Page 14 - NNR 7

Страхиња Т. Костић
ЗИМА БЕЗ ВРАБАЦА

Сећање једног Мурџомалца
Госпођа Ели обриса зној са чела и седе на Добро, Лека Патос је морао да боксује да би од неких ћеш се сачувати; не причаш по славама
хоклицу. Из суседне собе се огласи контузовани добио надимак, и то ценим. како си, понекад, надрљавао, да ти се смеју и
чика Бора: „Пасо, Пасо мори. Мајке ти га Нашом улицом се сваког јутра око пола препричавају; разочарао си се у сина што је
натиткам. Дај воду! Пасо, Пасо мори. Кој се шест, сем недељом, кретала ка фабрици колона одбио да узме стипендију од града Лесковца,
тој чапати по нашу кућу?“ жена текстилних радница обувених у нануле. ко је још одбио предлог друга Столета, осим
Мојој мами, са којом се спријатељила, Струја за покретање машина налазила се у његовог школског друга Милана, а тачно је
госпођа Ели се жалила: „ Госпођа Радо, ви каналима испод машина, те су нануле биле да је друг Срба, директор лесковачког Сајма,
не знате какве су француске курве. Оне се обавезне као изолатор. Како је улица била у двадесет и седмој години био милицајац, и
пудеришу и миришу. То је занело мог глупог калдрмисана, бат нанула се чуо далеко. не треба да у шест хиљада динара стипендије
Борислава.“ „ Ма немојте тако госпођа Ели“ Запамтио сам ритам нанула, и кад год сам рачунају и три хиљаде динара дечијег додатка,
– одвраћала је моја мајка од тешких мисли. „ био у прилици наручивао сам у кафанама од али синко, несрећо једна, што се противиш
Ипак је то један паметан Наумовић.“ Госпођа Београда до Прибоја, и обратно, песму „Не другу Столету; чуо си да се друг Столе, када
Ели је повукла један дугачак дим из муштикле клепећи нанулама“. Мом оцу, који је на мене је из Лесковца одлазио у Београд, по казни,
и уздахнула: „ Мора да идемо у Француску, а пренео, без тестамента, русофилство, допало на мању дужност, поздравио само са Љубом
да ли ће УДБА да нас пусти видећемо.“ се мишљење руског педагога Макаренка да је Судијом, али се правиш да не знаш, чуваш
Причљивост и искреност госпође Ели најбоље време за учење између шест и осам децу,а не себе, паметно свака част; распитујеш
били су јачи од тетка Пасине жеље да се о часова ујутру. Буразер Коста и ја смо у шест се да ли је тачно да је Љуба Судија од чика Веље,
Наумовићима не шире вести, па је, убрзо, цела сати заузимали места за широким кухињским оца нашег друга Белог, узео мердевине и на кипу
Мурџа мала знала не само шта је било у пакету, столом буљећи у свеске. Више смо дремали богиње правде, на улазу у лесковачки суд, не
него и то да је коњички официр Борислав нашао него учили. желећи да подлегне притисцима одговорних
најбољу курву Француске. На тражење сарадника и пријатеља, више другова за развој Лесковца, тушем нацртао
Две године затим отишли су, без Рекса, пута сам био у прилици да објашњавам разлоге очи и, са висине мердевина, узвикнуо: „Вељо,
у Француску госпођа Ели и њена два сина. мог русофилства. Ни једном нисам био сигуран ова правда је прогледала,“ и отишао из суда,
Тетка Паси је стигло кратко писмо и две слике да су ми поверовали. Да су Немци победили, он који је све пресуде писао лесковачким
комплетних Наумовића. После тога се више питање је где би живео и под каквим условима дијалектом, коме су оборене само четири
нису јављали. Заборавили су и тетка Пасу и Страхиња Костић. Неизвесно је и којим би пресуде за 26 година службе, коме је претседник
остале Наумовиће и нас, Мурџомалце. Ако. језиком говорио. А можда би био и задовољан суда слао осетљиве и шкакљиве тужбе; идеш
Можда смо тај заборав и заслужили. као богати немачки роб. Ипак, из захвалности редовно на родитељске састанке, не причаш да
Други догађај је, такође, имао за причу према руској победи, Страхиња Костић носи професори имају пик на твоју децу, осмелио си
иностранство. Две године после рата, тетка русофилство као трајни белег. Мој отац је желео се да Чичу, професора математике, са којим си
Кајин син Бора побегао је у иностранство, да студирам на Ломоносову, али су му моји пробао ракију на лесковачкој пијаци, замолиш:
али се није знало у које. Један Чичанка, који је професори саветовали да не прескачем Београд. „ Професоре, дај му тројку да се преџипне
легално живео у Америци, тврдио је да је Бору Када сам петнаест година касније, 1972. године, преко матуру, нећемо да га дамо да се студира,“
видео у Бостону. Можда је УДБА у то веровала, био на светском конгресу механике флуида, показао си се као прави Мурџомалац, тројка
али ми, Мурџомалци, са урођеном опрезношћу, одржаном на Ломоносову, схватио сам да су је најбоља оцена и само да се преџипнемо, да
избегавали смо да питамо тетка Кају да ли зна моји професори били у праву, јер нисам био прескочимо препреке и тешкоће; сигурност
где јој је син. И тада, између друге и треће сигуран да бих, између шест хиљада врата и искуство неких људи, које лично познајеш,
квоте, тетка Каја је добила писмо од Боре из Ломоносова, потрефио баш она права. зраче неком топлином на тебе, и кажеш да те сви
