Page 10 - NNR 8

Александар Стојановић:
НАЦИЈА И НАЦИОНАЛИЗАМ (2)

Кратка историја националистичких идеја

духовне творевине свих заједница, једнаке.
На том трагу, представници ове струје су се
залагали за космополитске идеје, које ће по
свом интензитету и значају, превазићи тадашње
границе држава и царстава.
Оваква, наизглед племенита идеја о
равноправности свих људи, узбудила је
интелектуалне духове, који су у њој видели
тежњу ка стандардизацији партикуларних
људских бића и њихових заједница, чиме се
негирају њихове особености у културном
колажу света.То је била иницијална каписла
за њихова размишљања и за њихов рад.
Управо су се на месту судара
амбивалентних интелектуалних израза –
Како је у претходном делу рада показано, је, у многим поднебљима (нажалост), тумачена према споља (космополитанизам), и према
појмови национализма и нације су места као детерминанта националности, тако да је унутра (партикуларизам), почеле да се рађају
на којима долази до судара различитих оправдано истаћи овај историјски факт у овом идеје око тога да ли је етички исправан пут
детерминишућих фактора: индивидуалне контексту. Моћне земље су доста дуго биле прихватања универзалних вредности и осећаја
перцепције, (позитивне или негативне) емоције, (и остале) оптерећене мисијом цивилизовања светске солидарности и једнакости, науштрб
историје, културе, језика, и етницитета. Због остатка света, управо на основу представе ендемских вредности заједнице, у којима човек
комплексности ових феномена, тешко их је о надмоћности своје расе, свог друштвеног стиче све атрибуте који га чине људским бићем
на опште-прихваћени начин одредити, али то уређења, језика, културе, религије и других у терминима васпитања, образовања, у крајњој
није обесхрабрило друштвене научнике да у чинилаца. Најбољи пример за то је процес линији, и цивилизованости.
томе истрају и да том питању посвете читаве колонизације, који је уследио након великих
академске каријере. Идеје неких од њих су географских открића Магелана, Колумба, ВЕЛИКИ ПРЕОБРАЖАЈ
приказане у овом минијатурном катихизису Веспучија и других.
национализма. Иако сви наведени описи историјских Управо је том линијом размишљања, у свом
Логични наставак приче о феноменологији образаца делују пријемчиво као увертира за раду, ишао Жан-Жак Русо (1712-1778), са чијим
национализма је уочавање и одређивање детаљнију елаборацију идеје национализма је радом отпочео процес, који, неки теоретичари
историјског периода у ком су интелектуалци и историјске маршруте коју је она прешла, државе, називају „Велики преображај“. Русо је
различитих вокација, почели да размишљају треба бити изузетно опрезан и не изједначавати рођен у Женеви, али је већи део свог живота
и пишу на начин који ће бити катализаторски карактеристике појава и процеса који су провео ван места свог рођења, стицајем разних
за појаве и процесе који су, за њиховог живота, материјализовали у различито време, на околности. Током својих дана ван родног града,
или касније, уследили. Пример национализма је различитом простору и у потпуно различитим Русоа је мучила носталгија за врлинама које су
савршена парадигма за оспоравање свих оних политичким, социјалним, економским и другим биле уткане у срж женевских сокака, што је
теза малициозних и недовољно образованих условима. на њега и његов рад у великој мери, утицало.
људи, који у раду теоретичара виде „млаћење Апсолутно је недопустиво третирати Жан-Жак Русо важи за зачетника романтизма,
празне сламе“. То ће, након следећих редова, старе Грке, Римљане, феудалну касту, па чак јер су његове полазне претпоставке о свету
бити недвосмислени закључак. и колонизаторске мисионаре, као првобитне управо таква, романтична представа. За разлику
Историја идеје о посебности властите националисте, иако су неки елементи од Томаса Хобса, који је такође, препознао
заједнице и културе, у трајању људског слични онима који улазе у квинтесенцију постојање фазе коју је назвао „природно стање“
