Page 15 - NNR 24

Александар Стојановић
ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ ЛУДИЛА (2)

Дању је, као омађијан, терао своје, од силних фрула чути само у уху онога који крај Ветернице уснулог демона. Он се, на прашњавом лесковачком
батина, нервно растројене коње, развозећи важне ходи у зимска свитања. У уху оног, који има за друму, пружи у мистичном облику.
и неважне, кадије и читлук-сахибије, сељаке и чим да у животу, жали. Појави се као крвава мрва, јасна и наопака,
дунстере, ситне трговце и капиталне лопурде, Алилова напрасна смрт показа и да је тврдња која у својим контурама поче да обједињује сав
без неког реда и мимо било каквог смисла. Дани о многобројности његових пријатеља у великој онај унутрашњи динамизам створа који познаваше
су, за Ранка Јовановића, постали кисели, и он је мери неутемељена.Мимо фамилије и оно мало живот. Мрва се прошири и издужи, удебља и
био несебичан да то своје осећање, подели са ма шпекуланата и узгајивача бикова, за судбином извитопери, све док не нарасте до величине
којом муштеријом, пролазником или кафанским и трагичним свршетком овог уличног свирача, грудве са озбиљним амбицијама. Ранко је све то
другом. Свима је сметао и сви су му сметали. многи нису марили. посматрао, омађијан призором ове враџбине, која
Сви, сем оног тајанственог Циганина Алила, Чак и у извитопереном уму Ранка Кочијаша, са коначним самопоуздањем, угуши ону трунку
човека златног зуба и коњске вилице, који је беху узбуркана мора опречних мишљења и беса која се роди због Алилове преваре. Грудва се,
уистину, био фрулаш какав се ни пре ни после није сулудих закључака.Од оног, људског, које у волшебнички, беше мигољила у сабласном ритму
родио у лесковачкој вароши. Ту је магију фруле, крвотоку тражи нит емпатије и туге због смрти фруле, која у рукама овог циганског чаробњака,
на својој кожи осетио и овај изгубљени кочијаш, блиског бића, до оне друге, настране и у властите беше истинско оруђе пакла.Кочијаш је у целом
коме је она представљала пут у краткотрајно амбисе, загледане, што у свему види штету, пре овом призору, напрасно, почињао да схвата
спасење. И заборав. свега за себе. смисао. До његовог поремећеног ума, прекасно,
Тражио га је очајнички. Гге год је знао или је Ранку се изненадна смрт свог пријатеља стиже закључак. Логика беше прекинута, јер свет
мислио да га може наћи, Ранко није штедео своје Алила учини више као масна, циганска ђаволштина покри смрад стотину липсалих волова, када се
време, ни измучене ноге коња. Под источном једног покварењака, него као ехо божије воље на на грудви приказаше јасне црте дечијег лица са
стрејом Оџаклије, на Ветерничком мосту, међу земљи, која полако, али непобедиво, нађе свој изломљеним зубима. Тада се приказа необјашњив
биковима на Сточној пијаци, крај варошких пут. Бол због Алиловог нестанка, у Ранковом уму и величанствен, а ипак, најстрашнији призор који
Турака код Мамут-беговог конака. Свуда, где га беше као патња због поломљеног точка фијакера, је знан овим клетим земљама: призор истог оног,
је мамила милозвучна могућност да, макар на који је требало да га одведе на место ослобођено прегаженог, скоро распаднутог, детета, које се у
трен, буде лишен мука постојања. свих зулума. свом крвавом, осветничком пиру, беше лагано
Тако су, Ранко и Алил, постали чести Све животне перипетије овог кочијаша, клатило крај невидљивих струјања фрулашеве
сапутници, крстарећи узаним сокацима касабе, полако, али сигурно, постајале су неподношљиве. музике, чврсто умотано смрадом загубљених
током много дана и још више ноћи, све док Зла судбина која га наведе да прегази дете, буђави душа.