Канаде. Пошто је била полуписмена, дала је Мурџа мала је имала јужну границу чују да су нагорели ко циганска тојага, и мило
писмо Божи Кецу да јој га прочита. Писмо дуж железничке пруге Лесковац- Ниш. ти што си их похвалио и признао им вредност,
је било обично, сем једне реченице због које Парадоксално, челична пруга је била мекана а та циганска тојага улази у сва кучећа уста у
смо му дали надимак Пувало, а која је гласила: међа Мурџе мале. Напустиш село, пређеш селу, али нећемо сада о томе, те пословице нема
„Мајке, овде у Канаду се работи сас мозак, а не пругу и дођеш у Мурџу малу. Мало се заимаш, код Вука Караџића, можемо да проверимо код
као код нас у Лесковац сас руке и сас ноге...“ купиш плац и почнеш да зидаш кућу. Кад уђеш нашег друга Мите; знаш да оцениш коме се
Како је УДБА почела да чачка и да у двориште, са десне стране је ограда од тараба Мурџомалцу нешто баш наместило, или посао,
испитује, Драги Топ је саветовао тетка Кају према комшији, а са леве стране, на десетак или мираз, или место где ће да служи војску,
да почне да прича како је њен Бора из Канаде метара од уличне капије, је улаз у кујну, из или друго нешто, шта ћеш, срећан човек, брате,
отишао у Индију. Научио је да каже: „ Мој које се иде у две собе, једна према улици са а наш Мурџомалац; разумео си Драгог Топа
Борица је у Индију. Качија се на слона. Ће ми прозорима на улицу и на двориште,- а друга када је питао друга Бору: „ Куде су ти, Боро,
пошаље слику.“ Када се, после много година, са прозором према шупи, смештеној на самом отишли најбољи?“, а разумео си и ћутање друга
вратио у Лесковац, Бора Пувало се, као прави крају дворишта. Кућица са три собе, рачунајући Боре, а касније и: „ Топе,Топе, гледај си своју
Мурџомалац, поносио својим надимком. и кујну, у којој су сва дневна дешавања и работу!“, јер је Драги Топ говорио да су најбољи
На недељу дана пре објаљивања списка шпоретом са врућом и хладном страном, а преко они који се нису вратили у Мурџу малу, дочим
треће квоте, у берберници код чика Ратка, пута шупе дубоки бунар где лети у кофи хладиш је Спира Сирће, који је чувао стадо оваца и
Драги Топ и присутни уверавали су Маршала лубенче. Научиш да бираш зрелу лубеницу. И ткао пиротске ћилимове, у поверењу шапутао
да ће бити засигурно на списку за отпуштање. са правом се хвалиш том вештином. Знаш да да су најбољи побегли од нас, пошто неће да
Он се замислио, обрисао нос и браду и са купиш ухрањене пилиће и кокошке, не зовеш личе на нас, и да је он у стању да их препозна,
самопоуздањем изјавио: „ Ако онога горе комшију да ти закоље јагње; ребра, чапоњке и као што непогрешиво спаја залутало јагње са
Маршала ухвати квота, онда ће и мене.“ бубрежњак чуваш за себе и децу, а понекад се мајком овцом, али да власт неће најбоље и
После неуобичајено дугачке недеље дана, омрсе и кум и пришка; где набављаш ракију зато он, Спира Сирће, неће да намеће власти
на табли код улаза у фабрику текстила „ Коста свака ти част, а од спржу, вешељке и комињак своју вештину препознавања, као један скроман
Стаменковић“ окачени су спискови треће, да ти не причам, домаћин човек; сирење, масло Мурџомалац, а Дуле милицајац је бежао од
коначне квоте. Читало се име по име, али на и сурутку донесу из села, могли би и чешће и Пере Семенкара, који му је, при сваком сусрету,
списку није било Маршалово име. Истог дана, више, али није сваки дан Велигдан; дрва за заглушујуће објашњавао да су, у Мурџој мали,
Мурџомалци су му дали надимак Маршал, зиму сложиш још у августу; жена ти у башти најбољи они који имају кућу на спрат, мислећи
којим се свуда представљао. Једино је чика засадила и зевалице и жуто цвеће и хризантеме на себе, јер је, у то време, само Пера Семенкар
Стојан Гугутан говорио: „ Ја Гугутан, а он и хортензије, а руже су до комшије да и они имао кућу на спрат, а када је, касније, доктор
Маршал. Помагао сам га сас маст и тачкице.“ мало миришу; имају опасно куче, напада твог Јанковић подигао кућу на спрат, ми смо га
Ми смо се доселили на северну границу Џекија; када момци на јесен пођу у војску на уврстили у ред најбољих Мурџомалаца, док
Мурџе мале 1951. године у кућу Николе војнички сандук ставиш шуман, а и паре, као је непризнати Пера Семенкар заћутао, журећи
Стојиљковића, индустријалца, чију су фабрику што је и ред, за срећу и радост, мајке више да не пропусти велики ђачки одмор нудећи им
зејтина комунисти преселили из Лесковца у брину од очева, једва га је доктор Диси спасио, слане и тазе семенке.
Скопље, на половину пута од Каспаровог моста а види сад колики је, има и девојче; можеш да
до фабрике текстила „Коста Стаменковић“. посаветујеш и своју децу, као и неког узбуђеног
Стигли смо без надимка, као и већина и љубопитљивог преко мере „ Кој те питује (Наставиће се)
Мурџомалаца, који су тешко стицали надимке. бричи ли се владика“; спознао си силе и ветрове,
14 Нова наша реч