Page 12 - NNR 36

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ЈОВАНЕ

Александар Стојановић
Кажу да све велике приче почињу на
тајанствен и недокучив начин. Начин, који
представља неодређени детаљ у времену,
сићушну тачку историје која око себе окупља
атоме живота и смрти, среће и несреће,
коби и кајања. Почињу, махом, изненада.У
пулсирајућим размацима случајности и
намере виших сила, догађа се моменат о
коме се прича.Или, пише.Тако, макар, кажу.
Богами, људи свашта причају, и уколико се
будаластом приповедачу да простора и времена,
пут којим ће слушалац поћи, може бити једна
истинска голгота промашених закључака и
глупих уопштавања. Због тога, а и због много
чега другог, овде о беседама радозналаца и Црте, које с једне стране, означавају Мимо својих родитеља, на овом свету, за
проклетника, неће бити речи. Овде ће, речима истинску потребу ка неомеђеном и неспутаном, одрастање овог детета, беше важан још један
неуједначеног кова, бити испричана епопеја недокучивом и сањалачком, а са друге, ка шраф, који у дечијим очима понесе ореол
једне Јоване. Дневник једне Јоване. предвидивом и поузданом, ка нечему што одише неуништивости. Беше то Драги.Или, како
Заправо, пустићу да она то учини за себе, чврстином и мирним водама једне сигурне луке. приличи међугенерацијском речнику, деда
кроз самопоуздано декламовање пишчевих Током свих година које ће уследити, контраст Драги. Тај је, старац увек уредно очешљане,
речи, којима се не не види циљ, али им се зна између две тежње, у великој мери ће обликовати густе косе, седих бркова и вечито замагљених
узрок. А узрок је, претпоставља се, садржан у понашање овог девојчурка, а да она тога ни наочара, у људима будио онај благи осећај
крајњем мистицизму једне необичне госпођице, сама није свесна. дивљења и носталгије, који провејава када се
чији карактер представља истински реликт Биће тако, све до оног судбоносног дана, сретнемо са бићем, чија силина духа увелико
из дана када овај свет још увек беше место, када, ненајављен и архаичном маглом обавијен, надмашује моћ оронулог тела. Али, унуку
волшебно колико и магично. Како је то могуће, у њен живот уђе један чаробњак од старине, који Јовану, не беше много брига за мишљења других
питате се? Како неко може да пише дневник могаше да јој пружи и слободу, и сигурност... људи.За њу, он беше капитални представник
особе коју ни не познаје? Одговор, пријатељу Но, до тога не дође ни тако брзо, ни људске величине. Деда Драги беше уистину
мој слабоверни, лежи у дубоким шпиљама тако лако, и у моменту када из пера једног тежак до своје сржи.
овога света, у којима бораве темељне истине. занесењака, у ројевима, струје мисли и не Рођен у оно рутаво доба краље-убица и
Истине о поштовању, љубави, али и истине о нарочито скривене жеље, свет Јоване још увек припреме за велики марш нацизма, као пето од
машти. Јер, ни све материјалне претпоставке, није уздрман из темеља, у присуству онога ко осморо деце, он век проведе у вечитој борби
немају драж потпуног исвеобухватног, уколико зна рањива места тектонских плоча. да не буде гладан, па ако нешто претекне –
им се не дода зачин позитивне или негативне, Пут до тога, беше враголаст. Као, уосталом, претекне. А претекло је, богами, доста.Са
уобразиље. и развој овог виспреног створа.Какав је то друм својих десет прстију, уз колосалну подршку
А Јована је, и дан-данас, за друге, а још био? своје, сада покојне жене Милунке, Драги је
више, за себе, трајна непознаница и мистицизам Па, беху то стазе којима прођоше сва изградио четири кућерка, срушио две плевње,
преточен у нејако тело, којем струје вене једног јагњад у свету доконих оваца – растрзан између купио три њиве и продао триста седамнаест
непобедивог срца. властитих потреба и туђих прохтева. Јована је телади. Али, то не беше све.
Како је све почело, питате се? одрасла на трави равничарског лесковачког Крај уобичајених црта лесковачког сељака,
Па, почело је онако како гласи и уводна села, крај ширине Мораве, међ стрњишта и које значе бригу за род и пород, овај је старац,
реченица овог записа.Средином новембара, кукурузишта, поред људи, радних и преких, у својој младости био истинско чељаде ватре.