свирача не обузме коначна утрнулост тела, или мирис упропашћене постеље и куће, пужије Скамењен од страха, Ранко посматраше
док коњи, под теретом своје судбине, не падну на љуштуре у сласном блату, и сада ово, варка пасијег прилику која му се нежним, готово, јагњећим
крвава колена мученика. Једино је он, Ранко, био фрулаша који му се руга на начин неподношљив гласом, обрати:
незасит. Необријан, крвавих очију и манијачког колико и маестралан. “Кажи ми, Ранко Јовановићу, несрећа ли је за
погледа, он у лесковачком свету више није будио Када је годинама касније, умирао због сваког иста, или је свако по себи мери?”
ону злобну радозналост људи за оне који дане бугарског бајонета који му је чупао срце, у У том тренутку, Ранко осети да се нешто у
проводе у ишчекивању благотворне смрти. Не, оном клању што многи, мистицизмом задојени њему прекину.Валови сумњи и питања, злобе
више није било то. Чак и људска поквареност учењаци, зову Велики рат, Ранко је по ко зна који и таштине, кајања и очајничке потребе за
има својих граница, и оне се, махом успоставе пут у себи поновио једину истину коју је знао заборавом, откинуше се једном заувек, мешајући
онда када човек почне да се плаши за себе. А овај :”Ма мора да је жив, мајку му његову”. се, међусобно, у уму човека који осети како пада
је, демонски кочијаш, у многима изазивао страх У овом тренутку безнађа, овај кочијаш је био у недокучиву празнину.
силином судбине коју је носио са собом, оличену решен да у свом настојању истраје, те да целом Унередио је чакшире, рукама је, уста пунио
у ове душманске коње и у тог, мистериозног свету покаже цинизам овог циганског преваранта, блатом и пужијим љуштурама, али суманути
фрулаша коме је све било равно. чиме би са себе скинуо љагу лудила, коју је, како пориви не пружише утеху. Крвавим очима лудака,
Како и не би?Ко је тај ко се није уплашио је сматрао, неоправдано понео. гледао је око себе, тражећи пут у опоравак и
фијука корбача у тихим мартовским ноћима, када Тражио га је упорно и методично, на свим тишину. Али, не виде ништа.
под сводовима бистрог неба и пуног месеца, оним местима где га је некад налазио. Али, авај, Ништа, до своје руке.Своје зле, изроване и
ходе још само курјаци и авети? Коме би било сеновита прилика фрулашког мајстора се не кошчате руке, којом је силно зло коњима, свету
свеједно да у рујна априлска свитања, кафу са оствари ни под источном стрејом Оџаклије, ни и себи, нанео.
ратлуком пије у башти Трајка Кафеџије, знајући да на Ветерничком мосту, ни крај ногу бикова на Знао је шта му је чинити.
Ранко није завршио поход свој, те да су иструлеле Сточној пијаци, а богами, ни међ’ филџане Турака Полако, али одлучно, са темељним
тарабе кафанске ограде, слаба заштита од гневне код сараја и конака. Њега тамо, једноставно, не самопоуздањем махнитог словенског бога
декаденције овог извитопереног ума? Као што беше. Тада, на памет овог пораженог човека, паде уништења, кочијаш Ранко Јовановић, себи одгризе
се може и замислити, таквих јунака не беше једна идеја, потпуно незамислива у својој грозоти. све прсте своје десне руке.
пуно. Једина која је одолевала страху од лудила “Псето једно, мора да је тамо”, прозбори Гостећи се својим болом, и својом судбином,
изгубљеног кочијаша, беше она иста Циганка сиктавим гласом, којим је стицао једну нову на блатњавом друму лесковачког сокака, коначни
Рахила, која знаде да на овом свету, не постоји та мудрост.Тада, опрезно, и за његове навике, слом доживе Ранко Јовановић, а узлет у пропаст,
ствар која може да поколеба мајку, која је решена полагано, потера коње ка оном проклетом сокаку, доби једно ново биће. Тада се роди она сеновита
да свој пород изведе на прави пут. А њен је пород, који му дође главе. Шашит-паша Лесковачки, који прилика што је свету позната као Ранко Ћопави.
