Page 14 - NNR 43

ЈАМА ПУНА СРЕЋЕ

У ваздуху се осећа опори мирис не на дим једног изгубљеног града, ни на
пропадања. Новембар гуши у човеку она шипку крана, која, на сламку, цедише живот
усхићења и заблуде других доба и другачијих из њега, већ на далеке пределе и још дубље
околности. Магле су дубоке, над овим светом долине завичаја, у ком ће убога деца, без
опречних тежњи и још опречнијих схватања. њега, одрастати.
Прекривају сваку наду, на начин, нити нов, Беху познате истине наших дана и овој
нити нарочито смислен. Као да више ништа разрокој студенткињи, која знаде да ће јој
није трајно, ни поуздано, до ових киша, које стотине прочитаних књига, добро доћи
растакају бачве богова, и до овог задаха из као основа за нежно колено одликаша,
поџемних ковачница пакла. Јер су то магле док упорно и методично буде прала суђе у
наших дана. Отров. И опомена. чувар древне настраности која вуче ка деци ресторану потврђеног ратног профитера и
А опомена је и ова студен ране зиме, која њему сличне друштвене елите.
човека протреса до костију. Давно је речено најраније доби; Милка, жена која постоји и „Сваком треба на планети, хормон среће,
цркава на најстрашнији могући начин.
да околности утичу на ум, у истој или већој Четврти члан је, већ поменути радио. у таблети....осећај се одлично, и опусти се,
мери од оне којом он утиче на њих. Изгледа Спржен од силне употребе, расклиман од одмах!“
да се то остварује у овим новембарским ударања беса и очаја, он беше у стању да Учинило би се, читаоцу промућурном,
ноћима без чистине и месечине. Летимичан емитује сасвим лимитиран број станица, да писац пише бојама црнине и бесмисла,
поглед на нашу хаотичну реалност и са још јаснијом листом пожељног садржаја. док на, не нарочито концизан начин, сажима
на понашање људи, које у великој мери, Због техничке фалинке, шта ли, на њему се све дезене једне суморне стварности. Такав
утиче на формирање те и такве стварности, најчешће вртеше једна певљива реклама је, утисак, ипак, погрешан.
потврђује претходно наведено. Фрустрација највећег достигнућа човековог: Да би се то схватило, довољно је
и фриволност, учмалост и ароматичност „Сваком треба на планети, хормон среће, присуствовати оним двоминутним радио-
једног окорелог покварењаштва – то су у таблети....осећај се одлично, и опусти се, вестима, када успорени глас спикера, или
рудиментарне црте овог доба постепене одмах!“ болесни тоналитет онога чије се име не
декаденције. Тако пролазе дани. Ретко грање једне спомиње, почне са декламацијом добро
Такав се утисак стиче, када се прође научене песмице општег просперитета –
овим утабаним стазама престонице, на које почивше шуме, новембарска суморност раст БДП-а и стране инвестиције, борбени
и маглуштина од које се отежано дише,
се сручио грех једног изгубљеног времена. блатњава стаза, настрани семенкар, музичар авиони и фабрике гума, аутопутеви од свиле
Слузави тротоари, понегде прекривени – насилник, жена којој се месо распада и електране од жада, грађанска послушност,
набијеном земљом псећег измета и људског на очиглед света и богова и помахнитали национална супериорност и државна
немара, стапају се у сивило касне јесени, радио са ког трешти реклама која до кости врховност. Акорди струје као на траци, те
на начин, природан колико и носталгичан. разголућује сву духовну беду савремене се, неупућеном слушаоцу (каквих, тешко да
Чини се, као да такво стање ствари, има), чини, као да живи у једној дистопијској
ништа не може да пречисти. Ништа. цивилизације. Читав овај спектакл личи на творевини коју сасвим погрешно називају
један, уистину орвеловски процес. Процес,
Не може то да уради, свакако, ни овај Србија.
прегојени, и прерано остарели музичар Ивко, који се згоди пред очима једног, на добро и „Сваком треба на планети, хормон среће,
зло, кадрог ума.
