Page 15 - NNR 16

КАРИКАТУРА КАО СУДБИНА

СЕЋАЊЕ НА МИОДРАГА ВЕЛИЧКОВИЋА МИВЕЛА
карикатуристу, новинара и техничког уредника „Наше речи“ из Лесковца – после деценије од смрти! (Лесковац, 18. 12. 1943 - 05. 05. 2010)
МИОДРАГ ВЕЛИЧКОВИ МИВЕЛ
Пише: Перица Пешић – божји дар јединства идеје, храбрости и
реализације. Рођен као и сви други, школовао
О МИОДРАГУ ВЕЛИЧКОВИЋУ се као многи други, али – самоостварио се
МИВЕЛУ говорили су и писали његови као ретко ко.
савременици, пријатељи, познаваоци Понајпре, самоиницијативна дечачка
и поштоваоци његог дела – господа: одлука да упише средњу уметничку школу у
Никола Милићевић, Саша Стојановић, Новом Саду, вероватно је судбински одредила
Предраг Станковић, Срђан Марковић, његов животни позив од кога су могли и он и
Марко Стојановић, и други. О лику и делу његова породица, како-тако да живе. Можда,
овог знаменитог лесковчанина, скоро важније од тога: за време школовања „преко“,
свеобухватно, садржано је у делу Данила у њему је сазрела свест о другачијем стилу
Коцића: „Лесковачки писци – библиографије живота, културним вредностима и европским
и коментари (1878–2018“, Гласник, Лесковац, дометима. Још као ученик средње школе,
2019, стр. 68. објављивао је своје радове у новосадском
Рођен у Лесковцу, завршио је средњу „Дневнику“.
Уметничку школу „Богдан Шупут“ у Новом Нови Сад је, по архитектури и културној
Саду. Војни рок служио у Скопљу. До почетка историји и садржајима, наша европска
осамдесетих година прошлог века радио је престоница; и мултинационална средина која
као технички уредник листа „Лескотекс“, а се по менталитету људи и традиционалним
онда је прешао у лесковачки недељник „Наша наслеђима, битно разликује од средине
реч“, где је, до пензије, радио као новинар, у којој је Миодраг Величковић рођен, и у
којој је провео свој радни век. „У културној
изолацији!“ – како, једним поводом, правник
и писац, Зоран Давинић рече.
неколико дана, док да се окупи његова ужа и Из позиције друштвеног слоја, коме
шира фамилија, браћа, сестре и братучеди; је припадао, и средине у којој је обитавао,
као и пријатељи и сарадници. сагледавао је све слојеве друштва, и судбину
Петога маја ове 2020. године, навршава се свакога Боцка од Боцка просјака до „бога“
десет година од смрти Миодрага Величковића Боцка – урамљеног у раму „БОЦКО“, на
Мивела, корифеја у култури и информисању, „његовој“, последњој страни Наше речи.
који је пронео име Лесковца и Србије: од Односно прве стране, за оне који су најпре
далеког Истока, преко блиског Истока, Србије читали последњу, „озбиљну“ страну новине.
и Југославије – до ближег и даљег Запада.
Тамо где се је за Лесковац и Србију мало,
или ни мало није знало, за Мивела се баш
знало, као – и одакле долазе његова дела,
а повремено и он сам: на додели награда,
као члан жирија за доделу награда, или као
аутор на изложбама карикатура (самосталних
и групних).
На дан сахране, дошло доста људи.
Пуна капела, много више испред капеле. У
мимоходу, пале свеће и одају последњу почаст
Миодрагу Милету Мивелу. У том тужном
карикатуриста и технички уредник. скупу нема нити једнога из градске управе и
МИВЕЛ (псеудоним којим је сам себе друштвених делатности, нема ни директора
потписивао), рођен је 18. децембра 1943. „Наше речи“. У неколико групица, по двоје-
године у Лесковцу. Преминуо је изненада, троје, присутни су новинари и радници
у среду 5. маја 2010. године, у 67. години „Наше речи“. Очекује се час да спровод
живота. Сахрањен је 8. маја, у суботу, на крене ка месту вечног боравишта. У капели
Шпитаљском гробљу у Лесковцу. Чекало се плач, испред капеле тишина. Очекујем, како * * *
је ред, да неко од колега новинара, чланова Трагање за ликом главног јунака и стилом
редакције „Наше речи“, било ко – каже неку изражавања на пољу карикатуре, трајалo је,
реч о Миодрагу Милету Мивелу – заслужио вероватно, од дана помисли да се бави овом
је. Нико! врстом озбиљног посла, и првим потезом
Одједном, на подесту испред капеле, пера – на реализацији прве идеје.
пар степеника вишљем, појави се Саша У раним карикатурама доминира простор,
Стојановић – и одржа поздравни говор, испуњен китњасто стилизованим ентеријером,
последњи поздрав – у своје име и нас екстеријером, костимом и изгледом субјеката
свих, искрених и ожалошћених рођака – као умеће струке за коју се школовао.
и пријатеља. Хвала му! – и данас – после Касније је успео да створи јединствен
десет година незаборава. Величина људи је и препознатљив лик, до те мере пластичан
у људском у њима, а не у душевном, идејном – да је могао бити трансформисан у било
и материјалном самозадовољству. који друштвени статус, у било коју људску
(Саша Стојановић је перјаница и креацију и психичко расположење човека.
барјактар, млађе генерације, у оној другој, Лик упечатљив и једноставан за цртање,
рекао бих – неангажованој „Лесковачкој што је потврда смисла да је савршенство у
књижевној општини“, коме је, промоција једноставности. А карикатуре, лишене свега
његових романа била забрањена у граду и сувишног, представљале су јединство идеје
региону.) и реализације.
* * *
* * * (Наставиће се)

Нова наша реч 15