богами, многобројан. Многобројни су и они који беше страх и трепет за овдашње кауре пре пола Ранко Проклети.
хтедоше да секиром сврше са овим варошким века, свој боравак на блату лесковачке равнице, Питање је, заправо, да ли би се уопште
кочијашем и са његовим циганским пријатељем, зачини монументалним сарајем, који по свом задовољио прстима, да га у свом походу коначног
те да њихове главе баце на главни варошки сокак. господару и понесе име. Ту беше коначиште самоуништења, нису прекинули случајни
Због страха, или опомене, шта ли. најбитнијих лесковачких Турака, али овај чардак пролазници, које са суседних сокака, привуче
Али, дружењу особењака дође крај на један беше и крваво и злочиначко предсказање Ранкове помахнитало њиштање коња, који су то чинили,
другачији, скоро волшебнички, начин. промашене судбине. прича се, све до касно у ноћ, када су их разјарени
Уследио је исто онако изненада, као што је и Уплашен, више својим усудом, него сећањем сељаци, моткама поубијали.
почело путовање двојице самотних вукова. Током на приче о ћуди чувеног злотвора, кочијаш дотера Нађоше га таквог, склупчаног, крвавог и
једног пустог, мразом укованог фебруарског јутра, свој расклимани фијакер недалеко од оног места изгубљеног, како се на празном друму, под пустим
Алил се спусти на, ледом покривену, Ветерницу. где ковање његове судбине, беше завршено. небом које почиње да се пуни мргодним облацима,
Хтеде да пијуком пробије, као шаку дебео лед На том месту, роди се један нови Ранко грчи у својој загубљености и свом лудилу.
реке, те да зарђалом кофом црпе воду, што за Јовановић, који се за све ово време, још увек Метнуше га на сламену простирку воловских
прање, што за кување. Али, усуд реши другачије, није привикао на тежину својих слутњи и црнину кола, међу џакове кукурузног брашна и бундеве од
те лед, који је у то доба године могао да издржи свога срца. Али, ту не беше крај замислима старине. У том тренутку, сва тишина света паде
ждрепца у трку, попусти под невеликом тежином несхватљивих сила. на један заборављени сокак лесковачке касабе.
овог грешног човека. Попусти, и заборављени Дрхтећи од хладноће својих костију, Ранко, Промукла празнина се испуни само лаганим
бог реке, у своје амбисе, повуче фрулаша, да у хладовини боровог стабла, виде сажето њихањем воловских кола и напрасним сивилом
упокојене под лесковачким ћупријама, увесељава проклетство наших дана. Тамо, под лепљивом овог дана. Тада, са неба се проломи грмљавина, и
својом свирком која значи, за некога, слутњу, а смолом ишчашених грана, наслоњен на храпаво на кровове околних јеврејских дућана и циганских
за друге, утеху. дебло четинара, седеше избледела прилика чадора, дрвених ћуприја и турских сараја, почеше
Тако нестаде отац осморо деце и деда Алилова. да се познају беличасти трагови једног необичног
једанаесторо унучади, познаник, многима, а Мутног погледа, зеленкасте коже, мокрих, догађаја.
пријатељ, реткима, некадашњи друмски разбојник, скоро залеђених чакшира, овај крезуби Циганин, На простирци кола, Ранка Јовановића поче
а садашњи и истински, мајстор свог фрулашког Ранку показа како изгледа неговано ђаволство. да гуши киша гушчијег перја.
заната. Једино што од њега на ветровитој обали Упалих очију и дрхтавих руку, Алил засвира Да ли је свако несрећан на свој начин?
реке остаде, беше веровање да ће се Алилова своју покислу фрулу, из које исклијаше арије Ранко Проклети сазнаде одговор.

Нова наша реч 15