који ваздан седи на похабаној клупици, Али, то не беше јасно свима. у таблети....осећај се одлично, и опусти се,
певајући, у сомбреру, латиноамеричке, Свакако не овој растрчаној, безобразној одмах!“
домаће и друге арије разбибриге. дечурлији, која голубове убија камењем, После интензивног искуства које
Чини то, на радост или љутњу, овог се репродукује са прецизношћу древних
народа који крај њега, неједнаком жестином, а Милкину рану чачка штаповима од арапских астронома, на сваких сат времена,
пластике; ни њиховим мајкама и теткама,
струји стазом која се, са једне стране, разбија бабама и стринама, које живо расправљаше цела је ова група покварењака, у стању
о тврд бетон пијаце и зидине црквеног о најновијим бравурама ријалити контролисаног хаоса.
дворишта, а са друге, губи у почившем хладу сплачина. Не беше јасно ни овим, тобоже, Семенкар Божа, уздише задовољно и
једне уснуле шуме. Туда пролазе разни. Деца достојанственим старкељама, чије храпаве спокојно, као од оног настраног угођаја,
трчкарају, гађајући голубове и танке живце руке бацаше мрве врапцима, са истом оном када крај њега пролазе девојчице које му
тетака. Пензионери, шетају у ритму лаганог пажњом и решеношћу, као што су секле могу бити унуке.
пуцкетања престарелих тетива. Заљубљени, вратове политичких дисидената у временима Ивко осети лупање свог манијачког срца,
у ово доба хладноћа, ређе него иначе, ту војниковања једној идеологији и једном прекиде, намах, свирачку епопеју, од силне
проводе време у свом свету и на свој начин. вођи. Нису биле познате истине ни овим жеље да ломи и разара. Погледа око себе,
Ту, сваки дан седи и осушени семенкар задригао и крвав, тражећи наду и путоказ.
Божа, кроз чији ум, струје сви возови овога велеградским госпођетинама, које на начин, Угледа Милку, која у том тренутку, беше
препотентан колико и иритантан, ходе међу
света. Старац и нежења, бивши радник овим народом, за њих, бедних и недостојних гранчицом чачкала гнојаву рану, од које
водовода и истинска фукара, он задњих десет створова, уживајући у својој уобразиљи о свет беше смрдео попут ђавоље јазбине.
година, дане круни на том месту, продајући аријевском пореклу и положају које само Зловољан колико и задовољан, гладећи браду
ситне занимације, у друштву своје коби и оне, под сводовима овога света, заузимају. монструма, упита несрећну жену:
овог, зачуђујуће расклиманог радија. Набеђене будале, неко би рекао. „Сећаш ли се када је било овако?“
Та скаламерија, комшији Ивку чини „Овако? Никад.“ – одговори Милка,
Не види ни овај распојасани чова,
истинску конкуренцију у какофонији ниска чела и силна гласа, који својој ближој бришући слуз са гранчице.
разбијених и неуједначених звукова. околини беше познатији по томе што је Док тешки сутон касне јесени, ломи оно
Једина која увек, до танчина, може да мало живота на сувомразици новембарског
разуме сваку секвенцу и сваку песму, јесте трипут понављао разред, него по било чему дана, негде се у даљини чу дрека. Деца
другом. Хоризонти истине се не наслућују
нека жена, која именом, беше позната само иза затамњених стакала блиндираног убише голуба, који паде крај тела нечега,
Божи и Ивку. Звали су је Милка. Богами, аута, који у једну смесу сажима партијску што лежаше ту, пререзаних вена, у локви
беше то кршна жена не тако очигледних припадност, криминалну сврстаност и крви и властитог измета.
година, али врло очигледне особине – лева карактерну инфериорност. Снашао се. Тако, Када нека сенилна бака спази одвратност
јој нога беше живи призор хорора, сва у макар, кажу. једног концетрованог ужаса, упита,
лепљивом гноју који ваздух на неколико Но, беше и других. Они који беху свесни. неодређено.
метара од ове нечисте жене, пунише отужним Беше свесна она прсата госпођица, која “Ко је ово?”
дахом трулења. у плачу, угуши понижење и потребу да убије, “Достојанство”, одговори неко.
Та је, трочлана постава, на овом месту „Сваком треба на планети, хормон среће,
пуном пролазности и разврата, прегурала јер су јој, за запослење, тражили партијску у таблети....осећај се одлично, и опусти се,
књижицу или шифру срца.
бројне дане које беху нераскидиво уткани у Јасно је било и оном провинцијском одмах!“
ћелију једног несрећног познанства. Ивко, раднику, који беше умирао у кратким
тај слабић, кога браћа његове више пута издисајима, док му поглед беше прикован, Александар Стојановић
злостављане жене, на крв истукоше; Божа,
14 Нова наша реч