Page 13 - NNR 1

БОЖИЋНИ ДАНИ

Крајеви неких доба не морају, Одрасли не верују у бајке.
по правилу, бити тужни. Давно је Макар тако причају својој деци,
речено да ни сузе нису увек реликт кратећи им, често, задовољство
киселих дана и времена у којима сањарења и веровања у ствари
тама обитава стално и упорно. које није могуће увек објаснити,
Може бити и другачије. Крај а камоли поништити. Не верују
године је најава нових почетака. у бајке, кажу. Не би се са тим
Уколико, наравно, у човеку још сложила та промућурна сањалица
увек има снаге за тако нешто. Јер, од детета, да има прилику да
џаба су сви божански дарови, ако види гласачки листић и број, који
човек не уме да их препозна и годинама, са убеђењем, тај исти
прихвати. А живот, сложићете се, цинични, одрасли, заокружује.
јесте дар. А дар су и ови зимски Само деца верују у бајке. Тако
дани, не нарочито хладни, али макар кажу.
ужурбани и неким жаром, прожети. Бајковит је и лесковачки
Тако се макар чини случајном крајолик у ово доба године. Обично.
или намерном шетачу по главном Када падне тежак, непроходан снег,
лесковачком сокаку, који у гунгули и затрпа несавршене друмове са
вашара види једну нову радост. савршеним неравнинама. Или
Божићну радост. И нема то неке задовољство; шећерлеме, и друге фамилије, којој се у ово доба, када покрије брегове, са својим
везе са религиозношћу и неким слаткоће, оном, престарелом пару обично, у посету иде. шумама и вилама, пашњацима
другим, необјашњивим, чудима. који унучади увек набавља нешто Честитају се празници, у и вуковима, виноградима и
Дани су, некако, другачији, што у њихово доба беше пожељно. топлој соби, у ходнику дуванског потоцима, зверињем и утварама,
а са њима и људи. Прећути Градски живот се одвија у дима и никад довољно пута силама дивним и необјашњивим.
се непријатној продавачици, свом ритму. Ужурбанији него испричаних, прича. Јер је радост Уме да буде бајковит, када и
тврдичавом купцу се опрости пет обично, али и поред гужви и одраслих у беседи и места које припите момке, који бадњак по
динара дуга, забораве се, или макар зимске бљузгавице, достојанствен они, у тој и таквој причи, заузимају. горама секу, тера на песму, на
суспендују, комшијске увреде и и душеван, онако како то Лесковац Међутим, шта знају одрасли о песму у долинама брегова, чије је
старе, бапске клетве. Мириси уме да буде.Ови дани су и време срећи, у својим кабастим телима, порекло старо и заборављено, као
почивших ружа из разрованог рођачких посета и дугих седељки. уморним очима и живцима тањим и потреба човека за друштвом и
градског парка, бледе наспрам Наравно, за онога ко је те среће од паперја барских птица? Не пијанством. Бајковит је лесковачки
ароме бадњака, сламе, љуске да га сурови послодавац не гања нарочито пуно. Макар тако мисле крај, некад више, некад мање. У
ораха и печеног кестења. Шалови и током празничних ноћи, да му деца, нарочито онај сој што гаји доба празника, чак ни изостанак
слободно вијоре око прехлађених капитал стиче, уместо да са својим крупне очи и машту, чије границе, снега не може да поквари ту коб.
вратова продаваца новина и укућанима, дане проведе у миру и ниједна мера одраслих не може да Божићни дани меандрирају
градских госпођа, мешетарећи млакој тишини. За оне код којих обухвати. кроз обичаје, старе и помало,
око очију других пролазника, то није случај, Божић и дани које Ко може да разуме ту срећу заборављене, међу оџаке домова,
ужурбаних и дрхтавих, када он са собом у мираз носи, значе у ишчекивању божићног јутра, у кроз мисли обичних људи, чија
булеваром дуне она ретка врста да треба поћи фамилији, преко мислима радозналих дерана, када је радост у малим стварима. Кроз
лесковачког ветра, која нема име, мрзлих друмова, крај стегнутих се све сведе на идеју о магичном пукотине хладног неба, виде се
а ни јасан повод. Купује се, оно њива и преко ћуприје, над реком старцу, који своје ирвасе гања звезде и жеравице упаљеног
што божићној трпези, дечијој која зимску чаролију кваси преко многих небеских миља бадњака.
радости или домаћиновом хиру, студеном водом са планина. Иде и кровова овога света? О њему, Види се и нада да ће сутра
фали. Бадњак, ономе ко не може се истим оним стазама, којима и о поклонима, које он, далек и бити боље. Тако и треба да буде.
да оде до шуме; петарде и друге су пре неколико деценија, газила необјашњив, треба да донесе?
играчке, ономе коме то још чини запрежна кола праочева и прамајки Нема пуно таквих, рекло би се. Александар Стојановић
И ОВЕ ГОДИНЕ ЛОМЉЕЊЕ IN MEMORIAM
БОЖИЋНЕ ЧЕСНИЦЕ НЕНАД КРАЖИЋ
ИСПРЕД ЛКЦ-А (1941 – 2020)

Истакнути лесковачки књижвник,
сликар и дугогодишњи културни радник
Ненад Кражић преминуо је у 79. години
живота.
У угледној лесковачкој занатској
породици рођен је 1941. године. Основну
и средњу школу завршио је у Лесковцу,
а Академију за позориште, филм, радио
телевизију у Београду. Десет година је
радио као професор уметничких предмета
усредњим школама у Лесковцу и Лебану,
да би радни век наставио као директор
Дома културе младих и лесковачког
Биоскопа, и као председник Културно-
просветне заједнице Лесковца.
Био је талентовани писац и сликар. Објавио је неколико књига прича
и драма из лесковачког живота, које су са успехом игране, претежно
на аматерским сценама. Његова „Зорка Мантина“ имала је на стотине
извођења широм земеље. Такође је запамћен као даровит сликар на чијим
Мото клуб “Лесковац” и Туристичка организација града Лесковца платнима су доминирали урбани мотиви његовог родног града.
на платоу испред Лесковачког културног центра по трећи пут су Добитник је значајних признања, како за уметничка остварења, тако
организовали ломљење чеснице. Најмлађи Лесковчани су уз пригодан и за друштвени ангажман, међу којима су Октобарска награда Лесковца,
програм могли да сазнају више о старим обичајима, док су они Новембарска награда Лебана, Златна значку Културно-просвезне заеднице
најсрећнији у свом парчету чеснице пронашли златник и четири Србије и др.
сребрњака. Ненад Кражић сахрањен је у суботу, 4. јануара, на Шпитаљском
И.С гробљу у Лесковцу.
Нова наша реч 13