деведесет и неке, уз благослов водећих сила, какви се увек рађаху на мученим пољанама Јахао је кулаше све док не би поцркали од
би одлучено да стрвине меканог лесковачког лесковачког петоречја. напора и жестине срца; тукао се по лесковачким
неба, угледа једно малено биће. Скучена у Мајка, Слађана, беше жена тврдих механама у чувеним, сада забрањеним, борбама
телу новорођенчета, још поспана због дубоке схватања и још тврђе радне дисциплине, која за новац и престиж; повраћао је по палуби
припреме за свет, пробуди се душа једне се оформи на овој плодној земљи, где се рађаше сплитског разарача, у данима службовања у
упечатљиве цурице. Беше таква, не због не само дунђери и печелбари, предузетници и Ратној морнарици ондашње земље. Сав је тај
природне слаткоће младунчади свих врста, ни политичари, професори и писци, већ и сељаци, динамизам, овај чова чувао у бисагама свога
због бабурастих ногу и пуначких усница, колико радног и поданичког кова, који прехранише срца, и до својих задњих тренутака, на свет
због продорног погледа, као горско језеро, све, тренутне и пропале, цивилизације. Од ове је гледао са жаром. А можда највећи грумен
бистрих очију. Њиме је, каже се, премерила свет срчане, често, преке, жене, Јована наследи знање пламена, Драги усади дубоко у мисао и осећај
уздуж и попреко, у ритмичном свитању једне, о несаломивој жестини једног женског срца, своје једине унуке, која ће, годинама касније,
нит уплакане, нит упишане, девојчице. Каже се, које беше способно, да у данима Слађаниног схватити да без те и такве ватре, једноставно
такође, да дете, име понесе по својој прабаби цветања, тера ову жустру жену да прегази многе не може да живи.
Јованки, која силну чељад, сама и напуштена, земаљске и обичајне миље, те да се скраси крај То ће, последично, утицати на формирање
отхрани у крвавим данима Великог рата, када јој њеног Владимира. Човека, истина, не убогог, крајње јединствених навика за женско дете, у
муж настрада под проклетом руком командира али не и нарочито перспективног. Овај је, чова лесковачкој, још увек, патријархалној средини.
Гестапоа. Име јој беше унапред предвиђено, на ивици живаца, на својим искривљеним Али, Јовану неће бити брига. Често ће јој, када,
и богами, ни до дана данашњег се засигурно плећима, понео декадентну судбину свих оних на точковима “Јамахе”, јурца беспућима југа,
не зна да ли само та ствар у судбини овог који у државним предузећима радише у оно долазити сећање на деда Драгог, који вечни
чеда беше записана у библиотеци редактора несрећно доба када се читав свет поломи на живот за себе, осигура не толико и не само
људских судбина. Име, и можда незајежљива пола. делима, колико речима које имаше своју
склоност, коју Јована показа још од првих дана У доба, када све знане истине, посташе унутрашњи ток и трајање.
на овоме свету, да са сизифовском упорношћу заблуде једне маестралне историјске варке. Тако су пролазили дани, а са њима и године
посматра звезде кроз прозор породичне куће, Тако су им, макар, говорили. А говорили су на растреситом тлу једног заборављеног кутка
опчињена сметовима звездане прашине, летом и да ће будућност донети цветање јоргована света. Вучјанка је носила камен у Ветерницу,
почивших змајева и ходом месечевим кроз и реке козијег млека, када се земља очисти од Ветерница муљ у Мораву, а Морава читаве
снове и празнину. домаћих издајника и страних провокатора, од животне приче, негде бестрага, у далеке,
Осим тога, у понашању овог промућурног неверничке гамади и црвеног олоша. Такви незасите чељусти већих вода и нечистијих
девојчурка, откри се и једна друга, по свом дани се, авај, на разрованом лесковачком тлу, сила. Но, јунакињу ове наше малене приче, за
карактеру, далеко приземнија црта. Волела је никада не материјализоваше, а Јовани су, то, у том тренутку, не беше брига.Јер, мисли
да своју мајку Слађану, држи за палац десне годинама касније, причали да су у данима о пролазности и времену које се, неприметно,
руке, чврсто и методично, колики јој беше и њеног детињства, продавали прасиће, да би јој губи у амбисима властитог самоуништења,
порив да у бебећим пеленама, прави друштво купили пелене. Али, давно је речено да тешка не долазе човеку у данима када се све чини
несхватљивим стварима на ноћном небу. Тако времена стварају чврсте људе, па ни овај пар, не ново и неименовано.Оне дођу, касније, када
се, још у најмлађој доби, уобличаваше темељне нарочито школованих људи, ни увек сложних свитање означи и дан битних, кат-кад, тешких
црте једног амбивалентног карактера. људи, не беше изузетак. одлука. А нема пуно битнијих одлука, од оне
12 Нова наша реч