друштва, није нова. Афирмативни однос према националистичке мисли. (некадашњи живот људи, живот без централне
властитој друштвеној групи су неговали стари Различите епохе су изнедриле идеје које власти, био је, по Хобсу, слика и прилика пакла
Грци, који су били поносни на своје градове- могу, али и не морају, бити подударне са онима на земљи – рат сваког против сваког), Русо је
државе, третирајући их као врхунац људског из других периода. Погрешно је третирати сматрао да је ово „природно стање“, рај божији
доживљаја стварности. У античким полисима, историју друштвених односа као непрекинуту на земљи, и да су сви савремени проблеми
није постојала подела на јавно и приватно, еволуцију – кретање из једног облика друштвене људске цивилизације директна последица
већ је живот у заједници и учествовање у организације, у други, не можемо назвати напуштања тог, богом даног, благословеног,
друштвеном животу, био пут у активан живот и линеарно прогресивним иако се понекад то стања, и да се њему, треба вратити. И у
самоостварење. Полиси су настали на сложеним чини као допадљиви пут и начин тумачења. том природном стању, као и у савременом,
родбинским, војничким и административним Разлог томе лежи у изузетној сложености индустријском добу, кључна улога у животу
односима, који су, кумулативно, формирали и често неухватљивој интерактивности појединца представља улога коју игра његова
старогрчки град-државу на начин који нам свих детерминанти које су биле присутне у ужа заједница (патри).
је познат. Оно што о њима знамо, а што, одређеном времену, на одређеном месту. Због Човек, по Русоу, своју личност формира у
објективно, није мало, нам говори да су у тога, еволуционистичка теорија историје није оквиру заједнице, која га креира, биолошки и
своје време, све људе који нису желели да буду најбољи основ за разумевање историјских културолошки, дајући му неопходан квалитет
укључени у друштвени и политички живот, појава и процеса, иако је пријемчива за људе да живи испуњен живот.Због тога, апсолутно
називали „идиотима“. који практикују да сложене појаве објасне на је неморално и недопустиво да се тај исти
Римљани су, такође, били врло сујетни и симплификовани, здраворазумски начин. Када појединац (који, практично, представља
увек спремни да кажу и покажу како је баш су у питању људски односи, један плус један, епифеномен заједнице) окреће против ње.
њихово уређење, и њихова заједница (стари врло ретко су, два. Међутим, погрешно је Русоа прогласити
Рим је прошао кроз три друштвена уређења: Интелектуалне корене за настанак прото- националистом у потпуном смислу те речи, јер
од родовског, преко републичког, до царског), националистичких идеја треба тражити пре за њега, љубав према матичној заједници није
супериорна у односу на друге друштвене групе, свега у реакцији на просветитељство, које је скуп узвишених идеала, већ су то једноставне
које су заостале у неком пре-цивилизацијском било у експанзији током осамнаестог века. ствари – заједнички језик, обичаји, ношња,
облику. Границе римске империје су границе Овај општи, друштвени, политички, културни и изглед улица и тргова и томе слично.
између цивилизованих људи и „варвара“, како књижевни покрет, је промовисао рационалност Русоов допринос идеји национализма је и у
су Римљани називали све оне чији језик нису као најбитнију људску особину. Како су томе што је међу првима препознао општу вољу,
разумели и које су сматрали мање вредним. просветитељи полазили од претпоставке да односно да је народ носилац суверености (појам
Период Средњег века, темељно обележен је рационалност иманентна особина сваком који је у политички речник ушао захваљујући
утицајем хришћанске цркве на сваки могући људском бићу, то је, последично, значило да је Жану Бодену), на шта је недвосмислено
аспект живота, био је праћен и ратовима поседују људи широм света (или, прецизније, указивао у свом Друштвеном уговору (1762).
између „правоверних и неверних“. Религија Европе), те су из тог разлога, културне и
10 Нова наша реч