у једном
од железничке станице, а господе официра још реду Немаца за храну из америчког казана на (Наставиће се)
нема. Не чују се више немачки авиони. Тишина. улици Оснабрика, препознао тражену госпођу.
Мора да је заратило. Неко ће да најебе. Ко је Сачекао је да се са пуном порцијом издвоји
испалио гранате. Сви ми заједно. Капетан из реда и питао је: „Госпођо, да ли се ви мене
Шебек мора да пише извештај. Неће он да сећате?“ Госпођа га је гледала право у очи: „Да,
надрља. А што би? Па нисмо оборили наш ја сам вас пљунула“, - и почела да рида. Ипак,
него немачки авион. Шваба опет хоће у Србију. могло је да се разуме њено извињење и поред
Чекај, не причај. Завежи кад кажем. Чујем као јаког плача. Жика и мој тата су стајали збуњени
да иде наш мотоцикл. Чујеш ђавола. Причао си искреношћу Немице. Можда је искреност
како ће авион да експлодира, а он само пуши. последица велике патње, или је обрнуто.
Направивши велики лук, Шебек заустави Свакако би помогао доктор Слободан Поповић.
мотоцикл пред постројеном посадом Када се смирила, позвала их је да је допрате до
противавионске батерије. „Је ли долазио куће. Послушно су кренули за њом. Увела их је
господин мајор Ђермановић?“ – питао је у велики салон са изрезбареним намештајем.
не устајући са седишта. „Није, господине Отворила је један ормар и показала им радне и
капетане.“ „Зашто сте напустили касарну?“ свечане униформе њеног мужа, који је, као
„Господине капетане, оборили смо авион!“ пилот, погинуо на источном фронту пре две
Капетан Шебек и поручник Костић се погледаше године. Пилотске кошуље њеног мужа биле су
изненађени једноставном и равнодушно пажљиво сложене на једној комоди. Почела је
изреченом истином. „Где је?“ „Ено га пуши се!“ да говори о судбини, која је била сурова према
Капетан Шебек командова покрет ка авиону. њој, јер јој није подарила дете. Жика и тата,
Пилот је, без пола главе, заједно са који су тада већ имали децу, су ћутали свако
седиштем лежао на двадесетак метара од са својим мислима и схватљивим опроштајем.
олупине. На његовој левој руци се видео отисак На растанку, Жика ју је пољубио у руку. Тада
од авијатичарског сата. „Мајку им сељачку, су сви троје заплакали.
већ су га опљачкали,“ – пљуну у страну Већ су се скоро сви заробљеници вратили

Нова наша реч 15